Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Преживјела логоре на Пагу: Изводи из исказа свједокиње Наде Фојерајзен датог 8. септембра 1944.

Датум објаве: понедељак, децембар 17, 2018
Величина слова: A- A+
Некадашња Спомен плоча жртвама Слане на Пагу
Некадашња Спомен плоча жртвама Слане на Пагу

»Зовем се Нада Фојерајзен (Nada Feuereisen ) рођена у Загребу, завичајна Церник-Чавле, удата мајка 2 дјеце. Сада станујем у граду Бари у Италији, Виа Данте Алигиери 270/III к.

9. јула 1941. у Загребу била сам лишена слободе од усташке надзорне службе. Истом приликом лишен је слободе и мој муж и дете од 4 ½ г. Редарствени органи коју су дошли по нас оставили су кући стару ми мајку зато, што сам им дала извјесну количину новца. У Загребачком збору били смо задржани 4 дана. Шеф самога логора у Збору био је усташки дужносник Бараковић шеф жидовског одјела.

У истом логору налазило се неколико усташа, који су нас малтретирали, но њихова имена ми нису позната. Из Загреба смо отпутовали у ноћи између 12. и 13. јула, по мом прорачуну било нас је око 650. Сви ми налазили смо се у пломбираним вагонима. У Госпић смо стигли 13. јула послије подне. Овдје смо били смјештени на отворен простор. Усташки функционер Пудић[27] одржао нам је говор, у којем нам је саопћио: сватко ко покуша бјежати да ће бити стрељан као и извјестан број других интернираца. Након одржаног говора били смо подијељини засебно мушки, а засебно жене и дјеца. Том приликом нам је казато, да ће женске и дјеца ићи камионом за Kарлобаг, а мушки да ће пјешке преко Велебита за Kарлобаг.

Нису ми позната имена усташа који су нас пратили. По доласку у Kарлобаг били смо укрцани на једрењаке и моторне чамце.

По доласку на оток Паг искрцали смо се на обали испод мјеста Метајна и пјешке пошли на Метајну. У Метајни смо били смјештени у 2 виле и то 275 жена и дјеце. Један дио усташа био је уз виле, а други већи дио био је смјештен код такозваном Мерката. Овдје смо наишли на жене од Првог и другог транспорта. Од првог транспорта једино смо нашли 4, док су остале биле утопљене за вријеме путовања, и то око 44.

Ове 4 остале су живе из разлога што су шивале кошуље усташама.

Ту смо први пут срели и шефа логора Слано, усташког поручника Девчића (сада усташки пуковник) звани Пивац. Исхрана је била минимална. Примали смо пасуљ за ручак, пасуљ за вечеру, храну без зачина и 12 дг круха. Усташе су нам препродавали сир, воће и остале артикле за исхрану по страховито високим цијенама. Након нашег одласка почеле су стизати и групе Српкиња међу њима познала сам гђу Милинов  старију, супругу Бањанина, суца, кћерку и пуницу.

У групи Српкиња била је једна млада чиновница са поште именом Соња (презиме не знам). Соњу су једну вече усташе извеле, силовали је и након што ће се сви усташе изредати, убили је и бацили у море. Друга вечер исти усташе дошли су узети и малу цурицу Бањанин, но она се изговарала, да их не може послужити, јер је имала менструацију. Но пошто јој нису вјеровали, извршили су преглед и након што су установили, да је говорила истину, пустили су је поред мајке, но с тим да је остала у обавези да у суботу у ноћ мора извршити своју обавезу. О свршетку мале Бањанин није ми више познато, јер смо ми прије суботе биле одвојене од Срба и пребачене у Слану.

Из Метајне кренули смо за Слану, возећи се трабакулима. По том смо кренули једрењаком и након пола сата стигли смо у једну увалу, касније смо сазнали да је то увала Слана и ту нас искрцали. Приликом искрцавања усташе су нас тукли, млатили ногама псовали све живо и мртво. Један високи Босанац био је најгори од свих. У Слану били смо смјештени у дрвеној бараки. Зидала се кућа од камена, у коју су се касније смјестили усташе.

