Dan kada su me bacili u jamu

Datum objave: utorak, jul 30, 2019
Objavljeno u Livanjsko polje
Veličina slova: A- A+
milica_maljkovic2
Milica Maljković

„Ne sećam se uopšte kako sam iz pećine dospela u jamu, niti ko me je tačno od komšija bacio u provaliju. Majka i sestra su mi pričale da su mislile kako sam mrtva pošto sam imala grdnu ranu na glavi. Kažu da mi se mozak video i da je krv šikljala na sve strane, a imala sam tada samo deset godina. Do danas mi je ostao ožiljak na desnoj slepoočnici, deo lobanje mi fali, a mozak mi štiti samo koža. Tek posle pet dana sam se, kažu, osvestila i počela da dozivam majku. Preko mene je bilo mrtvog naroda, jedva su me izvukli ispod njih …“

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 04. marta. 2016. godine.

Stravično sećanje kazuje nam Milica Maljković, 69 godina nakon stravičnog zločina koji je počinjen nad srpskim narodom, na Ognjenu Mariju 1941. godine, u planini Dinari, za vreme Drugog Svetskog rata. Baku Milicu koju svi zovu Milka, sreli smo u Zemunu, u kući njene ćerke, gde „mati provodi svoj godišnji odmor“. Susret nam je organizovao njen sin Vladimir. Tom prilikom upoznali smo sestričinu Milku i unuka Dejana. Inače, majka Milka ima troje dece, šestoro unučadi i dvoje praunučadi.

„Bila su to prelepa sela na Dinari, vredno se radilo i lepo se živelo sa komšijama Hrvatima. Neka od sela su bila naseljena samo Srbima, neka su bila pola-pola, a u nekima je živelo više hrvatskih porodica, te su Srbi bili u manjini. Svako selo je imalo svoju jamu. Mi čobani dobro smo ih znali pa smo ih nadaleko zaobilazili. Nismo znali da će mnogi od nas vrlo brzo u njima skončati svoj život“, priča majka Milka o srećnim danima provedenim u rodnom selu Rujani.

Naivni otac i brižna majka

„Iako je bilo nekakvih upozorenja, ništa nismo slutili. Moj otac Ilija je govorio da on nikome nije skrivio i da nema za šta da brine. Tako su naše muškarce, oko osamstotina njih, odveli u ponedeljak, među njima mog oca, stričeve i brata od strica, govoreći kako ih vode u Srbiju, i da ne treba da brinu. Moja mati Cvita znala je da to neće izaći na dobro. Osećala je zlo i onda je u sredu izjutra, spremila strinu Nevu, najstariju mi sestru Danicu koja je imala šesnaest godina, mlađu Ubavku, brata mi Rista i sestru od strica Dušanku, da idu tobož u planinu da čuvaju ovce, s namerom da Danica, Risto i Neva bježe kod ujaka u Dalmaciju, a da Ubavka i Dušanka ostanu kod ovaca, ne bi li bar neko od njih ostao živ“.

Poslala je i Milku, ali je rodbina vratila, da bar neko ostane uz majku.

„Ja jedva dočekala da se ne odvajam od nje. Čim sam došla kući, na vratima se stvorile naše prve komšije Mićo Šibenik i neki njegov rođak, zvali ga Ljudina. Oni nama nisu bili tuđini, dobro smo se znali, zalogaj smo delili i nismo se razdvajali. Počeli su da nas gone iz kuće kao neki stranci i da viču: Idete u Srbiju, sve vas tamo čeka, ništa ne treba da nosite, sve je tamo uređeno. Ništa nisam razumela, dršala sam se majci za skut krijući se oko nje. Već tada sam bila žedna, a nisam smela iskati vode. U stvari, žeđ je ono što najviše pamtim. Krenuše da nas vode u planinu. Nisu nam dali da pijemo vode ni usput. Kad su nas dognali do Sajdine pećine, mislili smo da će nas tu pobiti. Ali, tamo su krenuli da nas prozivaju po prezimenima i da nas tako redom bacaju u jamu Ravni dolac“, priča Milka.

Dok je njena majka Cvita mislila kako će spasti makar nekog od svoje dece, grupu koja se uputila za Dalmaciju pokolebale su žene usput pa su se čeljad vratila. U jamu Ravni dolac, duboku pedeset metara, bačeno je na Ognjenu Mariju 1941. godine, oko 250 Srba, od kojih se nakon šest nedelja i tri dana provedena bez vode i hrane, spaslo, trinaest žena i jedan muškarac. Troje od tih mučenika i danas su živi svedoci stradanja srpskog naroda. O ovim ljudskim sudbinama, prvi je pre više od trideset godina pisao novinar Ilustrovane Politike, Budo Simonović, koji je te priče zapečatio u knjigu „Ognjena Marija Livanjska“. Junakinja priča, svih preživelih, bila je Danica Bošković, rođena Milkina sestra. Danica je umrla pre dve godine, ali je sada tu njena ćerka Milica, koja se živo seća svih majčinih priča iz rata.

