На дан сјећања на упокојене у суботу 10. октобра 2015. године, када су ове године Михољске Задушнице, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије је служио Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Рујанима код Ливна.

На суђењу за злочине почињене над српским цивилима у Ливну, свједок Тужилаштва БиХ Витко Дувњак рекао је пред Судом БиХ да је већина Срба у марту и априлу 1992. године напустила Ливно из страха.

Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Атанасије разговарао је са делегацијом Удружења "Огњена Марија Ливањска" о животу преосталих православних вјерника и одржавању православних гробаља у селима Ливањског поља.

Директор Представништва Републике Српске у Београду, господин Млађен Цицовић, примио је делегацију Удружења Огњена Марија Ливањска, 10. септембра т.г. у просторијама Представништва.

Посланик СНСД-а у Скупштини Ливањског кантона Славиша Михајловић истакао је да су ђаци у том кантону, гдје је највећа концентрација српских ученика у Федерацији БиХ (ФБиХ), годинама дискриминисани.

Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Атанасије затражио је подршку од Владе Ливањског кантона и њеног предсједника Драшка Далића у обнови православних храмова на подручју овог кантона.

Убијено је 673 деце млађе од 15 година, од којих 248 није стасало ни за школу, а био је знатан број некрштене деце, млађе од годину дана (само у селу Голињеву било их је 24).

Један од кољача зграбио је за уста немоћно дете да га ућутка, а други му једним потезом ножа откинуо главу и бацио је у крило мајци, полуделој од бола… Заклали су потом и њу.

Јама коју зову Рубића долац, изнад села Сухача код Ливна, може се сматрати првоотвореним усташким губилиштем у Ливањском пољу. 

Иако се већ знало за убиство свештеника Риста Ћатића и Сајковљана, то није било довољно да се Срби, предвођени угледнијим домаћинима, организују и потраже спас од злих намера усташа.

У склопу обележавања дана сећања на жртве из другог светског рата, у недељу 9. августа 2015. године на дан Светог великомученика Пантелејмона у селу Вуковско код Купреса, свету Литургију су служили парох лијевањски отац Жељко Ђурица и надлежни парох о. Дарко Кујунџић.

Црква у Црном Лугу и ове (2015.) године је прославила своју славу Светог Пророка Илију. Свету литургију су служили отац Савко Плавшић, парох граховски и надлежни парох, отац Жељко Ђурица. Након благосиљања кољива и колача, вјерни народ је уз послужење испред цркве наставио дружење и пријатан разговор.

По већ устаљеној традицији, 31. јула, у оквиру Илинданских окупљања у ливањском пољу, народ Губинске парохије се и ове године окупио на богослужењу у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину. И поред кишовитог времена, на Светој Литургији се окупило 30-ак верника.

У оквиру обнове и завршетка капеле и спомен-костурнице Свете Великомученице Марине у порти ливањске цркве Успења Пресвете Богородице, у којој су 1991. године похрањене кости Срба мученички пострадалих од усташа на више стратишта лета 1941. године, постављене су табле са именима страдалника.

Дана 3. августа ове године на спомен гробљу на Барјаку у селу Челебић, у 10 часова, одржан је парастос страдалим становницима овог и околних села, јула 1941. године.

Парох ливањски Жељко Ђурица служио је јуче у бањалучком храму Светог Јована Богослова парастос за више од 1.600 невино пострадалих Срба са ливањског подручја, које су усташе побиле крајем јула 1941. године.

Парастосом у Цркви Светог Марка у Београду данас је почело обиљежавање 74 године од усташког злочина над 1.600 Срба у Ливну током Другог свјетског рата.

Пролазе деценије и полако односе сведоке и документа. Неке јаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела

Парастосом у Цркви светог Марка у Београду у суботу, 25. јула, почеће обиљежавање 74 године од усташког злочина над 1.600 Срба у Ливну током Другог свјетског рата.

Парохија Лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска обавештава и позива чланство, потомке жртава, као и становнике и бивше становнике насеља са подручија Ливањског поља да у данима око Огњене Марије (30. јула) присуствују заједничком сећању на невине жртве усташког злочина почињеног током Другог светског рата на овом подручију.

Користимо ову прилику да вас позовемо на састанак посвећен обнови Спомен-костурнице Св. Великомученице Марине – Огњене Марије у Ливну, који заједно организују Удружење Огњена Марија Ливањска и парохија Лијевањска.

У уторак 31. марта, у поподневним часовима, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије примио је делегацију Срба из Ливањског поља. 

