Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Милан Басташић: Усташки терор не сме у заборав

Датум објаве: среда, април 26, 2017
Величина слова: A- A+

Милан Басташић jедини преживели од 77 српских дечака са Билогоре у „Јасеновацу“. Шаранова jама код Јадовна и jасеновачки ужаси оставили ране коjе вапе за истином

Басташић прелистава своjу "књигу живота"/ Фото: П. Митић
Басташић прелистава своjу „књигу живота“/ Фото: П. Митић

Овај интервју са покојним Миланом Басташићем, урађен је прије две године. Објављујемо га поново, 26. априла 2017. на 76-ту годишњицу од априлске ноћи 1941. када је преполовљена његова породица.

Са неколико приjатеља коjи су здравице залили добром капљицом и уз двадесетак пристиглих честитки са наjбољим жељама, Милан Басташић jе недавно „начео“ 85. годину. За осам и по децениjа, у његовоj „књизи живота“, исписане су многоброjне странице. Већином оне наjлепше, посвећене животним радостима и успесима. Ипак, негде на њеним првим странама, живот jе показао и своjу нељудску, зверску, безумну страну, оставивши тешке, дубоке трагове усташке каме и терора над Србима у Независноj Држави Хрватскоj. Без обзира на то што му jе живот касниjе био прожет успесима, доктор Милан Басташић тврди да су му Шаранова jама код Јадовна и логор „Јасеновац“ – обележили цео живот. Заувек су, каже, оставили дубоке ожиљке и живе ране коjе и дан-данас вапе за истином.

– У моjоj души више од седам децениjа jасно живе две тешке ноћи, априлска 1941. и октобарска 1942. године – прича за „Новости“ др Басташић. – Тог априла, последњи пут сам у нашоj кући у Грубишном Пољу видео оца Луку, солунског добровољца, и брата Стевана, гимназиjалца. Усташе су их из постеље, босе и полуголе, одвели и, наjвероватниjе, краjем jуна 1941, ко зна како зверски убили и бацили у Шаранову jаму код злогласног Јадовна.

Ове три реченице, наш саговорник изговара тешко, са великим паузама, дубоким уздасима, сузама… Потом устаjе, са зида скида фотографиjу из 1939. године. Једина, каже, на коjоj jе цела породица Басташић: отац Лука, маjка Евица, брат Стеван, сестра Јованка и он.

Породица Басташић: отац Лука, маjка Евица, брат Стеван, сестра Јованка и Милан
Породица Басташић: отац Лука, маjка Евица, брат Стеван, сестра Јованка и Милан

– О оцу и брату добиjали смо неке информациjе, али закаснеле и непроверене. Последње што знамо jесте да су сигурно одведени у Госпић, мада никада нисмо тачно сазнали када су и где убиjени. Само нека моjа истраживања указуjу да су им кости у Шарановоj jами. Њихове посмртне остатке нисмо пронашли ни достоjно сахранили. А, када не знате где почиваjу наjближи, то jе страшна рана. Непреболна – уздише Басташић.
Његов апартман у Дому пензионера на Бежаниjскоj коси у Београду, у ком живи од 2006. године, поново „плави“ тишина. Тешка и болна. Након дуже паузе, наш саговорник наставља:

– После те ноћи, када су одведени отац и брат, као и сви наjближи мушки рођаци са очеве и маjчине стране, живели смо у непрекидном страху. Плашили смо се зла коjе jе на све стране кружило и о коме се међу Србима шапутало. И, стигло нас jе. Дошла jе и друга брутална ноћ мог детињства. Почетком октобра 1942. године, усташе ме одводе у „Јасеновац“.

Понижење коjе су доживели током транспорта у сточном вагону од Грубишног Поља до Јасеновца, као и ужасе и страхоте коjе jе као jеданаестогодишњи дечачић преживео у злогласном усташком логору, каже, тешко jе испричати. Смогао jе, ипак, снаге да напише неколико књига и да тако завешта своjе сведочење али и поуздане податке о страдању Срба у НДХ, до коjих jе дошао вишедецениjским истраживањем.

Милан Басташић фотографиjа из легитимациjе усташке узданице 1941. година
Милан Басташић фотографиjа из легитимациjе усташке узданице 1941. година

– То jе била моjа обавеза, пре свага, као jединог преживелог од 77 српских дечака са Билогоре одведених у „Јасеновац“ истог дана када и jа. Били су моjи вршњаци или стариjи. Тек закорачили у живот коjи jе окончан усташком шифрованом командом: „На насип, па преко Саве“. Зато нисам могао да дозволим да се њихово страдање заборави. Мене су, пак, децениjама прогањали снови. Не „Јасеновац“ колико сан у ком непрекидно бежим од усташа, скривам се, па поновно бежим, али увек испред мене однекуд искочи неки боjовник и одведе ме у логор – видно потресен прича др Басташић.

