ОБРАЧУН У ЦРНОМ ЛУГУ

Latinica

          Како је усташка власт више појачавала терор сразмјерно је расло незадовољство и огорчење српског становништва, а у селима са мјешовитим становништвом, нарочито у онима у којима је већину представљало хрватско становништво, и страх од сукоба и одмазде — да би могле испливати старе мржње и зађевице и сијевнути из корица никад зарђали крвави ножеви националних раскола и нетрпељивости.

          Најкритичније стање је било у селима у Ливањском пољу гдје их је било и чисто хрватских и чисто српских и мјешовитих. Тако су села Луснић, Струпнић и Ковачић, била насељена искључиво Хрватима, у Челебићу је живјело отприлике пола једних пола других, док су Бојмунте, Радановци, Врбица и Богдаше била поглавито српска.

          На другој страни, у доњем крају Ливањског поља, Оџак и Лиштани су били насељени претежно Хрватима (у Оџаку је живјела само једна српска породица — Арнаут — и сви су поклани, док су у Лиштанима живјеле четири српске породице — Цвијетића — и од њих је преживио само један члан). У Горњим и Доњим Рујанима било је готово подједнако и једних и других (према најновијим подацима у ова два села је побијено 339 становника српске националности).

          У Чапразлијама су већуну чинили Срби, а у селима Прово, Губин и Сајковић није било ниједне хрватске куће.

          Доњем Ливањском пољу припадају и села која су некада чинила општину Црни Луг у саставу среза Босанско Грахово. Поред Црног Луга ту су и Бастаси, Нуглашица, Јаруга, Грковци, Доње и Горње Пеуље, Уништа и Казанци. Сем у Уништима и Црном Лугу у којему је живјела хрватска породица Пашкић, у свим осталим селима је живјело искључиво српско становништво.

          Када је убијен поп Ристо Ћатић и група око њега, постало је сасвим јасно да до сукоба мора доћи, да је само питање дана када ће се гласнути пушке. Иако је било пуно оних који су то добро осјетили и схватили, који су на вријеме упозоравали Србе да се склањају, испоставило се да је огромна већина српског живља испала наивна и да је ту своју наивност крваво, главом платила.

          Потпуно уништење и истребљење Срба на овом подручју било је планирано за 2. август 1941. године, за Илиндан, када се у Црном Лугу по традицији сјази силан свијет из свих села у којима живе Срби. Били су наумили да тај традиционални сабор претворе у дан судњи, а да се нико јаду не би досјетио почели су да шире пропаганду да ће то бити двоструки празник — да ће тог дана бити проглашена и прослављена Независна држава Хрватска и да ће лично поглавник Анте Павелић доћи да Србима честита нову домовину.

          Да све изгледа убједљивије, у усташку постају у Грковцима тих дана је довезено неколико стотина литара вина и ракије. Учињено је то наметљиво, јавно, уз објашњења да је тако наредио поглавник, да је то његова част и прилог прослави НДХ у овом крају.

          Све су, међутим, покварили комунисти који су по директиви Среског комитета 27. јула подигли устанак. Под руководством Никице Гашића и Васа Иветића из Пеуља, нападнута је управо усташка постаја у Грковцима као центар и тврђава у којој је кован крвави план.

          О тим данима и првом обрачуну устаника са усташама у Црном Лугу пише Милан Радоја:

          „У селу Челебићу била је организација Хрватска младеж. Тома Пашалић, омладинац, по њиховој наредби писо је све српске куће и њиову фамилију и сав иметак. То је требо сваки домаћин куће казати, имена и стање.

          Католичке куће није писо.

          Онда, на десет дана прије устанка, крај тесте ђе се вадила пржина за куће, пет старији људи чистили су те рупе два дана. Ми се чудили како није и Србе одредило па да заједно чисте. Питали смо начелника и кнеза што се оне рупе чисте и питали још понеки људи. Они једнако говоре да је то наређено од логорника ако то затреба за војну употребу да има готово.