28. марта 2015. године у 18 часова, у просторијама парохијског дома СПЦ на Лаушу 

За Пету седницу Скупштине Удружења, која ће се одржати Београд у недељу 15. марта 2015. године у 11 часова, у сали СО Звездара, улица Краља Александра бр. 77 (код Вуковог споменика, бивши Булевар Револуције; градске линије: 2, 5, 6, 25, 26, 27, 32 и 65), са следећим

У последње време велики број читалаца и заинтересованих људи обратили су ми се са питањем: ко је био Фра Срећко Перић и по чему је познат.

У емисији “ТРАГОВИ ЖИВОТА“- Српска РТВ, говори Будо Симоновић, аутор књиге „Огњена Марија Ливањска“.

Погледајте излагање Гордане Достанић, предсједнице УО удружења Огњена Марија ливањска, на трибини „Зашто негујемо културу заборава?"

БЕОГРАД, 22. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Главне кривце за културу заборава требало би потражити у послијератним тежњама да се изграђује наднационални дух југословенства и затире сјећање на све национално, а највише на жртве, оцијенили су учесници трибине "Зашто његујемо културу заборава" о злочинима почињеним над Србима током Другог свјетског рата.

У понедељак 22. децембра на Факултету политичких наука у Београду говориће се о геноциду над српским народом на подручју НДХ и о деценијском ћутању о том злочину коме и данас сведочимо.

БЕОГРАД, 30. НОВЕМБРА /СРНА/ - У београдској општини Сурчин одржана је духовна трибина коју је организовало Удружење "Огњена Марија Ливањска" поводом 155 година постојања и страдања ливањске цркве Успења Пресвете Богородице и 140 година од изградње једне од првих православних школа у БиХ.

Адресе су се расуле Београдом, Земуном, шумадијским сокацима и сремачким шоровима Болеча, Рушња, Сурчина, Бечмена, Јакова… а у души широко Ливањско поље. 

Ближи се крај године, а то означава и почетак послова на реализацији традиционалне активности Удружења и СПЦО Лијевно – прикупљање средстава за куповину Божићних поклона за српску децу и самохрана старачка домаћинства на подручију Ливна и Ливањског поља.

Прво Сабрање удружења потомака и поштовалаца српских жртава у ХХ вијеку одржано је на легендарној Козари у периоду 03-05. октобра 2014. године. Преко двадесет организација и појединаца потписало је Протокол о заједничком дјеловању на пројектима од националног значаја на крају Сабрања.

У суботу 11.октобра (2014.год.) поводом славе Цркве Покрова Пресвете Богородице у Рујанима, Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије уз саслужење пароха гламочког оца Слободана Кљајића и веселињског оца Срђана Белензаде.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА, ПАРОХИЈА ГУБИНСКА,
Позива све благочестиве парохијане, да својим присуством и учешћем увеличају молитвено и литургијско славље,које ће се одржати у СУБОТУ 11. октобра 2014. године с почетком у 10:00 часова (дочек епископа у 9:30h),у цркви Покрова Пресвете Богородице у Рујанима.

У недељу, 21.септембра т.г. у просторијама Клуба галерије Зрно Удружење Огњена Марија Ливањска основало је подружницу Удружења у Новом Саду, те је промовисано пето издање књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска.

Након Београда, Подгорице и Бања Луке, промоција петог издања књиге „Огњена Марија ливањска“ аутора Буда Симоновића, у издању Светигоре и Удружења „Огњена Марија ливањска“, одржаће се на Малу Госпојину, 21. септембра 2014. године у Новом Саду, у Клубу и галерији „Зрно“, са почетком у 17 часова.

Слава Епархије бихаћко-петровачке Сабор Срба Светитеља прославиће се свечано 14. септембра 2014. године у Босанском Грахову у храму Светих Апостола Петра и Павла.
Свету архијерејску Литургију служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више епископа СПЦ.

МОЛИМО ПОТОМКЕ ЖРТАВА СА БРОЈНИХ СТРАТИШТА НА КОЈИМА СУ ПОГУБЉЕНИ ЛИВАЊСКИ СРБИ, А КОЈИ ПОСЕДУЈЕ СЛИКЕ СВОЈИХ ПОСТРАДАЛИХ РОЂАКА, ДА ИХ ДОСТАВЕ УДРУЖЕЊУ У СКЕНИРАНОЈ ВЕРЗИЈИ.

Село Грковци, подно Динаре, спада међу најстарија у Ливањском пољу. Некада је било пуно српских домова и орило се дечијом грајом и циком, момачком и девојачком радосном песмом, шалом док су се у моби обављали велики послови…. Данас су се Грковци шћућурили и тихују са својих ни двадесет домова и то са махом остарелим домаћинима чија је припадност кућном прагу била јача од силе истеривача и јача од надвијене самоће.