После рата када се, како тврди, све смишљено заташкавало, стрпљиво jе, пажљиво и готово кришом, сакупљао податке о страдању наjближих иако дуго ниjе смогао снаге да оде до Шаранове jаме.

– Тек током службовања у Госпићу, почетком шездесетих моj претпостављени Раде Репац изнебуха ме питао: „Милане, твоjи страдаше недалеко одавде, мислиш ли ти ићи тамо?“ И отишли смо. Али, веруjте ми, ни дан-данас не знам ни како смо отишли, ни колико смо се задржали. Од силине осећања коjа су у мени одjедном проврела не сећам се ничега, осим што увек видим узнемиреног али достоjанственог оца, и брата ког одводе из кревета у ком смо те ноћи спавали заjедно – сећа се наш саговорник.

Милан Басташић
Милан Басташић

Не скрива др Басташић да jе са маjком и сестром, после рата размишљао да се пресели у Србиjу. Али, одлучили су да остану тамо где су његови преци живели готово четири века. У Хрватскоj се школовао, оженио, радио, остварио успешну воjну и лекарску кариjеру. Али, тврди, усташки терор и „Јасеновац“ ниjе могао да заборави, као ни да сузбиjе исконски страх да се све може поновити.

– Већ са „Хрватским прољећем“ 1971. године схватио сам да jе моj осећаj оправдан. Ипак, морам да признам да сам се надао да неће изаћи на оволико зло. Нажалост, погрешио сам. Из Грубишног Поља побегао сам у Бањалуку, августа 1991. године пошто ми jе доjављено да ће ме ухапсити. Одмах сам отишао у Београд и Смедерево и тражио организовање хируршке екипе за Папук. И успео сам. На Папук су 25. септембра стигли први хирурзи – открива Басташић.

Али, те године хрватске власти га оптужуjу за наводне ратне злочине против цивилног становништва у Великоj Ператовици. Тек две децениjе касниjе, jануара 2011. године, Жупаниjски суд у Бjеловару ослобађа га тих гнусних оптужби. Од тада, каже, сваке године одлази у Грубишно Поље и тако ће, тврди, бити док jе жив. Као што ће, како поручуjе, до последњег атома снаге, срцем и необоривим доказима писати сведочанства о свим страдањима Срба у Хрватскоj.

ЛЕКАР И ВОЈНИК

МИЛАН Басташић jе завршио Санитетску официрску школу у Љубљани, а у Загребу Медицински факултет, специjализациjу епидемиологиjе и докторске студиjе. Бавио се научноистраживачким радом и обjавио више од 40 стручних публикациjа. Током епидемиjе вариоле 1972. године, руководио jе сузбиjањем болести у општинама Клина и Исток на Косову и Метохиjи. Када jе 1987. године пензионисан, био jе пуковник и управник Завода за превентивно-медицинску заштиту загребачке армиjске области. Хрватску jе напустио августа 1991. године.

Милан Басташић
Милан Басташић

ГДЕ СУ ПОТОМЦИ?
– ДАНАС ме обузима jезив страх да наши потомци полако и сигурно заборављаjу терор и геноцид над Србима у НДХ – открива своj немир др Басташић. – Када сам прошле године организовао одлазак у Грубишно Поље, да одамо почаст жртвама прве масовне гробнице на Билогори – нико се ниjе jавио! Зато сам страшно узнемирен и питам се где су потомци? Боjим се, такође, да ће због нашег кратког памћења и разних манипулациjа „деца Козаре“ за сто година постати „деца из Козарца“. Флоскула „деца Козаре“ jе jедна од наjвећих смишљених лажи. Пуна истина jе „српска деца Козаре“, jер друге деца на овоj планини нису страдала!

Аутор: Јелена Матиjевић

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Умро је Милан Басташић

Милан је био истовремено и сјећање и споменик и опомена

Душан Басташић: Бесједа на очевом испраћају

СТРАХ ДА ЋЕ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА БИТИ ЗАБОРАВЉЕН

Милан Басташић: ХРВАТИ ИЗМЕЂУ ЈАЗОВКЕ И … – Jadovno 1941.

Милан Басташић: У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ПРОБОЈА …

Milan Bastašić: CROATS BETWEEN JAZOVKA AND JADOVNO …

Milan Bastašić: Žrtve Bilogore i Jasenovac – Jadovno 1941.

BASTAŠIĆ: ODUZELI SU MI 20 GODINA ŽIVOTA – Jadovno 1941.

Милан Басташић: Након 20 година прогонства … – Jadovno 1941.

Зашто и од кога су дjеца са Козаре доведена у позициjу да их неко спасава и усваjа?

КЊИГА: „ПУТЕВИМА СМРТИ КОЗАРСКЕ ДЈЕЦЕ“ – ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top