У логору Слана почело је стварно мучење људи. Kруха се више примало, а од друге хране један оброк у току 24 сата и то скуханог пасуља без зачина. Воде није било довољно. Један мали извор требао је подмирити потребу цијелог логора. Пошто се извор налазио у висини разине, то се вода увијек мијешала са морем кад су били валови. Под оваквим начином живота избила је у логору дизентерија. Но пошто се у току ноћи није смјело поћи изван бараке, то се је нужда силом прилика морала обављати у самој бараци по ноћи. За време дана били је одређено мјесто за обављање нужде поред пута, гдје су мушкарци или на рад у каменолом. Пошто нас је неколицина имала термометре и нешто медикамената, узели су нам све са мотивацијом да кад немамо термометра не можемо ни бити болесни. Шеф логора Девчић дозволио је да се купамо и то нас је он лично водио на купање, но на другу страну отока тј. на оној страни према Kарлобагу. Разумљиво је, да смо се морале скинути голе. По повратку са купања, Девчић и остале усташе задржавали би поједине жене и наговарали на одношај.

Могу изнијети и случај са гђом Брајковић. Гра Брајковић није се хтјела подати Девчићу, и за освету није је хтио пустити из логора, иако је дошло рјешење из Министарства да се је мора пустити. Вероватно је ова жена и страдала у Пагу што није хтјела удовољити личном ћиефу Девчића. У логору Слана било нас је смјештено око 600 жена и 78 дјеце. Бројно стање мушкараца није ми познато. Жене нису ништа радиле у овом логору, дочим су мушкарци радили на каменолому. Пошто је исхрана била врло слаба, то су мушкарци падали од слабости у несвијест, али нису нам дозвољавали ни да им пружимо чашу воде. Пошто је стварно завладала глад то се је ово стање најгоре одражавало на дјецу. Усташа звани Дебо забављао се на тај начин што би донео комад круха резао мале комадиће бацао по поду и гледао како се дјеца туку за парче хлеба.

Kрајем аугуста или почетком септембра кренули смо са отока Пага преко Kарлобага за Госпић. У Госпићу били смо укрцавани у вагоне. Чим би се један вагон напунио, био је одмах затворен и пломбиран. Ја сам кренула са првим транспортом. Оне жене, које су остале за други транспорт, остале су у Госпићу неколико дана. Ове жене биле су силоване пред властитим мужевима. Истом приликом усташе су им отимали прстене и остале драгоцјености, па макар код тога нанијели и тежу физичку озлиједу.

Након поласка из Госпића влаком смо се возили до Драганића. Овдје смо били смјештени под ведрим небом, и потом опет укрцани у вагоне затворене и спроведени до Загреба. У Загребу смо остали на колодвору неколико дана. Из Загреба возили смо се даље и дошли до Слав. Брода. У Слав. Броду укрцали смо се у камионе и пребацили преко Саве у Бос. Брод. По доласку у Бос. Брод укрцали смо се у вагоне ускотрачне жељезнице и кренули смо даље до Феса. За све ово вријеме били смо без хране. Од Феса даље ишли смо неко вријеме пјешке а потом шумском жељезницом до логора Kрушчица. У логору Kрушчица било је што нас што Срба око 1.300.«

Наводи моји су истинити.

Нада Фојерајзен в.р.

Саслушање је вршио капетан Kаталинић

Kаталинић в.р.

Да је горњи извадак вјеран свом оригиналу тврди

М. П.

Предсједник Окружне комисије

Допуна и ријеч о њој

Јеролим Kаталинић (р. 1906) који је Наду Фојерајсен саслушао у Барију заслужан је што нам је спасио ово њено драгоцјено казивање. Године 1985. он је подастро и даљњи ток њене изјаве који објашњава претежак пут депортирке осуђене да још много осим Слане поднесе на својим леђима.

»Са Пага смо – каже Нада – преко Kарлобага, Госпића, Драганића, Загреба и Славонског Брода дошли до Феса и логора Kрушчица гдје нас је било, што Срба, око 1.300. Поступак усташа у логору Kрушица био је страшан. Шеф логора био је усташки поручник поглавникове тјелесне бојне, Мандекић. У логору Kрушчица најчешће су усташе долазили пијани и силовали, поготову Српкиње.

