ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА

 Latinica

      Брзи крах Југославије у априлском рату 1941. године и жалосно расуло у југословенској војсци, превареној и обезглављеној, чији се један пук распао и у околини Ливна, осоколио је Анта Павелића и увјерио га да је куцнуо час за његов годинама припремани и ковани план. Угледао је згоду да на политичку позорницу поробљене и раскубене земље ступе његови бојовници и заумио да његов сан о моћној, независној држави Хрватској више није сан и фантазија једног емигранта.

          Није, наравно, сметнуо с ума да ће му у остваривању тог сна, прије свих и изнад свих, главна сметња и препрека бити Срби, стари непокорници и бунџије, да се његова визија чисте хрватске државе може обистинити само ако Србе физички уклони или ако их покрсти и преведе у католичку вјеру.

          Иако је имао несебичну војну помоћ и материјалну подршку своје браће по оружју и крволочности, својих вишегодишњих јатака и господара — Хитлера и Мусолинија — понајвише је рачунао на исконски посијано сјеме мржње католичанства према православљу. Под тај крвави барјак је окупио своје црне усташке легије и уз благослов највиших црквених великодостојника, од папске столице до надбискупа Алојзија Степинца, кренуо у „свети” рат истребљења Српства.

          Но, иако је за леђима имао тако моћне заштитнике од којих су се у том тренутку цијелом свијету тресле ногавице, Павелић у почетку није смио кренути отворено на нож већ је настојао да најугледније, најутицајније и најистакнутије Србе, оне који би могли да покрену и побуне масе, уклони са што мање буке, на превару и лукавство, па тек онда да удари на обезглављени и престрашени народ.

          Било је тако и у ливањском крају.

          Већ почетком јуна мјесеца 1941. године, како је већ речено, похватали су дванаест Сајковчана са попом Ристом Ћатићем на челу. Нијесу их стријељали јавно, да се зна и види, већ мучки побацали у јаму, али злодјело нијесу могли сакрити јер су Јово Пајчин и Перо и Мирко Росић успјели побјећи и казати како је било.

          То виђеније људе, ипак, није опаметило нити им било довољно упозорење да се организују и траже спас из усташког осињака. Наивно су насјели усташкој пропаганди да нико ко није крив нема разлога за стрепњу па су џелати само десетак дана касније, тачније 20. јуна, закуцали и на врата др Душана Митровића, омиљеног народног љекара, управника ливањске болнице, бечког ђака који је уживао неподијељени углед међу обичним људима све три вјероисповијести, затим на врата др Крста Зубића, среског судије и адвоката Ранка Маргетића.

          Објашњено им је да као најугледнији људи међу Србима морају хитно у Сарајево како би припремили пресељење свих Срба у Србију и њихово припајање матици јер у Хрватској могу живјети само Хрвати

          Тај „пут у Србију“ био је и за њих као и за толике послије њих, пут без повратка, пут на гробље без мраморја, без свијећа и опијела. И они су, као и хиљаде других, завршили у некој од безимених гробница разасутих у овом дијелу Херцеговине, а да многе ни до данас нијесу откривене.

          А усташама је, очигледно, много било стало да се одмах не сазна за судбину ове тројице понајугледнијих Ливњака. Чак су њиховим породицама, неколико дана касније, стигла писма, наводно из Сарајева, у којима тобож Душан, Крсто и Ранко обавјештавају своје најближе да су срећно стигли у Сарајево, да постоји могућност да их упуте на рад у Њемачку, али да за њих ништа не брину, те да ће се поново јавити чим стигну на одредиште.

          У том тренутку, међутим, др Душан Митровић, др Крсто Зубић и Ранко Маргетић, били су већ одавно мртви а ни до данас није сасвим сигурно разјашњено кад су тачно, гдје и како ликвидирани. По једној верзији они су одмах одведени из Ливна директно у Копривницу и ту поклани, али је, изгледа, ближа истини друга верзија по којој су они ликвидирани у близини Горњег Вакуфа.

 

 Др ДУШАН МИТРОВИЋ, једна од првих жртава у Ливну, са супругом РАНКОМ која је такође завршила под усташким ножем 

 

          Наиме, у љето 1942. године, приликом првог ослобођења Ливна, пролетери су испричали да су у неком селу код Горњег Вакуфа стријељали једног усташког шпијуна и врућег сарадника због тога што је убио неког Ливњака који је успио да побјегне са губилишта. Пријавили су га мјештани и казали да су он и син му ухватили човјека везаног и рањеног и потом га мучили и злостављали до смрти.

          Мјештани су чули да се радило о неком Србину из Ливна, доктору или адвикату, који је побјегао са губилишта и у нади да ће наћи спаса закуцао на врата овог зликовца. По томе се може само наслућивати да се ради о др Митровићу или Ранку Маргетићу јер ни онај који га је дотукао изгледа није могао или није хтио дати некакве ближе податке. Казао је да је то један од тројице Срба које су усташе ликвидирале на Плочи код Горњег Вакуфа, који је успио, иако везан и рањен, да умакне џелатима. Покушавао је при том сву кривицу да свали на сина, надајући се ваљда да ће му партизани поштедјети живот због младости. Тако је и било. Сина су поштедјели, али су старога прислонили уз зид јер су установили да је он био организатор и иницијатор свега.