Митрополит Амфилохије посетио мајку Милицу, страдалницу из јаме безданке

ЛИВНО, 30. ЈУЛА /СРНА/ - У капели Свете великомученице Марине - Огњене Марије у Ливну данас је служена литургија и парастос за више од 1.600 Срба убијених у Другом свјетском рату.

Имајући у виду да ће многи од вас бити у завичају наредних дана и током лета, подсећамо и прослеђујемо информацију о томе

БЕОГРАД, 27. ЈУЛА /СРНА/ - У цркви Светог Марка у Београду данас је служен помен за више од 1.600 Срба из Ливна које су звјерски убиле усташе у масовном покољу крајем јула 1941. године. Парох Мирко Јамеџија је, обраћајући се расељеним Ливањцима и рођацима жртава, истакао да је данашњи помен духовни састанак са свима који су од усташке руке страдали у ливањском крају од 1941. до 1945. и од 1992. до 1995. године.

Удружење Огњена Марија Ливањска и Парохија Лијевањска обавјештавају и позивају све Србе из Ливна и Ливањског поља, њихове потомке и поштоваоце да присуствују парастосима и молитвеним сјећањима на све Православне Србе из овог краја мученички пострадале од Усташа током Другог светског рата

У недељу 06.07.2014 по трећи пут ове године су се састали Челебићани, чврсто решени да заврше започети посао око обнове Спомен-гробља на Барјаку.

У недељу 15. јуна у 17 часова одржаће се друго Донаторско вече Удружења Огњена Марија Ливањска, у сали „BOSS“ у Сурчину, улица Војвођанска бр 392.

У пуној сали КЦ Бански Двор, у Бања Луци, одржана је промоција петог издања књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. Промоцију су организовали Удружење Огњена Марија Ливањска Београд, које је уз Светигору и суиздавач књиге, УГ Јадовно 1941-Бања Лука и СКПД Просвјета одбор Бања Лука.

У суботу 26. априла 2014. у 18 часoва, у КЦ Бански Двор, у Бањалуци одржана је промоција петог издања књиге Буда Симоновића, Огњена Марија ливањска. 

Обавештавамо чланове Удружења ОМЛ и Јадовно 1941, као и сву заинтересовану јавност, да ће у суботу 26.априла т.г. у 18 часoва, у КЦ Бански Двор, у Бања Луци бити одржана презентација петог издања књиге Буда Симоновића, Огњена Марија ливањска.

Пред пуном салом Културног центра Чукарица, у Београду, у суботу 15. марта т.г одржана је промоција петог издања књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. Ово је било још једно поклањање сенима невино страдалих српских жртава у стравичном усташком покољу лета 1941.године на подручију Ливањског поља, али и суочавање са истином да ни најстрашније муке и страдања не могу убити клицу живота и жељу човека и народа да опстаје кроз дуге гране потомака.

Промоција књиге одржаће се у сали Културног центра Чукарица, Тургењева 5 (Баново брдо), 15. марта 2014. године, са почетком у 18.00 часова.

Припреме за излазак из штампе петог (ћириличног) издање књиге Буда Симоновића, Огњена Марија Ливањскаприводе се крају, те ускоро можемо очекивати преузимање тиража за Удружење.

У двадесету недељу по Духовима 10. новембра 2013. године у храму  Успења Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Атанасије посјетио је Ливно и служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештеника и молитвено учешће вјерног народа Ливна.

Округли сто под називом „Православно становништво Ливна и Ливањског поља“ у организацији Удружења Огњена Марија Ливањска, Београд одржан је 26. октобра 2013. године у СО Стари Град у Београду, уз благослов и поздравну реч Његовог Преосваштенства Епископа Бихаћко-петровачког, Господина Атанасија.

Округли сто се одржава дана 26. октобра 2013. године у свечаној сали СО Стари Град, Македонска 42 у Београду, са почетком у 10.30 часова. Позивамо све чланове Удружења и све остале Србе из Ливна и Ливањског поља да присуствују овом скупу,који је истовремено и одлична прилика за млађе чланове породица и потомке да науче нешто више о овом крају и својем пореклу.

Пре равно годину дана, тачније 9. октобра прошле године, одржана је Оснивачка скупштина нашег Удружења. Идеја о активностима и пословима на којима се треба ангажовати чланством у Удружењу било је много. Покушали само да реално сагледамо своје могућности и наша наредна Скупштина усвојила је годишњи план рада, уверена да ће, иако амбициозан, бити и остварен.

На основу резултата овогодишњег пописа, према броју становника у насељима и општинама БиХ, биће планирана и распоређивана државна и буџетска средства за финасирање инфраструктуре и других потреба у наредном периоду од најмање 10 година. Подсетите се да је претходни попис становника БиХ извршен је пре 22 године, односно 1991. године.

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки, господин Атанасије, јуче је у владичанском двору у Босанском Петровцу примио пароха лијевањског оца  Жељка Ђурицу и предсједницу Управног одбора Удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, госпођу Гордану Цветић Достанић.

У селу Челебићу, на спомен-гробљу на Барјаку, 3. августа је служен помен за преко 400 мештана овог села који су крајем јула 1941. године побијени од стране усташа. Током тих злих дана, око 150 мештана, у главном мушкараца из Челебића, Бојмуната и Радановаца одведено је и бачено у јаму Бикушу, где њихове кости и данас почивају. 

Усташе су крајем јула и почетком августа на најсвирепији начин умориле 1.587 Срба са ширег подручја Ливањског поља, као и већи број доведених из других крајева, те оних Срба који су се затекли на ширем подручју Ливна

БАЊАЛУКА, 30. ЈУЛА /СРНА/ - У храму Успенија Пресвете Богородице и над спомен-костурницом у капели Свете великомученице Марине у Ливну данас је служен парастос за око 1.600 Срба са подручја Ливањског поља које су усташе убиле крајем јула 1941. године. Парастос је служио парох ливањски протојереј ставрофор Жељко Ђурица, а организатор помена је Удружење "Огњена Марија Ливањска". 

Неговање сећања на Србе – Ливањске мученике невино побијене од стране усташа јула 1941. године и током Другог светског рата, један је од значајних задатака потомака окупљених у Удружењу Огњена Марија Ливањска.

Подстакнути исконском људском потребом очувања успомене на сени предака и мотивисани разлозима нашег удруживања, Удружење Огњена Марија Ливањска вас позива на донатроску вечеру у циљу прикупљања средстава за обнављање и уређење капеле-спомен костурнице ексхумираних посмртних остатака Срба страдалих у лето 1941. године на подручију Ливна и Ливањског поља.

БАЊАЛУКА, 3. МАРТА /СРНА/ - У Бањалуци је данас основана подружница београдског Удружења "Огњена Марија Ливањска" које се бави страдањем Срба у љето 1941. године на подручју Ливна и ливањске општине.Присутне је у име Удружења поздравио ливањски протојереј Жељко Ђурица, предсједник Удружења "Огњена Марија Ливањска" из Београда Никола Петровић и почасни члан удружења предсједник Удружења "Јадовно 1941" Душан Басташић. 

За време Божићних празника, успешно је завршена прва акција Удружења Огњена Марија Ливањска, подела божићних пакета деци и самохраним старачким домаћинствима на подручију парохије Лијевањске. Поклон пакети Удружења упућени су парохији, а потом, током Божићних празника, од стране пароха Лијевањског, оца Жељка и председника Удружења, Николе Петровића, уручени примаоцима којима су намењени.

У недељу, 9. Децембра 2012. године одржана је друга Скупштина Удружења Огњена Марија Ливањска, у просторијама СО Звездара у Београду. И поред великог снега који је пао током претходна 24 сата, велики број чланова Удружења је био присутан. Пре почетка рада о тачкама дневног реда, чланове Удружења поздравили су Срђан Добрица, испред СО Звездара, као и почасни члан Удружења отац Мирко Јамеџија. Присутне су такође поздравили и Председник Удружења Никола Петровић, као и Председник Управног Одбора Гордана Достанић.

Друга седница Скупштине Удружења Огњена Марија Ливањска одржаће се 9. децембра 2012. године у сали Скупштине Општине Звездара, Булевар Краља Александра 77 (бивши Булевар Револуције, у близини Вуковог споменика), са почетком у 11 сати.

Ове године, 14. октобра на празник Покрова Превете Богородице, Свету Литургију у Рујанима служио је надлежни парох протојереј-ставрофор Жељко Ђурица уз учешће вјерног народа лијевањске и губинске парохије.

Црква у селу Рујани, посвећена Покрову Пресвете Богородице, је мученичка црква која је проживјела страхоте заједно са православним вјерницима овог села. За њу би се могло рећи да је страхоте и преживјела, што се на жалост не може рећи за 360 њених вјерних чланова који су бачени у јаме Равни Долац, Пропунта, Пролог, и остала губилишта.

У Београду је 9. Октобра 2012. године одржан скуп на коме је донета одлука да се обнови рад Удружења Огњена Марија Ливањска. Састанку је присуствовалo 21 особа из Ливна и околине, као и њихових потомака. Скуп је протекао у врло позитивној атмосфери, са много ентузијазма и идеја за будући рад. Потврђена је жеља и потреба Ливњака и њихових потомака да се окупе и организују у формално удружење ради повезивања што већег броја људи са заједничким циљем

Само истина о страдању Срба, Јевреја и Рома у некадашњој Независној Држави Хрватској /НДХ/ може послужити новим генерацијама да се освијесте и да не чине злодјела каква су чинили њихови преци, закључак је округлог стола о теми "Геноцид и ратни злочини почињени од НДХ над Србима у општинама Гламоч, Ливно, Дувно, Грахово и Купрес у периоду 1941-1945. године".

Погледајте фото-галерију са молитвеног сјећања на Лијевљанске мученике.

Драги Лијевљани, ма где били у добру били  и нека вас благослов Божији свуда прати.
Прије 20 година (1991.) покренули сте велики и историјски пројекат - ексхумацију жртава усташког геноцида 1941.године, који је обухватао вађење посмртних остатака мученички пострадалих Срба града Лијевна и Општине Лијевна из јама, бездана и масовних гробница у које су их након стравичног мучења хрватско-муслиманске усташе бациле, односно закопале. У склопу тог  пројекта подигнута је, али не и довршена, спомен капела невинопострадалим жртвама са костурницом.

Позивамо све заинтересоване да присуствују промоцији књиге Чедомира Вујановића, „Челебић-гнијездо и проклетство“

Вријеме одржавања: 18.05.2012. године у 19:00 часова

Мјесто одржавања: Просторије Светосавске омладинске заједнице Бања Лука, Бана Милосављевића 8

Педесет година након што су Срби Ливањског поља, побијени од стране хрватских усташа потомци жртава су есхумирали њихове кости и похранили у новоизграђену крипту.

Овај јединствени видео запис приказује спуштање спелеолога са потомцима жртава у бездану јаму Равни Долац у Ливањском пољу. Само у ову јаму су хрватске усташе на Огњену Марију 1941. године живе побацали 218 жртава. Нако шест недјеља и три дана из јаме су живе извучене 13 жена и један мушкарац. Након 50 година потомци жртава есхумирали су кости побијених, умили их, осунчали и похранили у новоизграђену крипту покрај цркве Успенија Пресвете Богородице у Ливну.

У кратком видео запису аутор документује локалитете српског страдања са малобројним и тада још очуваним споменицима жртвама побијеним 1941.г. од стране хрватских усташа.
До сада најкомплетнији приказ о страдању Срба Ливањског поља 1941. године, урадио је господин Будо Симоновић са својом књигом „Огњена Марија Ливањска"

Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну је тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиједити и да ће се све ипак разминути на витлању  националистичким барјацима и проусташкој галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина.

У потрази за подацима о усташком геноциду над српским народом у Ливну и околини у прољеће 1941. године, на Илин дан, 2. августа 1990, стигао сам у село Губин на крајњем сјеверо-западу Ливањског поља.

Све оно што се у Другом свјетском рату, посебно у првој ратној години, збивало у Ливну и околини, само је неодвојиви дио пакленог наума Анта Павелића који се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вјере на исток.

Упркос свему што је доживио, упркос силним невиним жртвама и страхотама истребљења кроз које је прошао, српски народ у ливањском крају је ипак остао вјеран светом завјету: ко тебе каменом, ти њега хљебом. Одрекао се освете, одрекао се закона зуб за зуб, главу за главу, одрекао чак и клетви и грких ријечи и смогао снаге за опрост.

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча…

Нема никакве двојбе да је Иван Горан Ковачић своју „лабудову пјесму“ - поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то није само чињеница да је он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свједочанства, већ сасвим конкретни докази да је Горан разговарао са већим бројем преживјелих из јама и са усташких стратишта — да је оно што је чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дјела.

У низу свједочанстава о усташким злочинима у Ливну и околини, свакако је занимљиво и оно што је записао др Душан Љ. Кашић у својој брошури о српској православној цркви Успенија пресвете Богородице у Ливну.

Љета 1990. године, кад је у ливањском крају замајац међунационалних нетрпељивости и раскола почео поново узимати залет и хватати маха, кад су по зидовима и раскрсницама почели освитати усташоидни графити и злокобне поруке, кад су почела скрнављења споменика, нарочито оних на мјестима гдје је четрдесет и девет година раније земља огрезла у српској крви, у сарајевском „Ослобођењу” је бљеснуо запис ливањског дописника Светозара Љубоја.

Да није злих људи, добротворима би се утро траг. Да није поганства и мржње, добротворство и љубав би погинули за сва времена. Несрећа је само што човјек све то схвати и увиди кад га зло сколи и несрећа притисне, што доброчинству научи цијену тек кад га обрва пакост и немилосрђе.

