Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

О српском страдању

Датум објаве: субота, април 14, 2018
Величина слова: A- A+

Посећујући многобројна места страдања, схватио сам да је нама Србима забрањено да имамо своја и да их тако називамо. Забрањено нам је од стране других, али што је најгоре, забранили смо их и самима себи.

Милан Ружић
Милан Ружић

Где год смо страдали, то није била једина цена коју смо платили, већ је то страдање нашег народа послужило да се представи као страдање неког другог народа који смо, наводно, ми убијали. Свако стратиште је било изговор за нови терор над Србима, или за ново прећуткивање националне историје зарад некаквих наднационалних интереса у које је веровао само народ који је своју нацију тако издавао, тачније Срби.

Места наших страдања нису сва ни обележена. Уместо да разлог буде тај што их је много, мада је и то глуп разлог пошто бисмо утолико пре морали да их попишемо, разлог је тај што се из света на то гледа као на шовинизам, иако је сваки народ пописао места свог страдања.

Можда ми сматрамо да нисмо ни страдали. Можда је нама баш добро овако како је сад. Али, како онда да објаснимо орезане изданке својих породичних стабала. Где нам је нестао један деда, где прадеда, где ујак? Можда их нико није прогањао, клао, убијао, већ су отишли у бели свет и нису се више јављали. Вероватно им је било у интересу да оставе новорођенчад и своје куће. Ако нисмо страдали, где смо?

Где год је неки Србин погинуо, тамо можемо видети како се намештају камере и о том месту се причају потпуно нове приче. Паг није постао атрактивна локација за геј журке зато што је он идеално место за такву једну умно ишчашену идеју. Паг је у то претворен како би то што је постао покопало оно што је био. Ко ће тамо мислити о српском страдању када је то острво постало симбол савремених слобода и демократије где тата води тату на медени месец?

За Велебит сада тврде да је само обична планина, а да са Јадовном нема никакве везе. Тврде да тамо и има неколико јама, али да у њих нису бацани Срби. Уколико и јесу, то смо онда ми бацали своје. Запечаћене јаме, забране окупљања, зарасла спомен-обележја… Нико неће да призна злочине, али ево, нека ја будем први који ће рећи истину – цео Велебит је јама, изврнута нагоре и пуна српских лешева.

За Јасеновац сада тврде како је у питању радни логор и место где је страдало око 40 000 људи, и то највише хрватских партизана. Не говори се да је то био логор смрти, односно логор за истребљивање, понајвише Срба, док цифра иде и до неколико стотина хиљада! Могао бих да схватим тврдњу које нема, а то је да је за усташке џелате то био радни логор, јер су се они нарадили тамо више него ико игде у свету.

На Косову и Метохији смо страдали одувек. Због нових страдања из последњих тридесет година, Косово су назвали новом државом, и то не да би од њега направили државу, већ да би се заборавило шта се тамо дешавало Србима! Ако га признамо као државу, признаћемо да смо заборавили на своју колевку, своје страдање и на највеће српске победе и поразе!

Дрину ових година представљају као некакву границу и реку у коју су бацани сви осим Срба. Истина је да је корито Дрине пуно Срба. Не бисмо погрешили ни када бисмо рекли да је њено корито озидано Србима. Дрина је велика вена Балкана. То је крв међу литицама помодрела од злочина који су вршени над Србима.

Уместо да памтимо ове ствари, ми се олако продајемо за неколико милиона, уживамо у разнобојним пролећима која долари доносе са собом, прекрајамо своју историју и границе онако како то одговара онима по чијем налогу смо затирани. Своје претке занемарујемо ако нас то доводи чак и до најмање свађе са неким, а све из разлога да покажемо како смо зрели за увођење савремене демократије која је крива за огроман број страдања у свету.

Говорим о демократији коју намећу они који бацају 78 бомби на сат, они који никада нису ратовали у својој земљи, они који нама говоре како да живимо, говоримо, градимо, а они су нас убијали, на нас урлали са искеженим зубима и крвавим ножевима и успут рушили све што су могли.

Где ћемо када из земље крене да тече крв оних који су за нас изгинули? Шта ћемо када уместо Београда на води никне Београд на крви? У нашој земљи је крви увек текло више него воде, а најчешће наше. Нисмо ми неко ко може сам себи у потпуности да одреди судбину у свету у којем нас нико ништа не пита, али јесмо људи и можемо да памтимо, што може утицати на одређивање наше судбине.

Јеврејски народ је своје жртве пописао и одао им заслужену почаст. Они су се својим прецима и људима који су за њих губили главе одужили. Не видим да им је неко замерио због тога! Ко каже да ми не можемо бити напредан и паметан народ ако памтимо своја страдања? Мислим да је баш то оно што нама фали да постанемо прави народ! Јевреји су, а то је за неизмерно поштовање и свака част народу њиховом, направили Јад Вашем, а јад нашем што још увек наше жртве немају кућу, споменик и место на којем ће се њихови потомци и вечити дужници клањати, палити свеће и имети где да плачу за својима.

Када и ако сазремо као народ и постанемо људи, па тај споменик или меморијални центар и саградимо, не смемо дозволити да се сутра поред њега праве геј журке, укотве сплавови пуни старлета, подижу шопинг молови и да тамо прогонитељи и убице беседеу о људским правима.

Али како све ово објаснити народу којем су фејсбук статуси врхунац литературе, геј параде су параде поноса, а породичне шетње и литије за наше жртве су ствар прошлости и заосталости? Народу који заостаје у напретку, а напредује у заостајању.

Аутор: Милан Ружић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Ламент над хрватском судбином | Јадовно 1941.

О српској слободи | Јадовно 1941.

Одавно већ ми нисмо Срби | Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top