Дан када су ме бацили у јаму

„Не сећам се уопште како сам из пећине доспела у jаму, нити ко ме jе тачно од комшиjа бацио у провалиjу.

Маjка и сестра су ми причале да су мислиле како сам мртва пошто сам имала грдну рану на глави. Кажу да ми се мозак видео и да jе крв шикљала на све стране, а имала сам тада само десет година. До данас ми jе остао ожиљак на десноj слепоочници, део лобање ми фали, а мозак ми штити само кожа. Тек после пет дана сам се, кажу, освестила и почела да дозивам маjку. Преко мене jе било мртвог народа, jедва су ме извукли испод њих …“

Стравично сећање казуjе нам Милица Маљковић, 69 година након стравичног злочина коjи jе почињен над српским народом, на Огњену Мариjу 1941. године, у планини Динари, за време Другог Светског рата. Баку Милицу коjу сви зову Милка, срели смо у Земуну, у кући њене ћерке, где „мати проводи своj годишњи одмор“. Сусрет нам jе организовао њен син Владимир. Том приликом упознали смо сестричину Милку и унука Деjана. Иначе, маjка Милка има троjе деце, шесторо унучади и двоjе праунучади.

„Била су то прелепа села на Динари, вредно се радило и лепо се живело са комшиjама Хрватима. Нека од села су била насељена само Србима, нека су била пола-пола, а у некима jе живело више хрватских породица, те су Срби били у мањини. Свако село jе имало своjу jаму. Ми чобани добро смо их знали па смо их надалеко заобилазили. Нисмо знали да ће многи од нас врло брзо у њима скончати своj живот“, прича маjка Милка о срећним данима проведеним у родном селу Руjани.

Наивни отац и брижна маjка

„Иако jе било некаквих упозорења, ништа нисмо слутили. Моj отац Илиjа jе говорио да он никоме ниjе скривио и да нема за шта да брине. Тако су наше мушкарце, око осамстотина њих, одвели у понедељак, међу њима мог оца, стричеве и брата од стрица, говорећи како их воде у Србиjу, и да не треба да брину. Моjа мати Цвита знала jе да то неће изаћи на добро. Осећала jе зло и онда jе у среду изjутра, спремила стрину Неву, наjстариjу ми сестру Даницу коjа jе имала шеснаест година, млађу Убавку, брата ми Риста и сестру од стрица Душанку, да иду тобож у планину да чуваjу овце, с намером да Даница, Ристо и Нева бjеже код уjака у Далмациjу, а да Убавка и Душанка остану код оваца, не би ли бар неко од њих остао жив“.

Послала jе и Милку, али jе родбина вратила, да бар неко остане уз маjку.

„Ја jедва дочекала да се не одваjам од ње. Чим сам дошла кући, на вратима се створиле наше прве комшиjе Мићо Шибеник и неки његов рођак, звали га Људина. Они нама нису били туђини, добро смо се знали, залогаj смо делили и нисмо се раздваjали. Почели су да нас гоне из куће као неки странци и да вичу: Идете у Србиjу, све вас тамо чека, ништа не треба да носите, све jе тамо уређено. Ништа нисам разумела, дршала сам се маjци за скут криjући се око ње. Већ тада сам била жедна, а нисам смела искати воде. У ствари, жеђ jе оно што наjвише памтим. Кренуше да нас воде у планину. Нису нам дали да пиjемо воде ни успут. Кад су нас догнали до Саjдине пећине, мислили смо да ће нас ту побити. Али, тамо су кренули да нас прозиваjу по презименима и да нас тако редом бацаjу у jаму Равни долац“, прича Милка.

Док jе њена маjка Цвита мислила како ће спасти макар неког од своjе деце, групу коjа се упутила за Далмациjу поколебале су жене успут па су се чељад вратила. У jаму Равни долац, дубоку педесет метара, бачено jе на Огњену Мариjу 1941. године, око 250 Срба, од коjих се након шест недеља и три дана проведена без воде и хране, спасло, тринаест жена и jедан мушкарац. Троjе од тих мученика и данас су живи сведоци страдања српског народа. О овим људским судбинама, први jе пре више од тридесет година писао новинар Илустроване Политике, Будо Симоновић, коjи jе те приче запечатио у књигу „Огњена Мариjа Ливањска“. Јунакиња прича, свих преживелих, била jе Даница Бошковић, рођена Милкина сестра. Даница jе умрла пре две године, али jе сада ту њена ћерка Милица, коjа се живо сећа свих маjчиних прича из рата.