У помами националистичких страсти и вјерске затуцаности, у лудилу мржње према свему што је српско, у безумном бијесу који су усташе испољавале над недужним српским народом, било је сигурно тешко чак и најтрезвенијим и најразумнијим Хрватима одупријети се и супротставити, стати у одбрану дојучерашњих комшија и пријатеља.

Пошто се Цвијо Пајчин одметнуо у планину почетком маја 1941. године и заратио прoтиву усташке власти, усташе су нерадо залазиле у Сајковић и друга српска села.

И у ливањској котлини многа усташка злодјела ће вјероватно заувијек остати непозната и неоткривена. Нека стога што није остало свједока, оних који би казали како је било, друга стога што жртве о њима ни данас не смију или не желе да говоре.

Поточани су једно од ријетких села у ливањској котлини, настањених мјешовитим становништвом, у којему усташе због нечег нијесу приступиле потпуном истребљењу Срба и затирању њихових коријена. Ипак, страхови које је нејач из овог села преживјела готово да су равни смрти.

Ако невоље и несреће кале човјека и чине га тврђим и постојанијим, ако „нове нужде рађу нове силе”, онда је Божо Бошковић из села Чапразлија подно Динаре очигледан примјер и доказ за то. Није га, чини се, само воденица мљела, а он траје, траје…

Никада се са сигурношћу неће сазнати колико је жртава пало у Прологу, без сумње најкрвавијем стратишту у ливањском крају на којему су усташе тог крвавог љета 1941. године, како се то по уобичајеном шаблону говори, умориле на разне начине око пет стотина људи, искључиво зрелих мушкараца — углавном глава породица.

Комплетан усташки план и стратегија уништења српског живља, не само у Ливну и околини, почивала је на фактору тајности и потпуног изненађења.

По неким подацима за око осам стотина жртава усташких покоља у Ливну и селима у ливањској котлини није имао ко заплакати нити свијећу запалити. Заувијек су угашена многа огњишта, искоријењене цијеле породице, не остало трага ни од одиве.

Ако је истина да је човјек постао од животиње, савим је извјесно да је његов смисао за мучење и убијање припадника своје врсте једна од првих великих разлика. Чини се да су у том виду „очовјечења“ најдаље отишли усташе чија бездушност, немилосрдност, крволочност и окрутност нема премца.

У првом издању ове књиге, због журбе да се појави прије 11. августа 1991. године, када је у Ливну обављена  сахрана посмртних остатака  жртава  усташког геноцида, нијесу у потпуности обухваћена и описана сва губилишта, све јаме и стратишта, нити до краја истражени  сви злочини.

Извјесно је да је Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свједочења о звјерствима која су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” је, прије него што ће управо ту у Ливну кликнути своју страшну пјесничку оптужницу, свој величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Рујана и за слична друга губилишта и безданице — неопојене гробнице око Ливањског поља, у којима никада нико неће кости избројити.

Усташки злочини у Ливну и селима рубом Ливањског поља не одскачу од свега онога што је у име „Свете, Божје, Католичке и Војујуће Хрватске” починила солдатеска Анте Павелића у љето 1941. године широм Херцеговине, Босанске крајине, односно у свим оним крајевима у којима је било настањено српско становништво и у којима је ваљало остварити сумануту усташку водиљу: „Или се поклони, или уклони…”

И запис који слиједи датира из августа 1990. године:
На сурчинском гробљу већ четири године почива Даница Стојић, рођена Лалић, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме Равни долац.

И у Доњим Рујанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истријебе све што је српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолијева још само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника које подсјећају на киклопске стећке.

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац, једини мушкарац је био шеснаестогодишњи Глигорије Стојић из Доњих Рујана. Овај ведри и разборити човјек, војни пензионер у Београду, по којему се никако не може закључити нити да има шездесет и пет година, нити да је преживио икакву потешкоћу.

Село Губер је једно од најљепших у Ливањском пољу. На самој периферији Ливна, са лијепим новим кућама, широким авлијама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизацијом, подсјећа на шумадијска села.

Јања Шуњка је превалила седамдесету, али се још не да животу и годинама – записао сам у прољеће 1990. Онако крупна и стасита, још сигурно и кротко корача и, сем по неколико грдних ожијака по тијелу, ни по чем се не би дало закључити да је судбина и према њој била тако окрутна, да је и она искусила немилосрђе усташко.

У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазва одозго из планине са врх Ковиоца и глас оде у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стијенама.

И Даницу Бошковић, старију Цвитину ћерку, животна лађа је понијела далеко од родних Рујана, од Динаре и Ливањског поља. Обрела се у срцу Шумадије.

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац најстарија је била Цвита Бошковић из Доњих Рујана. Било јој тада четрдесетак година. Преживјела пакао живе гробнице у њедрима Динаре, али живот учинио своје.