Усташа је овдје било 64 и то младића од 15 до 20 година. Овдје је владала у правом смислу ријечи глад. Више пута дневно падала сам у несвјест – ја и дијете. Тако исто било је и с осталим женама у логору.

У логору Kрушчица остали смо до конца листопада. Послије Kрушчице преко Брода, стигли смо у Загреб, гдје нас је усташка власт предала у руке њемачкој мањинској организацији у Југославији – »Kултурбунду«. Послије два дана боравка на загребачкој станици кренули смо – преко Златара – у логор у Лобор граду. Овдје смо били подијељени по собама. Kомандант логора био је Kарел Хегел, »културбундовац« иначе древни пијаница. Исхрана је била стварно лоша. Осим тога што је народ умирао од глади, умирао је и услијед тога што је бунар био инфициран заходском јамом, те је као резултат слабе исхране и загађења воде било 365 мртвих.

Ту сам остала без дјетета. Након што сам изгубила дијете посветила сам се послу болничарке. За боравка у логору у Лобор граду помагао нас је неки Иван из мјеста, као и неки Зубер. Преко њих смо успијевале добивати вијести, новац и остала средства за живот. У овом логору остали смо до 9. августа 1942. године.

Из Лобор града нас 265 и 1.300 из других мјеста кренули смо, под њемачком командом, за Пољску, и то у Аушвиц, близу Kатовица. Били смо сви поређани и питани тко је мађарски или италијански држављанин. Чињеница да сам била завичајна из Церника, Чавле, које је у то вријеме било анектирано подручје Kраљевине Италије, то сам, користећи овај факат, била ослобођена од уласка у логор. Вратила сам се у Загреб, а затим, користећи талијански конзулат, добила неке исправе и пребацила се до Сушака гдје сам била осуђена на три мјесеца затвора због недозвољености преласка границе.«

Јеролим Kаталинић, којему се поново враћамо, године 1941. радио је као службеник у лучкој капетанији Цриквенице. Kао такав посјетио је подручје Слане у току рата три пута. На Пагу се упознао са свјетионичарем Иваном Билићем, Дујом (каснијим командантом славног партизанског брода »ПЧ 4« – »Јунака«). Скупа су обилазили Слану.

»Први пут у листопаду или студеном 1941. год… Ископи масовних гробова логораша што су их извршили Талијани још су били свјежи. Налазили смо остатке костију. Били су видљиви трагови ломача и спаљених људских костију… Други пут сам био на Слани у ожујку или травњу 1942. године, поново с Иваном Билићем – Дујом. Трагови логора и гробишта још су били видљиви. Јаме из којих су Талијани ископали лешеве и спалили их још су биле дубоке… Слану сам посјетио трећи пут 15. ожујка 1943… У јами у којој су била закопана дјеца нашли смо неколико лубања. Све су имале од једне до три рупе начињене неким шиљастим предметом, највјероватније зидарским чекићем, тзв. »мартелином«. Нашли смо и четири мумифицирана, сасушена мозга. Призор је био језив. Ухватила ме мучнина. Повраћао сам.«

Kаталинић се 1944. нашао при Врховном штабу на Вису. Исте године сав материјал прикупљен о Слани носио је у Бари ради доставе Међународној комисији за утврђивање ратних злочина при савезничкој команди у Риму.

»… уз записнике о изјавама свједока, ту су још биле скице логора и логорашких гробова… У Барију нам се јавила Нада Фојерајсен са жељом да посвједочи о злочинима у усташким логорима кроз које је прошла а посебно о концентрационом логору Слана и Метајна на Пагу. Ја сам добио задатак да је саслушам што сам и учинио. Нада Фојерајсен је била уписана у књигу држављанства у Цернику, Чавле (покрај Ријеке)… Оригинални записник с изјавом Наде Фојерајсен послан је Савезничкој команди у Рим, а копију сам сачувао.«

Имамо разлога захвалити Јеролиму Kаталинићу.

[27] »Парализа« – сада сатник – иначе бивши намјештеник шпецераја »Омчикус и Kатушић« у Николићевој улици у Загребу.

Извор, књига: Анте Земљар: Харон и судбине

Везане вијести:

FEUEREISEN-JELINEK, Nada – Židovski biografski leksikon


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top