          А ми нисмо могли ни помислити да ће то бити гробница наши породица.

          За устанак ништа не знамо, али било нам је забрањено, нарочито од кнеза, да одлазимо из села, да будемо код своји кућа и да се ништа не бојимо. Ко буде одлазио у друга села да ће усташама одговарати.

          Питали би: па што је оћерало попа Риста?

          Бијо је одговор: па он је вођа четника.

          Па што је оне друге сељаке?

          Одговор је бијо: они су бранили попа и давали отпор па су и заслужили оно што су зарадили, ко буде носио другу пропаганду тај ће одговарати усташама…

          Онда чујемо од католички жена кад су ишле на мису у Лиштане да је жупник Божо Шимлеша говоријо кад је одржаво црквену предику:

          — Браћо и сестре, кршћани и кршћанке, ја вам кажем са овога светога миста да су Јевреји и Срби ван нашега закона. Ко убије Јевреја и Србина, Света столица одобрава, ја му грије опраштам и биће награђен и пофаљен од нашега поглавника…

          Нарочито су се чудиле жене томе закону када су чуле његову ријеч. Усташки повјереници су говорили да то неће бити а већ у ужему кругу подијелили српску имовину, шта ће коме дати, ко се буде боље показао у покољу Срба да ће добити бољи иметак.

          Преко усташки повјереника свако је село доносило одлуку ђе има Срба. Нека села су доносила одлуку: побити све Србе и подјелити њиову имовину. Нека села: побити људе, жене и дјеца да приме католичку вјеру. То је ђе су помијешани Срби и католици.

          Ливно, ђе су имућнији трговци — све. Остало — само људе. Голињево — све. Губер — људе, остало да приђе у католичку вјеру. Лиштани, Горњи и Доњи Рујани — све. Челебић — све, и била је подијељена имовина…

          Није успјело то учинити, успјело је доста побјећи у српска села. Побили су и у јаму убацили жена, дјеце и људи три стотине седамдесет и четворо (мисли само на Челебић, прим. Б. С.). Успјело је побјећи и што су из јаме изишли осамдесет и четворо.

          Устанак се спрема. Ми ништа не знамо. Прије на дан устанка, из Грковаца, са станице жандарске побјегли су жандари и усташе и један учитељ католик. Неки пријатељ њима казо да бјеже.

          Дошли су у Челебић код општине и усташке станице, а ту је и крчма Љубе Бесаре. Ту се одморили, попили по ракију — сад су слободни. Чуо сам тога учитеља, говори: ако буде вјерски устанак не ваља, биће покоља. Ако буде комунистички боље би било него вјерски…

          Сутрадан, нешто око 9 сати изјутра, дођоше два теретна камиона и једна лимузина. У њојзи адвокар Урумовић и сатник Петричевић што је бијо југословенски официр. На два камиона усташе и домобрани под шљемовима на глави. На свакоме камиону по један тешки митраљез.

          Говори један водник:

          — Господине сатниче, ја би одма почо убијати.

          Сатник:

          — Јок, ништа не дирати док не дођемо на лице мјеста па ако буде истина онда има муниције, убијај и пали…

          Ја то слушам. Нама нико не обраћа пажњу. Камиони одоше. Ја одма брзо натраг. Казивам Јови и Луки Вујановићу и Шпири Козомари и још неким што сам чуво. Сви су ми говорили подједнако: добро би било склонити се, али нису смјели пошто је наређено од кнеза и усташа да се нико од Срба не смије удаљити од своје куће.

          Нешто око пола сата кашње дође један теретни камион пред општину пун пушака и муниције. Наши сељаци, католици, долазе и носе пушке, колико који рече да има у својој кући људи толико му дају пушака.

          Одма, мало кашње, дођоше три теретна камиона усташа, домобрана и цивила сељака. Туде су се те руље искупиле и направили распоред, поставили страже око села и одма почели купити људе Србе и догонити у школу.

