Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Прича за сва времена – Јама

Датум објаве: уторак, април 30, 2019
Величина слова: A- A+
Кости мученика у јами Равни Долац
Кости мученика у јами Равни Долац

Ово није прича за свачији стомак. Али је за свачије срце.

Прича је ово коју не зна много људи. А стара је тачно 75 година и пред вама је не због јубилеја. Већ због… срца.

Она почиње у Ливањском пољу. Југозапад Босне, негде између Динаре и Голије, кад гледате југ и север, односно између Тушнице и Шатора кад гледате исток и запад. М? Нису нас на географији учили где је шта? Добро, да пробамо онда овако.

Бака ми је рођена на православни празник Огњена Марија. Ишао сам у школу Иван Горан Ковачић. Наизглед, нема то никакве везе једно с другим, осим што је своје најпознатије дело, о усташким злочинима, „Јама“, чувени ИГК написао баш због злочина који се десио на Огњену Марију 1941.

На просторима Ливањског поља усташе су само у 1941. убиле преко 1.500 Срба. Махом жена, деце и старих. Али, нису то била стрељања. О, напротив. У јаму Равни Долац, дубоку 46 метара, бацили су 218 живих људи. А онда по њима бацали велико камење и стење, јер су се крици, неким чудом неколико преживелих, чули из дубине. А затим су на њих бацили и бомбе.

Било је ту много деце. И много жена. Чак и три труднице. Неки од бачених, изломљени, унакажени, некако су остали живи. Мрак. Само трачак светла одозго. Тамо горе, где је смрт почињала. Од болова се није могло живети. Од јаука преживелих, тек. Од пада, од мртвих око себе, такође.

А опет, остадоше тај дан живи, њих неколико десетина. У мукама, али живи. Но, њихов самртни ропац се зачу, све више, све чешће. Они који су могли да се помере, почеше да лижу влажне стене, не би ли се дан по бацању, 31. јула, окрепили бар мало. Неки дечкићи, не старији од осам година, решише да пишке у једну ципелу, па пробаше да пију. Умреше међу првима од преживелих.

Када би видели светло са врха јаме, знали би да је дан. Па позивали, запомагали, тражили помоћ. Није имао ко да их чује. Онда уквасише делове одеће скинуте са мртвих, па прибише уз зидове стена, не би ли се на тканини накупило воде која је клизила понегде по стењу. Онда су цедили то, и пили.

Поглед из јаме Равни Долац ка врху
Поглед из јаме Равни Долац ка врху

Живели су ти мртваци тако дан, два, три. Петог или шестог, на њихова позивања им се неко одазва одозго. Обрадоваше се живи, па послушаше позиве одозго да, ако има међу мртвима нешто пара или злата, да понесу, сад ће конопац за извлачење.

Просто да понесу, да им се нађе у данима рата, да не пропадне у јами.

Неке старије жене повикаше „то су усташе, познала сам тог и тог по гласу“.

Нису их остали слушали. И, ови горе извукоше двојицу од Лалића и једну девојку, Саву Вулић. Али, не прође много, зачуше се пушке. Одозго бацише два младића. После њих и Саву. Голу. Ко зна шта су јој радили пре смрти. Горе се само смех ђаволски чуо.

А онда бомбе. И повици одозго „Има ли сад ко жив, да га вадимо?“.

Једна од трудница се недуго затим породи. Мртворођено женско дете беше. „Бог га имаде на уму да се не пати и не скапава као ми“, рече несрећна мајка.

Девет од 13 преживелих жена из јаме Равни Долац
Девет од 13 преживелих жена
из јаме Равни Долац

Прође читава недеља. Две недеље. Три недеље. Четири недеље. Пет недеља. Шест недеља.

И три дана.

А онда, мало чобанче, Хрват неки од доброга рода, јер добрих људи има свуда, и нема их мало, зачу последње вапаје. Доведе неке људе да ваде ако има ко преживелих, али се нико није усудио да крене. Једна жена, не могавши више да издржи ужасе јаме, окуражи се. И јавну им се одозго, срећна.

Из јаме Равни Долац, у коју је бачено 218 живих људи, углавном жена и деце, изашло је на Усековење главе Св. Јована Крститеља 13 жена и један мушкарац. Једна од тих жена је три месеца касније родила близанце.

Куцала и њихова, нерођена два срца у јами тих шест недеља и три дана. Нека од данас и ваша куцају за те мученике. И оних 1.500 из осталих јама Ливањског поља. И ко зна колико десетина, стотина хиљада других жртава сличних стратишта из тих времена.

Уствари, нека куцају за нас, садашње. Да не гледамо више најгоре у људима око себе, већ да не заборавимо да смо – род.

Да не заборавимо ни – одакле смо пошли.

Тада ћемо знати и где идемо, и како ћемо тамо стићи.

Ова прича је само један од знакова покрај пута.

Дарко Николић; Субота, 23. април 2016.

Везане вијести:

Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Удружење Света Огњена Марија Ливањска: Срби Ливањског поља – трајање кроз вијекове

До 28. априла у Београду изложба “Срби Ливањског поља – трајање кроз векове”

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

3 komentara za Прича за сва времена – Јама

  1. Stefan je napisao:

    То је доказ да се човечки род разликује.То што су радили ја слично са шимпанзама кад иду у лов или неандерталце кад лове.Људи су пре 800 година јели човечко месо из данашње Западне Европе описано при опсади крстоносаца Александрије или Едесе. Срби су били врло наивни што су се са таквим створењима удружили у заједничку државу уместо да се раѕграниче.Сада је врло касно а не могу ни да се свете пошто то није ни у човечкој ни православној природи.Срби су људи веќ 60000 година док зликовци су на нивоа примата пре 300000 година

  2. мила je napisao:

    Страшнији је наш злочин ћутања о жртвама и геноциду него сва звјерства крволочних звијери,јер се од крволочних звијери и не очекује хуманост ни разумијевање.

  3. Milovan Cicvaric je napisao:

    Sva sam ova desavanja procitao i ispovest onih koji su ostali zivi .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top