Сестра jе сама скочила

„Причала ми jе како jе у повратку са планине бринула шта ће jоj маjка рећи што ниjе послушала. Негде успут опазили су неколико мушкараца како иду ка њима. Мама се сакрила у жбун, чула jе како питаjу за њу, а када jе изашла на чистину никог ниjе било. Тада се са Равног долца простро лелек, врисак и пуцњава. Препознала jе усташе коjе су у групама гониле и вукле народ од пећине и бацале га у безданицу. Кад jе видела како jоj брата и сестре приведоше jами, без размишљања jе притрчала ка њима. Крвници су jе окружили, нису jоj дали да приђе. Ударали су jе по глави и jедан од њих, Миле се звао, дрзнуо се да jоj каже да се уда за њега, па ће остати у животу. Успела jе некако да се отргне и скочи са jош веће висине у гротло jаме. Ни она се не сећа како jе скочила у амбис, како jе падала ни да ли jе негде ударила пре него што jе пала на дно. Када се освестила видела jе тела своjих сестара коjе су изгледале као да су уснуле, а брат jе остао затрпан испод народа“, преноси нам Милица речи своjе маjке Данице.

Недеље проведене у jами Милка описуjе следећим речима: „Мимо болова од рана, мрава и црва коjи су нас стално нападали, осећала сам само страх и жеђ. Лизали смо зид коjи jе био мокар. Неколико пута jе пала киша, па нам jе то много значило. Неки су пили своjу мокраћу. Сећам се, кад ми мати са мокре крпе исцеди по кап воде у врела уста, или овлажи суве испуцале усне, тада врисну болови жестоки. А све jе то нестаjало кад су усташе поново долазиле и у jаму бацале камење и бомбе на нас, тражећи да се живи jаве како би их наводно извукли горе и спасли. Наjвише су звали Даницу, али jоj маjка ниjе дала да се jави. Њих неколико се преварило па су тако уместо трачка светлости пронашли сигурну смрт. Овако jе било све док нас jедном ниjе чуо чобанин Нине Одак, Даничин друг и рекао Оцу Јози, да у Равном долцу има jош живих Срба. Како jе у то време стигла наредба да се више не смеjу убиjати они по jамама, нас су извадили и оставили у животу. Пребачени смо у Ливањску болницу, под надлештвом италиjанске воjске“.

И после рата нема мира

Ко jе остао жив, после рата вратио се на своjе имање, обновио породицу и наставило се даље са животом. Милка се удала за Мирка Маљковића, изродила Јелену, Боjану и Владимира. Своjим радом Маљковићи су стекли услове за пристоjан живот своjе породице. Међутим, његова срећа ниjе пуно траjала. Кад jе Владимир имао свега неколико месеци, у jесен 1955. године, неко jе убио његовог оца Мирка, а цео догађаj jе заташкан као несрећан случаj. Она jе уверена да су то били остаци усташког режима. Тада jе мама Милка схватила да више нама шта да тражи у Руjанима. Оставила jе своjе корене, неопоjане гробове предака, и после неколико година запутила се са децом и маjком Цвитом у Србиjу.

Скућили су се у Сурчину код Београда, стекли нови дом и имање. Тамо jе подигла и оженила сина, кћерке су се поудавале, од Боjане jе добила унуке Деjана и Зорана, од Јеле Мирка, и двоjе праунучади Милоша и Тамару. Од Владимира има Марка, Милицу и наjмлађег Николу.

„Сећам се тренутка кад смо дошли до Ледина, плачући сам носила оне торбетине. Седели смо на стварима, чекали превоз за даље. Кад смо стигли у Сурчин, нисам знала где ћу и шта ћу, нисмо имали где да спавамо. Јао мене мили Боже где сам jа то дошла у ону баруштину. Срећом, маjка jе била са мном па смо се некако снашли. Купили смо кућу, jа се запослила у задрузи, гаjили смо свиње, живину. Било jе меса колико хоћеш. Владо jе ишао у школу, кад су се Јела и Боjа запослиле, било jе jош лакше. Кад си год дошао у моjу кућу, било jе чега хоћеш. Ко jе год био у jами, сви су после добили здраву децу. Ја сам своjу децу крстила криомице jош у Руjанима, нисам их држала некрштене“, додаjе Милка.

Недавно jе уочи Огњене Мариjе, у цркви Светог краља Владимира у Београду, одржан помен свим пострадалима у ливањским jамама, црква jе била пуна потомака трагично пострадалих предака.

„Сећања су навирала, мешала су се осећања, људи су ми прилазили, целивали ми руку, а мени jе било неприjатно. Сада када о томе размишљам, иако jе прошло скоро седамдесет година од тога догађаjа, свако вече када усним, jа изнова и изнова сањам како упадам у jаму“.

Даниjела Стевановић, Илустрована Политика 26.8.2010. стр. 22-24.

Извор: