Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ

Датум објаве: уторак, мај 14, 2019
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+
Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ
Лажна слика државе којој је
злочин био програм и циљ

Хрватско суочавање с трауматском прошлошћу умногоме је компликованије, теже и спорије него у већини европских земаља.

Пише: Славко Голдштајн

Након рекламно замашне најавне кампање, Јутарњи лист је у суботу 6. фебруара 2016. објавио невелику фотомонографију на 104 странице, с око 120 снимака из раздобља 1941-1945, под насловом “Живот у НДХ”. Жао ми је што је лист у којем повремено сурађујем објавио такву књижицу, али ми је драго да ми је главни уредник тог листа, кад сам му телефонски најавио да о томе желим написати негативну критику, спремно одговорио да су ми и за такав текст ступци Јутарњег листа отворени.

Наслов књижице “Живот у НДХ” неумјесно је претенциозан, јер “живот” подразумијева цјелину (по Анићеву рјечнику “стање бића од рођења до смрти, укупност функција”), а избор фотографија у тој брошури смишљено је једностран, не пружа цјеловиту слику, па није ни животан, већ лажан. Поред тога, својом се грађом односи готово искључиво на град Загреб, супротно тврдњи у наслову да се ради о цијелој НДХ.

Загреб је на тим сликама преплављен банкетима, прославама, парадним мимоходима и разноврсним идиличним призорима. Поглавник Павелић као “отац домовине” дружи се с умилном дјецом насмијаних лица, са сељанкама у кићеним ношњама, с оданим војницима, док његова супруга Марија смјерно брине за ратну сирочад. Култура и спорт цвату, даме су аu courant с европским модним трендовима, мноштво грађанства ужива у свирци војне музике око павиљона на Зрињевцу. Не, нити једна од тих фотографија није фалсификат, јер фалсификат се крије у тенденциозној селекцији, понегдје и у лажним текстовима уз слике. (На примјер, нетачна је тврдња на стр. 69 да су “најпознатији умјетници тог времена дјеловали у вријеме НДХ”, јер Мирослав Крлежа живио је у то вријеме у Загребу, али није “дјеловао”, Владимир Назор, Горан Ковачић, Славко Колар и Вјекослав Афрић отишли су у партизане, Иван Мештровић, Јозо Кљаковић и Крсто Хегедушић били су у затвору итд.)

Усташки лов на Србе

Загреб је приказан као град у ратном времену који трпи и неке од ратних посљедица, али тај се рат догађа негдје другдје, незнано гдје, а не на градским улицама. Као да у августу 1941. није било напада из Ботаничког врта на јединицу усташких свеучилиштараца, у септембру диверзија на средишњу загребачку пошту и препад на њемачке авијатичаре у Звонимировој улици. Кретање грађана било је ограничавано редарственим сатовима, ноћу је полиција масовно хапсила, а дању су влакови са Загребачког збора (данашњег Студентског центра) и са Завртнице отпремали групе Загрепчанки и Загрепчана у логоре смрти. У Раковом потоку и у Дотршчини иза максимирске шуме оружници и усташки редарственици стријељали су насумице одабране таоце и по Пријеком суду осуђенике на смрт. То је такођер била “загребачка свакодневица” које у фотомонографији Јутарњег листа нигдје нема, а тој је “свакодневици” наводно посвећена.

На страници 38 налази се невелика слика четверо припадника једне јеврејске породице који на грудима носе по расним законима прописани жути знак. То је једина од свих 120 фотографија у књизи која даје бар нешто наслутити о геноцидним злочинима усташке власти. У потпису под сликом стоји да “већина од њих није дочекала крај рата”. Зашто “није дочекала”, што им се то догодило?

Јасеновцу нема нигдје ни спомена. Додуше, у кратком предговору књизи има неколико коректних реченица које опћенито говоре о судбини загребачких Јевреја , али о судбини загребачких Срба и Рома са загребачке периферије нигдје ни ријечи.

Први велики лов на Србе у Загребу је приређен 5. и 6. јула 1941: покупљено их је 2.166, одузета им је сва имовина и дијелом су отјерани у Србију, а дијелом у логоре. Слиједио је прилично дугачак низ сличних “акција чишћења” града Загреба који је тако мијењао “лик своје свакодневице”, о којој фотомонографија шути. Као да у Загребу Срба никад није ни било.

Самостални геноцид

А на свој начин прешућена су и козарачка дјеца, која су заслугом Међународног Црвеног крста и Њемице Дијане Будисављевић допремљена у Загреб. На страници 51, поред слике мале дјеце с усташким знаком на капама, под насловом “Сирочад с Козаре”, дословце пише: “Након њемачко-усташке офензиве на Козару 1942. године, остало је много сирочади. Усташе су их довеле у Загреб и одлучиле одгојити у новом духу”. Ни ријечи о томе да су то била српска сирочад отета од њихових родитеља који су поубијани или отјерани на присилни рад у Њемачку, да је око 7.000 те дјеце поубијано или поумирало од болести и глади у Старој Градишки и да их је од тих посљедица много стотина поумирало још и у загребачким болницама и домовима.

У већ споменутом уводном слову “Живота у НДХ” стоји како се “десетљећима прешућивало… да се у НДХ водио свакодневни живот у сјени слова ‘U’…” То је прилично тачно, али није оправдање за прешућивања онога што се збивало са супротним предзнаком.

“Клин се клином избија” каже народна пословица, али лаж се не избија помоћу лажи, већ само цјеловитом истином.