У Банатском Деспотовцу, недалеко од Љубе Лалић-Коњикушић, живи и њена млађа сестра Мара, најмлађа од четрнаесторо који су  прошли кроз девети круг паклених мукка у јами Равни долац и преживјели.

Прошло више од четрдесет година откад је Љуба Коњикушић, по роду Лалић, кренула испод Динаре и станила се у Банатском Деспотовцу, а још јој војвођанска равница тијесна и сјета јој почине на ведро чело чим се спомене родни крај. Не вежу је за њега ведре успомене и радости младалачке но туга бескрајна и голема трагедија и неизмјерне патње које је претрпјела, али свједно — глас јој лако задрхти чим се спомене Ливно и родни Рујани.

И овај запис датира из љета 1990. године.

Живот јој је понајвише прошао у самотињи и чамотињи. Сад самује у Чапразлијама. Сува као грана и лака као перце, а још се не повија под бременом од седамдесет и пет година. Живи од доласка до доласка сина којег је живот одавде испод Дрине одвео и удаљио. Криво јој што унука не може чешће виђати, али се не жали — навикла на патњу и одрицање.

У једној од оних лијепих старинских кула у селу Челебићу, сазиданих од фино тесаног камена, у мраку готово потпуног сљепила, дане броји Стана Црногорац. Набројила је седамдесет и пет година, али бреме које је она турила иза плећи било је претешко и за три живота.

По ваздан сједи пред капијом. Забрађена до очију црном плетеном убрадачом, наслоњена на стару штаку, кроз дебеле наочаре лута мутним старачким погледом низ улицу као да неког чека.

Бог сами зна зашто ли је тај брежуљак подно села Челебића назван Барјак. Легенда каже да се некаквом турском бегу то учинило згодно мјесто одакле ће имати цио беглук на оку па је ту побио барјак и поперио чардак.

Послије покоља који се у школи у Челебићу збио на Огњену Марију, љета господњег 1941, мјештани су развукли цријеп да покривају и обнављају спаљене куће, а кише су временом избрисале крваве трагове са зидова и подова. Кров је послије Другог свјетског рата обновљен, зидови омалтерисани и прекречени и све учињено да се страшне успомене избришу и сакрију.

Сјутрадан послије крваве Огњене Марије, премало је остало оних који би пренијели глас о страшном покољу у челебићкој школи и јами Букуши и на вријеме упозорили српски живаљ у околним селима каква им опасност пријети.

Већ сјутрадан, након првих устаничких пушака испаљених 27. јула 1941. године у Црном Лугу, из Ливна се упутила усташка казнена експедиција да научи памети дрзнике који не хају за силу и оружје Независне државе Хрватске, који не зарезују поглавникове наредбе о враћању оружја и војне опреме.

Занимљиво је такође да је, чак и од оних која су спашена и на неки начин избјегла усташко немилосрђе, веома мало дјеце из ливањског краја преживјело Други свјетски рат.

Док су Милан Росић и остали који су успјели да се избаве из јаме Бикуше, тог 30. јула 1941. године у планини ишчекивали вијести из Челебића и надали се да ће неко од њихових успјети да се пробије кроз усташки обруч, стигли су гласници и казали да у Челебићу више нема живе српске душе.

Почетком јуна 1990. године у Челебићу сам срео и Милана Вујановића, званог Тита.

Није говорџија и љепорек. Не би се рекло да га је толико уморило бреме од седамдесет година које још добро носи, а опет није ни намћор и злоћа.

Јуна 1990. године у Челебићу сам записао и ово:

Школа у Челебићу, једно од губилишта на којему је до пуног изражаја дошла сва безумност, бестијалност и свирепост усташког покрета, и данас стоји као и оних крвавих јулских дана 1941. године када је у њој и пред њом на најбездушнији начин уморено близу четири стотине Срба из овог лијепог села, углавном нејачи, од тек рођеног дјетета до убогог старца.

Љета 1990. године,  узалудно сам тражио јаму Бикушу изнад Челебића. Није помогло ни то што ми је водич био Душко Шуњка, човјек који на том терену познаје свако коначиште дивљачи, сваки брлог дивљих свиња, све чеке, прелазе и пријечце. Узалудно смо се провлачили кроз густише и шипражје, пели на узвишице и височије дрвеће — море расцвјеталог јасења је у својој бјелини сакрило чак и бијели камени обелиск подигнут послије рата над овим стратиштем.

Како је усташка власт више појачавала терор сразмјерно је расло незадовољство и огорчење српског становништва, а у селима са мјешовитим становништвом, нарочито у онима у којима је већину представљало хрватско становништво, и страх од сукоба и одмазде — да би могле испливати старе мржње и зађевице и сијевнути из корица никад зарђали крвави ножеви националних раскола и нетрпељивости.