          Вратила су се она два камиона из Грковаца кад су устаници запуцали на њи.

          Ја то гледајући успијо сам побјећи из села и отишо у Сајковић.

          (Милан Радоја је предосјетио да се зло спрема или му је неко од  поштених и добронамјерних комшија, Хрвата, скренуо пажњу, тек он се дан уочи покоља извукао из села. Са косијером преко рамена запутио се низ поље као да ће  тобож нешто да ради тако да га усташке страже и они који су били задужени да мотре на кретање мјештана – Срба нијесу ни запазили или су, ако су га и запазили, остали у увјерењу да ће се он сигурно вратити до вечери.

          Он се, изгледа, вратио тек  након три дана и затекао пусту кућу. Преварио се у нади да усташе неће дирати жене и дјецу, да своју мржњу и бијес неће искаљивати на нејачи. У челебићкој школи су му побијени седамдесетједногодишња мајка Мара, једанаестогодишњи син Илија из првог брака - прва му супруга, иначе, била сестра Милана Росића, са којом је имао синове Јовицу и Илију, умрла на порођају са трећим дјететом -  затим друга супруга Боја и обоје дјеце које је имао са њом, петогодишња Драгиња и једногодишња Милка. Најстарији  Миланов  син Јовица из првог брака још раније је, као голобради младић, отишао у партизане, али се никада није вратио нити је злосрећни отац икада сазнао  кад је и гдје погинуо, прим. Б.С.).

           Сутрадан послим подне скупила се једна добра група људи из Сајковића и Казанаца на мраморју између Казанаца и Сајковића. Дође курир са горње стране, Мирко Јовић из Врбице, донесе вијест да су Срби сви у Челебићу поватани и бачени у јаму и да су неки изашли из јаме крвави.

          Одма увати се граја: не дати у село, борити се на смрт и живот, ко има пушку нека је покаже, ко је страшив нека дадне другоме.

          Цвијо Орашчић, како се и прије кријо од усташа, он се најбоље истицо и њему препуштали да командује и да ћемо га сви слушати. Он даје распоред. Ко има пушку нека буде у првим редовима. Ми који немамо да будемо позади.

          Кад се прибројало било је девет пушака и један пушкомитраљез и неколике ловачке пушке. Пушкомитраљез, колико се сјећам, бијо је из Казанаца.

          Цвијо даје распоред: кад почне пуцање да сви вичемо најачим гласом — урааа…

          Колико се сјећам, било је нешто око три сата послим подне. Неко завика: ето ји иду вамо!

           Сви напрегли очи. Гледамо. Из Кулашице тестом изађоше на пустопоље. Колона је била дугачка нешто око пола километра. Војска иде у два реда ивицом тесте, а неколико камиона средином тесте, неки галаме који су страшљиви. Све у свему има ји више од три стотине, немогуће се тој сили одупрти.

          Кад су први стигли до Банића млина, паде команда: пали и ура у глас.

          Одма, у два реда како су ишли, потрчаше улијево у оној шуми ватају положај. Одма из топа оде кугла у Троглав. Стоји јека планине. Спуштају ниже и у селу већ неколико кућа гори и оне зидове разносе топовске кугле. Близу нас из тешког митраљеза са камиона гађају.

          Избацили су нешто око тридесет топовских граната…”

          Разљућени поразом и озбиљним губицима у том првом обрачуну са устаницима, усташе су бијес искалиле на недужним голоруким људима и нејачи и у наредних неколико дана починили нечувене покоље и звјерства какве не познаје историја људског рода. Изјаловио им се стравични план покоља на илинданском сабору у Црном Лугу, али су зато цех платили недужни, поготову у Челебићу, Голињеву, Горњим и Доњим Рујанима, Лиштанима, Чапразлијама, односно у свим срединама у којима је становништво било мјешовито.

 

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци