Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

O srpskom stradanju

Datum objave: subota, april 14, 2018
Veličina slova: A- A+

Posećujući mnogobrojna mesta stradanja, shvatio sam da je nama Srbima zabranjeno da imamo svoja i da ih tako nazivamo. Zabranjeno nam je od strane drugih, ali što je najgore, zabranili smo ih i samima sebi.

Milan Ružić
Milan Ružić

Gde god smo stradali, to nije bila jedina cena koju smo platili, već je to stradanje našeg naroda poslužilo da se predstavi kao stradanje nekog drugog naroda koji smo, navodno, mi ubijali. Svako stratište je bilo izgovor za novi teror nad Srbima, ili za novo prećutkivanje nacionalne istorije zarad nekakvih nadnacionalnih interesa u koje je verovao samo narod koji je svoju naciju tako izdavao, tačnije Srbi.

Mesta naših stradanja nisu sva ni obeležena. Umesto da razlog bude taj što ih je mnogo, mada je i to glup razlog pošto bismo utoliko pre morali da ih popišemo, razlog je taj što se iz sveta na to gleda kao na šovinizam, iako je svaki narod popisao mesta svog stradanja.

Možda mi smatramo da nismo ni stradali. Možda je nama baš dobro ovako kako je sad. Ali, kako onda da objasnimo orezane izdanke svojih porodičnih stabala. Gde nam je nestao jedan deda, gde pradeda, gde ujak? Možda ih niko nije proganjao, klao, ubijao, već su otišli u beli svet i nisu se više javljali. Verovatno im je bilo u interesu da ostave novorođenčad i svoje kuće. Ako nismo stradali, gde smo?

Gde god je neki Srbin poginuo, tamo možemo videti kako se nameštaju kamere i o tom mestu se pričaju potpuno nove priče. Pag nije postao atraktivna lokacija za gej žurke zato što je on idealno mesto za takvu jednu umno iščašenu ideju. Pag je u to pretvoren kako bi to što je postao pokopalo ono što je bio. Ko će tamo misliti o srpskom stradanju kada je to ostrvo postalo simbol savremenih sloboda i demokratije gde tata vodi tatu na medeni mesec?

Za Velebit sada tvrde da je samo obična planina, a da sa Jadovnom nema nikakve veze. Tvrde da tamo i ima nekoliko jama, ali da u njih nisu bacani Srbi. Ukoliko i jesu, to smo onda mi bacali svoje. Zapečaćene jame, zabrane okupljanja, zarasla spomen-obeležja… Niko neće da prizna zločine, ali evo, neka ja budem prvi koji će reći istinu – ceo Velebit je jama, izvrnuta nagore i puna srpskih leševa.

Za Jasenovac sada tvrde kako je u pitanju radni logor i mesto gde je stradalo oko 40 000 ljudi, i to najviše hrvatskih partizana. Ne govori se da je to bio logor smrti, odnosno logor za istrebljivanje, ponajviše Srba, dok cifra ide i do nekoliko stotina hiljada! Mogao bih da shvatim tvrdnju koje nema, a to je da je za ustaške dželate to bio radni logor, jer su se oni naradili tamo više nego iko igde u svetu.

Na Kosovu i Metohiji smo stradali oduvek. Zbog novih stradanja iz poslednjih trideset godina, Kosovo su nazvali novom državom, i to ne da bi od njega napravili državu, već da bi se zaboravilo šta se tamo dešavalo Srbima! Ako ga priznamo kao državu, priznaćemo da smo zaboravili na svoju kolevku, svoje stradanje i na najveće srpske pobede i poraze!

Drinu ovih godina predstavljaju kao nekakvu granicu i reku u koju su bacani svi osim Srba. Istina je da je korito Drine puno Srba. Ne bismo pogrešili ni kada bismo rekli da je njeno korito ozidano Srbima. Drina je velika vena Balkana. To je krv među liticama pomodrela od zločina koji su vršeni nad Srbima.

Umesto da pamtimo ove stvari, mi se olako prodajemo za nekoliko miliona, uživamo u raznobojnim prolećima koja dolari donose sa sobom, prekrajamo svoju istoriju i granice onako kako to odgovara onima po čijem nalogu smo zatirani. Svoje pretke zanemarujemo ako nas to dovodi čak i do najmanje svađe sa nekim, a sve iz razloga da pokažemo kako smo zreli za uvođenje savremene demokratije koja je kriva za ogroman broj stradanja u svetu.

Govorim o demokratiji koju nameću oni koji bacaju 78 bombi na sat, oni koji nikada nisu ratovali u svojoj zemlji, oni koji nama govore kako da živimo, govorimo, gradimo, a oni su nas ubijali, na nas urlali sa iskeženim zubima i krvavim noževima i usput rušili sve što su mogli.

Gde ćemo kada iz zemlje krene da teče krv onih koji su za nas izginuli? Šta ćemo kada umesto Beograda na vodi nikne Beograd na krvi? U našoj zemlji je krvi uvek teklo više nego vode, a najčešće naše. Nismo mi neko ko može sam sebi u potpunosti da odredi sudbinu u svetu u kojem nas niko ništa ne pita, ali jesmo ljudi i možemo da pamtimo, što može uticati na određivanje naše sudbine.

Jevrejski narod je svoje žrtve popisao i odao im zasluženu počast. Oni su se svojim precima i ljudima koji su za njih gubili glave odužili. Ne vidim da im je neko zamerio zbog toga! Ko kaže da mi ne možemo biti napredan i pametan narod ako pamtimo svoja stradanja? Mislim da je baš to ono što nama fali da postanemo pravi narod! Jevreji su, a to je za neizmerno poštovanje i svaka čast narodu njihovom, napravili Jad Vašem, a jad našem što još uvek naše žrtve nemaju kuću, spomenik i mesto na kojem će se njihovi potomci i večiti dužnici klanjati, paliti sveće i imeti gde da plaču za svojima.

Kada i ako sazremo kao narod i postanemo ljudi, pa taj spomenik ili memorijalni centar i sagradimo, ne smemo dozvoliti da se sutra pored njega prave gej žurke, ukotve splavovi puni starleta, podižu šoping molovi i da tamo progonitelji i ubice besedeu o ljudskim pravima.

Ali kako sve ovo objasniti narodu kojem su fejsbuk statusi vrhunac literature, gej parade su parade ponosa, a porodične šetnje i litije za naše žrtve su stvar prošlosti i zaostalosti? Narodu koji zaostaje u napretku, a napreduje u zaostajanju.

Autor: Milan Ružić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Lament nad hrvatskom sudbinom | Jadovno 1941.

O srpskoj slobodi | Jadovno 1941.

Odavno već mi nismo Srbi | Jadovno 1941.


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top