Брзи крах Југославије у априлском рату 1941. године и жалосно расуло у југословенској војсци, превареној и обезглављеној, чији се један пук распао и у околини Ливна, осоколио је Анта Павелића и увјерио га да је куцнуо час за његов годинама припремани и ковани план.

У љето 1991. године, када је у штампу кренуло прво издање књиге „Огњена Марија ливањска“, педест година након тог крвавог љета 1941, којем је посвећена, још није био дефинитивно утврђен ни списак стратишта, а камоли имена свих жртава усташког геноцида на подручју Ливна и Ливањског поља. Ти  подаци нијесу у потпуности сређени ни до данас и како вријеме пролази, све је мање наде и изгледа да ће тај тужни и застрашујући именик икада бити комплетиран, јер је из дана у дан све мање свједока и савременика,  поузданих и вјеродостојних.

Ако је судити по сјећањима преживјелих, по томе како говоре о својим страдањима, по казивањима о злочинима и злочинцима, рекло би се да Србин — Динарац не умије да мрзи. У његовим ријечима нема жучи ни када говори о најстарвичнијим злочинима. Нема грких ријечи и клетава ни за највеће злотворе и све се углавном своди на презир, на непомињање.

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије. Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

О каквом је расколу ријеч, колико су дубоки и докле сежу коријени зла и мржње, било је свакоме јасно већ у оних тужних једанаест априлских дана 1941. године, у вријеме бесмисленог и самоубилачког крварења југословенске војске у очајничком покушају да организује какав-такав отпор и не допусти окупатору да се у Југославију ушета како се ушетао у остале до тада поробљене европске земље.

БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ, 29. НОВЕМБРА /СРНА/ - Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Хризостом апеловао је на све ливањске Србе, ма гдје били, да помогну завршетак изградње Спомен-капеле у Ливну у којој су почивале мошти мученика које су побиле усташе.

Недовршени посао око спомен капеле и реконструкције костурнице у Лијевну, морамо довршити до Огњене Марије идуће 2012.године, односно, до 11. августа и.г., када су жртве опојане и положене у костурницу

Ми би рекли овдикар да је Огњена Марија удешљива - вели Сава Петровић из ливањског села Губин, једна од ријетких српских душа из ових крајева која је љета господњег 1941. преживјела Огњену Марију. Ако те шта тог дана деси, не мереш се избавити; ако ватра плане, не мереш је угасити.

Одлазећи из Ливна 12. августа 1991. године, дан послије сахране посмртних остатака око 1.600 Срба страдалих у овом крају у усташким покољима 1941. године и промоције моје књиге „Огњена Марија ливањска“, посвећене тим злочинима, нијесам ни слутио да ће проћи више од шеснаест година док се поново вратим у овај проклети, окрвављени, опјевани и оплакани град.

Дана 12.11.2011. године, у Босанском Грахову, служена је заупокојена Света Литургија и парастос, свим пострадалим војницима и цивилима општина Босанско Грахово и Ливно који су пострадали у протеклом али и у осталим ратовима који су се водили на овим теренима.

Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље. Аутор емисије: Гордана Цимеша

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у пролеће и лето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно деце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживели са тих губилишта, посебно преживели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама".

У стравичној јами Равни Долац дубокој 55 метара изнад села Рујана бачено је 218 живих Срба, претежно жена и дјеце, од којих се четрнаесторо успјело спасити

Сваки пут кад служим свету Литургију у овој цркви, ја замишљам Пресвету Богородицу како је раширила руке изнад нас и закрилила нас својим плаштом. Али, поред апостола и светитеља замишљам је окружену мученицима ове парохије, који страдаше у јами Равни Долац и у осталим јамама и стратиштима.

Стравично сећање казује нам Милица Маљковић, 69 година након стравичног злочина који је почињен над српским народом, на Огњену Марију 1941. године, у планини Динари, за време Другог Светског рата.

ЛИВНО, 15. ОКТОБРА (СРНА) - У селу Рујани, између Ливна и Грахова, данас је, поводом Покрова пресвете Богородице, служена литургија и парастос српским мученицима који су страдали у јами Равни Долац у вријеме Другог свјетског рата, изјавио је Срни протојереј-ставрофор Жељко Ђурица.

Позивамо све благочестиве парохијане, да својим присуством и учешћем увеличају молитвено и литургијско славље, које ће се одржати у суботу 15. октобра 2011. године с почетком у 10:00 часова, у цркви Покрова Пресвете Богородице у Рујанима.

Ове 2011. године, навршава се 70 година од масовног страдања нашег Србског народа. Стравичан геноцид почео је у прољеће 1941. године и трајао је све до 1945. године.