Сви европски народи који су за вријеме Другог свјетског рата живјели под окупацијом или доминацијом Трећег Рајха имали су тешкоћа у суочавању са својом прошлошћу из тог раздобља. У свим тим земљама (изузев Данске) било је домаћих људи и институција које су нацистичком СС-у више или мање помагале у вршењу геноцидних злочина, особито у Холокаусту над Јеврејима. Једино у фашистичкој Румунији и усташкој Хрватској тадашње домаће власти нису биле само колаборанти нацистичком СС-у, већ и самостални организатори концентрационих логора и проводитељи геноцидних злочина.

Хрватски отпор НДХ злочину

У Хрватској, Босни и Херцеговини то нису били масовни злочини само над Јеврејима, већ знатно више над Србима и још радикалније над Ромима. А почињени су у име краткотрајне државне творевине која се китила хрватским именом. То су трауме које хрватски јавни и духовни живот, у неким видовима, оптерећују све до данас. Посредно, имале су становитог утјецаја и на разбуктавање ратних сукоба који су похарали цијелу регију у посљедњем десетљећу двадесетог стољећа.

То су дијелом и разлози што је хрватско суочавање с том трауматском прошлошћу у многоме компликованије и тече спорије него у већини европских земаља, које су тај процес добрим дијелом већ апсолвирале и своје спознаје уградиле у темеље европског мира и заједништва. Утолико је нужније да то на примјерен начин, у потпуности и без остатка, учини и Хрватска.

Полазиште би требало бити, држим, спознаја о злочиначком карактеру НДХ. То није била нормална држава, већ држава којој је злочин геноцида (“народно чистог простора”) био програм и циљ. У том је погледу била претходница низу овдашњих масовних злочина, који се такођер не смију прешућивати ни минимализирати, већ их такођер треба јасно дефинирати, по њихову изворишту и карактеру, по размјерима, сличностима и разликама.

Истовремено, сматрам да је нужно свуда истицати да је у Хрватској увијек било и снажног отпора тим злочинима, особито оним почетним под егидом НДХ. То није нужно само ради историјске истине, већ и у интересу здравља хрватског друштва и идентитета. У том погледу, фотомонографија “Живот у НДХ” неугодан је промашај.

Наравно да историја, ако жели бити вјеродостојна, не смије скривати нити једну од присутнијих компоненти цјеловите истине, па тако ни грађански живот у ратноме Загребу 1941-1945. Ниједан од 120 снимака објављених у фотомонографији не бих избацио, иако бих на више мјеста мијењао текстове под сликама.

Отров за неупућену дјецу

Међутим, додао бих барем тридесетак фотографија о пустоме граду под редарственим сатовима, о ноћним рацијама и одведеним фамилијама којих више нема и о опљачканој им имовини, о влаковима који их одводе за Јасеновац и Аушвиц. Репродуцирао бих један плакат о стријељању велике групе талаца и донио барем једну зорну слику о страдалницима, на примјер ону с јавно објешенима на канделабрима у Дубрави.

А нарочито, потрудио бих се да фотомонографија садржи и неколико дојмљивих приказа о отпору што су га грађани Загреба пружали свеопштем Злу и тиме успостављали истинску равнотежу хрватског идентитета који се тек с таквом цјеловитом билансом не мора устручавати од потпуног суочавања са својом прошлошћу.

Фотомонографије каква је ова, о којој је овдје ријеч, тешко да могу директно утицати на формирање извитоперених мишљења о НДХ, али неупућеној дјеци ипак отварају простор да на фудбалским стадионима и Томпсоновим концертима демонстрирају општи младеначки пркос, уз масовне поздраве “За дом спремни”, с подигнутим рукама и кићеним усташким амблемима, па и повицима “Уби, уби Србина”.

Све се то може тумачити и као забавна дјечја играрија, али мене неодољиво подсјећа на знамениту сцену у филму “Кабаре”. Лијепа и радосна дјеца лирски њежно започињу пјесму о будућности која припада њима, да би интонација и ритам пјесме, с једнаким рефреном о будућности која “припада њима”, постепено прелазили у војнички марш с врло злослутним пријетњама.

Извор: Eparhija dalmatinska

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ

  1. Velimir Dedic je napisao:

    Goldštajn loše prikriveno opravdava NDH i slavi nešto što je stvarno nepostojeće: takozvanu antifašističku Hrvatsku. Zašto on to radi, ne znam, ali tako je radio celu karijeru. Do septembra 1943. NDH je imala plebiscitarnu podršku hrvatskog naroda, uz časne izuzetke mikriskopski malog broja komunista koji su otišli sa Srbima u šumu.
    Kaže Goldštajn: (Na primjer, netačna je tvrdnja na str. 69 da su “najpoznatiji umjetnici tog vremena djelovali u vrijeme NDH”, jer Miroslav Krleža živio je u to vrijeme u Zagrebu, ali nije “djelovao”, Vladimir Nazor, Goran Kovačić, Slavko Kolar i Vjekoslav Afrić otišli su u partizane, Ivan Meštrović, Jozo Kljaković i Krsto Hegedušić bili su u zatvoru itd.)
    i laže, jer svi navedeni su celu 1941. i deo 1942. ili radili u upravnom aparatu NDH ili pisali u slavu Poglavnika ili bili deo kulturnog aparata te države. Neki su to bili ceo rat, kao notorni Meštrović.
    Ne vredi ovako, NDH je bila država hrvatskog naroda, uz punu podršku kulturne i naučne elite, crkve i ogromnog dela tog naroda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top