Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Дан сећања на Јадовно 1941-2019. биће обележен у суботу 15. јуна ове године на Велебиту, Смиљану и у Медку. Ускоро следи више информација.

Сандра Благић: Ми потомци жртава, требамо савити главе до земље и тражити опрост

Датум објаве: субота, мај 18, 2019
Величина слова: A- A+

Након 77. љета, јесени и зима, први пут је служен парастос за пострадале православне мученике. На Земунском гробљу Гардош, у заједничку гробницу бачено је 6500 душа, жена, дјеце, старих и изнемоглих са Козаре и Поткозарја.

Довожени су по ноћи у запрежним колима са београдског старог сајмишта, некадашњег логора Земун, док је крв текла у потоцима земунским улицама. Они који су давали знакове живота, дотучени су и заједно са осталим православним Србима бачени у заједничку гробницу.

У суботу, 11.маја 2019, нас педесетак душа помолили смо се и запалили свијеће за наше мученике, који су тих стравичних мученичких дана пали. Пали од њемачких и усташких звијерских руку и заборављени од сопственог народа.

Уз Божију помоћ, следеће године поставићемо Часни крст над масовном гробницом, да се зна да су 6500 православних Срба били цивили а не партизански борци.

Њемачке власти тражиле су од НДХ људе способне за рад а усташе су им у Земун слале изнемогле жене, дјецу и старце од којих нацисти нису имала никакве користи.

У ткз. Прихватни логор Земун, свакодневно од 8. децембра 1941. до почетка маја 1942. године убијани су Јевреји, првенствено жене, дјеца и старци. За само пет мјесеци у логору страдало је преко 6000 Јевреја. Роми су такође убијани, а тачан број убијених се не зна.

Када је маја 1942. године довршено убијање Јевреја и Рома, логор је почео са истребљењем Срба. У највећем броју био је то обичан свијет, заточеници из Јасеновца, Старе Градишке, Уштице, сељаци са Баније, Кордуна, Вишеграда, Ниша.

Мјесто логора Земун на београдском старом сајмишту данас изгледа оронуло, запуштено. У Мађарском павиљону , „павиљону смрти“, гдје данас људи живе, било је мучилиште. Мучили су их батињањем, изгладњивањем, физичким радом. А када се у згради, задужбини Николе Спасића, појавила дизентерија, све обољеле пребацили су у Мађарcки павиљон и тамо их побили.

На мјесту гдје је Спасићев павиљон била је „болница“. А данас је то обданиште, теретана. Преко пута Спасићевог павиљона или некадашње „болнице“ налази се зграда у којој је данас ресторан „Бибер и со“. Та зграда кориштена је као мртвачница.

Зграде у којима су на најмонструознији начин убијани људи, само зато јер су били Срби, Јевреји и Роми, данас су у приватном власништву. Кула  у којој је била смјештена команда логора Земун а која је данас у стравичном стању, огледало је Београда и читаве Србије. Огледало једног народа, који се покорио и спуштене главе тумара, тражећи своје а они му спред носом леже.

Не виде да на сваком кораку кости предака леже и чекају да их се неко сјети. Поред ријеке Саве, око километар далеко од куле, подигнут је ’95 . године споменик  за који је било предвиђено да буде постављен у Спомен -парку у Јајинцима. Не тако далеко од споменика, тамо на другоj обали Саве, стоје нове зграде, чија свјетла ноћу подсјећају на усташко слово „U“.

Заказала Држава, заказали ми као народ.

Послије рата, дошло је ново доба и ницали су споменици са петокраком. Црвена петокрака сијала је пуним сјајем и послије толико година и данас сија. Сакривена истина као и злодјела.

То вријеме „братства и јединства“ одавно је прошло!

Шта ли то сад чекамо и ко то нама сада брани да јасно и гласно кажемо ко нас је клао, ко нас је протјерао?! Ко нас је као јагњад послао пред џелата?!

Преко 10.000 Срба убијено је у логору Земун, од маја 1942. до јула 1944. године.

Клањамо се Европи, Америци а својим жртвама не можемо свијећу запалити.

Нисмо достојни својих предака.

Mи, њихови потомци, требамо савити главе до земље и тражити опрост.

Од истог аутора:

Сандра Благић: Часни крст на Динари

Сандра Благић: Како мислимо да нас неко поштује, када ми не поштујемо своје мртве?

Сандра Благић: Не дозволимо да нас опет кољу, протјерују, да нам ломе кичму!

Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате

Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао

Сандра Благић: Дјеца су била само број без имена и презимена

Сандра Благић: Зашто заборављамо када знамо да је заборав …

Сандра Благић: Тамо гдје ме језа не обузме од страха, већ од …

Сандра Благић: Истина нам на крају једино и остаје, зар не …

Сандра Благић: Зашто Крајишници неће организовано у …

Сандра Благић: Још једно стратиште православних Срба …

Пребиловчани су људи са највећим срцем | Јадовно 1941.

Сандра Благић: На Шушњару

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top