Sestra je sama skočila

„Pričala mi je kako je u povratku sa planine brinula šta će joj majka reći što nije poslušala. Negde usput opazili su nekoliko muškaraca kako idu ka njima. Mama se sakrila u žbun, čula je kako pitaju za nju, a kada je izašla na čistinu nikog nije bilo. Tada se sa Ravnog dolca prostro lelek, vrisak i pucnjava. Prepoznala je ustaše koje su u grupama gonile i vukle narod od pećine i bacale ga u bezdanicu. Kad je videla kako joj brata i sestre privedoše jami, bez razmišljanja je pritrčala ka njima. Krvnici su je okružili, nisu joj dali da priđe. Udarali su je po glavi i jedan od njih, Mile se zvao, drznuo se da joj kaže da se uda za njega, pa će ostati u životu. Uspela je nekako da se otrgne i skoči sa još veće visine u grotlo jame. Ni ona se ne seća kako je skočila u ambis, kako je padala ni da li je negde udarila pre nego što je pala na dno. Kada se osvestila videla je tela svojih sestara koje su izgledale kao da su usnule, a brat je ostao zatrpan ispod naroda“, prenosi nam Milica reči svoje majke Danice.

Nedelje provedene u jami Milka opisuje sledećim rečima: „Mimo bolova od rana, mrava i crva koji su nas stalno napadali, osećala sam samo strah i žeđ. Lizali smo zid koji je bio mokar. Nekoliko puta je pala kiša, pa nam je to mnogo značilo. Neki su pili svoju mokraću. Sećam se, kad mi mati sa mokre krpe iscedi po kap vode u vrela usta, ili ovlaži suve ispucale usne, tada vrisnu bolovi žestoki. A sve je to nestajalo kad su ustaše ponovo dolazile i u jamu bacale kamenje i bombe na nas, tražeći da se živi jave kako bi ih navodno izvukli gore i spasli. Najviše su zvali Danicu, ali joj majka nije dala da se javi. Njih nekoliko se prevarilo pa su tako umesto tračka svetlosti pronašli sigurnu smrt. Ovako je bilo sve dok nas jednom nije čuo čobanin Nine Odak, Daničin drug i rekao Ocu Jozi, da u Ravnom dolcu ima još živih Srba. Kako je u to vreme stigla naredba da se više ne smeju ubijati oni po jamama, nas su izvadili i ostavili u životu. Prebačeni smo u Livanjsku bolnicu, pod nadleštvom italijanske vojske“.

I posle rata nema mira

Ko je ostao živ, posle rata vratio se na svoje imanje, obnovio porodicu i nastavilo se dalje sa životom. Milka se udala za Mirka Maljkovića, izrodila Jelenu, Bojanu i Vladimira. Svojim radom Maljkovići su stekli uslove za pristojan život svoje porodice. Međutim, njegova sreća nije puno trajala. Kad je Vladimir imao svega nekoliko meseci, u jesen 1955. godine, neko je ubio njegovog oca Mirka, a ceo događaj je zataškan kao nesrećan slučaj. Ona je uverena da su to bili ostaci ustaškog režima. Tada je mama Milka shvatila da više nama šta da traži u Rujanima. Ostavila je svoje korene, neopojane grobove predaka, i posle nekoliko godina zaputila se sa decom i majkom Cvitom u Srbiju.

Skućili su se u Surčinu kod Beograda, stekli novi dom i imanje. Tamo je podigla i oženila sina, kćerke su se poudavale, od Bojane je dobila unuke Dejana i Zorana, od Jele Mirka, i dvoje praunučadi Miloša i Tamaru. Od Vladimira ima Marka, Milicu i najmlađeg Nikolu.

„Sećam se trenutka kad smo došli do Ledina, plačući sam nosila one torbetine. Sedeli smo na stvarima, čekali prevoz za dalje. Kad smo stigli u Surčin, nisam znala gde ću i šta ću, nismo imali gde da spavamo. Jao mene mili Bože gde sam ja to došla u onu baruštinu. Srećom, majka je bila sa mnom pa smo se nekako snašli. Kupili smo kuću, ja se zaposlila u zadruzi, gajili smo svinje, živinu. Bilo je mesa koliko hoćeš. Vlado je išao u školu, kad su se Jela i Boja zaposlile, bilo je još lakše. Kad si god došao u moju kuću, bilo je čega hoćeš. Ko je god bio u jami, svi su posle dobili zdravu decu. Ja sam svoju decu krstila kriomice još u Rujanima, nisam ih držala nekrštene“, dodaje Milka.

Nedavno je uoči Ognjene Marije, u crkvi Svetog kralja Vladimira u Beogradu, održan pomen svim postradalima u livanjskim jamama, crkva je bila puna potomaka tragično postradalih predaka.

„Sećanja su navirala, mešala su se osećanja, ljudi su mi prilazili, celivali mi ruku, a meni je bilo neprijatno. Sada kada o tome razmišljam, iako je prošlo skoro sedamdeset godina od toga događaja, svako veče kada usnim, ja iznova i iznova sanjam kako upadam u jamu“.

Danijela Stevanović, Ilustrovana Politika 26.8.2010. str. 22-24.

Milica Maljković članak1Milica Maljković članak1Milica Maljković članak1

 

Izvor: eparhija_bihacko_petrovacka

 

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top