Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Јован С. Марић – Умјесто почетка родослова

Датум објаве: четвртак, април 27, 2017
Објављено у Моје Јадовно
Величина слова: A- A+

 

Саво Марић, Јованов, рођен 1906. године
Саво Марић, Јованов,
рођен 1906. године

Зар је могуће живјети, дјелати или битисати, а не поставити себи и другима питање о настајању, корјенима, брду, небу, ливади, кући или зденцу? И како је могуће да се оде на починак и утоне у снове, а да се не сазна истина вертикале и хоризонтале о себи и својима?

Колико год сам се трудио да сазнам о мојим корјенима, поријеклу и настанку првих Марића, обилазећи архиве и музеје, читајући књиге, публикације, фељтоне и слушајући бројне разговоре старијих, све сам сигурнији у увјерењу да је моја баба, по надимку Павлуша-звала се Цвијета Павловић (удато Марић) најјачи ослонац и поуздање, које ми је омогућило да бар отпочнем овај родослов, без много изгледа да ћу га некад и завршити. Уосталом то није ни битно. Свјесно упадам у ону познату замку да смо увијек на почетку…

Ваши стари, некад давно, живјели су у Црној Гори.То је подручје горњег тока ријеке Пиве.Био је то веома суров крај,према казивању старих људи, у којем су неки тражили прибјежиште и одакле се одувијек одлазило у потрази за бољим животом или из нужде и невоље.Ваши крећу с Пиве због овог другог разлога,јер су се тамо десиле неке тешке и ружне ствари,према Невесињу и у двије генерације живјели су у неком селу,мислим да се Братач или некако слично зове.
Њихова даља кретања иду преко Книнске и Високе крајине, одакле се враћају према Средњој Босни на влашићки плато.Ту је са својом породицом дошао Никола Марић са својом женом Петром, познатијом по надимку Пера и у њедрима шума Влашића стесао колибу у којој су живјели. Неко вријеме нас су у оближњим селима звали и Перићи, баш по надимку и чувењу прабабе Пере.Сваки пут, кад би се заподјенула прича о Николином оцу, различито се говорило, али увијек нагађало око три имена Лука, Саво или Јован. Ја вам дјецо, не знам тачно, ни гдје су им кости, ни биљеге ни крстаче, али сам сигурна да је имао једно од то троје имена, која су у вашој лози давана с кољена на кољено стотинама година.
Никола је имао четири сина; Милу, Јована, Лазара и Луку, а Јован, твој ђед, Саву, Алексу и Ристу. Јован је рано почео трговати стоком, да би у Краљевини Југославији постао познати трговац и домаћин, виђен човјек. Данима и вечерима сам сједила на кућном прагу и чекала да се појави силуета на коњу, огрнута црвеном чојом послије вишедневног пословања по разним крајевима. Био је то онижи, пријек човјек, пљоснате главе, који је често псовао молење пасје, док дјецу разгони и туче шубаром.С току је на вересију куповао са гоничима од Бања Луке до Сарајева, а по Ђурђеву, носио пуне бисаге пара и плаћао свакоме до посљедњег крајцера. Образа није дао.
И таман, кад нам се учинило да смо стали на ноге и да можемо мирно живјети свој мирни, сељачки живот, четрдесет прве, у љето на Влашић дођоше црнокошуљаши, усташе, масовно позивајући све мушкарце с Јованом на челу, на рад од неколико дана с напоменом да понесу нешто ране, крампе и лопате и да ће се кућама вратити за неколико дана.
Знала сам ја да тај дан није илињски дан на Влашићу, обасјан звонима витовљанске цркве, него дан неповрата и кликтања црних гавранова преко Грича и Смета, што одлетјеше према Травнику. Одведоше Јована са синовима и са још преко четрдесет мјештана на превару у смрт на стратиште да умру као великомученици, без икакве шансе за одбрану на неком од стратишта. Знатно касније, црни гласници су ми долазили да убију и моју посљедњу стрепњу »Жив је Јован,брзо ће ти доћи. У затвору су, суди им се. Убијени су на Смрекама, Одведени су у Јасеновац. Погубљени су у Доњој Градини…
Спомињали су злехуди гласници некакво Јадовно и Велебит, ја се нисам више надала, а нисам ни хтјела пред другим изрећи своју црну слутњу.
Послије ми је причао син Саво, који је успио побјећи и сакрити се у долину ријеке Угар, док су пролазили кроз дубоке шуме, да је један од пратилаца колоне, комшија католик, именом Иван, кроз зубе циједио и једва пјевушио-Бјеганова мајка пјевала, Стојанова мајка…
Послије више покушаја хватања и бјежања, оца ти Саву одведоше у травнички затвор, гдје је преживио најтеже муке. Некако сам успјела потплатити стражаре кацом сира и у полусвјесном стању на коњу сам га донијела кући. Модрице,убоје и болове извлачила сам најлакше помоћу сирових овчијих кожа. Ниси га честито ни запамтио сине Јоване, али да знаш да у теби видим његов лик и кад ми је најтеже, одем на гробље поред Витовљанске цркве, упалим свијећу и исплачем се.
И ја ћу брзо дјецо, Богу на истину. Умријећу без знања, гдје су скончали ђед Јован и стриц ти Алекса? А не знам и шта ће с вама нејачи бити. Биће како је од Бога,некако мора бити…

П.С,
Жалости ме чињеница да сам Павлушина казивања могао слушати само као дјечак, што опет може бити само одраз моје наивне искрености и покушаја откривања своје дубље истине о себи. Она је причала без обзира шта радила, са бијелом марамом на глави, непрестано држећи прилијепљену, на доњој усни, цигару, мотану «на новину», а ми, припијени уз њезин промукли глас, упијали сваку ријеч, бич сиједе косе испод мараме, њезин уздах и сваку сузу.
Данас је сасвим знано да су кости ђеда Јована и стрица Алексе у некој од бројних јама Јадовна. Мучили их, злостављали и ликвидирали јадници, зловољници и сподобе и нељуди само зато што су вјеровали у другачији облик крста од њиховог редосљеда при крштењу.
Стајати на данашњу годишњицу страдалништва мојих најближих и драгих и хиљадама других, знаних и још више незнаних, на мучилишту и кланици Јадовно, заједно са другим потомцима и поштоваоцима жртава, стајати са свима нама,што не могу да опросте, а немају право, због завјета, да забораве, стајати пред јамама, шкрапама и увалама велебитским, спустити цвијет и прижећи свијећу свим великомученицима, данас 26. јуна по реду љета господњег 2010. за мене значи отпочети писање родослова лозе и племена Марића и испуњење давно себи датог обећања и обавезе.

Јован С. Марић, 11.мај.2010.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top