          (Мало касније у Копривници је заклана и супруга др Митровића, Ранка, са двоје дјеце, а сличну жалосну судбину су дочекале и породице осталх. Ранку Маргетићу су, рецимо, у Копривници завршили и родитељи. Отац Симо који је у Ливно доселио из Имотског уочи Првог свјетког рата, а потицао је из породице тамошњих угледних православних свештеника Маргетића. Имао је у кући једно посебно уређено скровиште у које се склањао чим би припријетила каква опасност. Једног дана усташе су ипак бануле и на његова врата. Симо се на вријеме склонио, али зликовци нијесу поштедјели ни његову супругу Мару. Наредили су јој да се брзо спреми за пут у Србију, да покупи само највредније ствари, јер их тамо чека све обезбијеђено. Видећи да ће Мару одвести, Симо је изашао из склоништа и тако су обоје пошли на пут без повратка…)

          Иако је послије убиства попа Риста Ћатића и осталих, одвођење др Митровића, др Зубића и Ранка Маргетића међу Србима у Ливну и околини изазвало додатни немир и црне слутње, све је ипак остало само на томе и занемарљиво мали број њих је прегнуо да на вријеме тражи спаса, макар у одметању у шуму, како је то учинио Цвијо Пајчин и неколико његових рођака и пријатеља.

          И даље је свако вјеровао у своју вјеру, да човјек човјека може да мрзи али не и да дигне руку на њега на правди бога, да на свијету нигдје не постоји власт која ће убијати невине људе само зато што се богу не моле онако како се моле они у чијим је рукама сила и власт.

          Неки квазиисторичари и они који би жељели да бар мало оперу силну крв коју су просули усташки кољачи стално покушавају помало правдати покоље недужних и објашњавати их као усташке реакције на дјеловање некакве великосрпске буржоазије и појаву четништва. При том се дрвље и камење баца на поједине угледне Србе као да су они блокирали рад и дјеловање Партије у Ливну и околини а тиме тобож и онемогућили Партију да на вријеме укаже на опасност која пријети Србима. Ако се зна да су усташе међу првима побиле баш те које неки сада проглашавају готово главним кривцима за покоље, сасвим је јасно какав циљ имају те жалосно смијешне и парадоксалне конструкције.

          Наиме, двадесетак дана након убиства др Митровића, др Зубића и Ранка Маргетића, тачније 12. јула 1941, на пут без повратка су поведени и Урош Видовић, чиновник, Ранко Јовановић, гостионичар, Живко Павловић, трговац, Мирко Стевић, књижар, затим браћа Томо и Раде Радета, трговци, Никола Краварушић, ауто-превозник, Угљеша Бајило, велетрговац, Рајко Лалић, аутомеханичар, његов шурак Милан Пуцарић, шофер, Урош Томовић, директор Српске банке и његов брат Љубо Томовић, службеник.

          Сви су они према сасвим сигурно непотврђеним подацима поклани у Копривници 19. јула, а то је био крвави увод у масовне покоље који ће потом услиједити на овом страшном губилишту и на још двадесет других у околини Ливна за које се до сада дознало. Иако су усташе и даље упорно тврдиле да Србе прогоне у Србију, а егзекуције вршили најчешће ноћу све до масовних покоља извршених на Огњену Марију, 30. јула, већ је свакоме било јасно да је почело истребљење српског народа али је тада било прекасно за озбиљнији и организовани отпор и због тога што су Срби на вријеме разоружани и због тога што су они који би тај отпор могли и умјели организовати већ били уклоњени.

          Већини од овдје поменутих угледних Срба из Ливна, касније су готово сасвим затрвене и до дјетета у колијевци побијене и породице. Тако је, на примјер, трговцу Угљеши Бајилу у Копривници завршило чак петнаесторо чељади из најуже породице.

          У Копривници су му поклани стари отац Јово и мајка Риста, главе једне од најбројнијих и најузорнијих породичних задруга у Ливну. Прије него што је усташки нож прекинуо и њихове старачке гркљане, видјели су како кољачи из утробе њихове снахе Добриле, Угљешине супруге, ваде још нерођено унуче, како као јагњад кољу унуке, Угљешине синове, Милана и Драгана. Пред њиховом старачким и од туге обневидјелим очима заклана је и ћерка Ковиљка и зет Јово Бокић као и њихови синови који су се такође звали Милан и Драган, затим њихова друга ћерка Смиљка, њен муж Никола Ивица и њихово синови Илија и Крсто. Јово и Риста Бајило су видјели и страшну судбину најмлађе, деветнаестогодишње ћерке Стојанке која још није била ставила невјестински вијенац на главу. Њу, баш као и Ристину рођаку Влајку Бесару која је била дошла у госте и случајно се затекла у породици Бајило, прво су обешчастили, а онда им пререзали нељубљена дјевојачка грла.

 

ДОБРИЛА БАИЛО (у средини) на једном предратном излету на Башајковцу изнад Ливна

 

 

          У Копривници је завршио и Јовов рођак Марко Бајило, момак нежењени који је радио код Јова, а смрт је случајно избјегла само породица Јововог сина Милуна (умро уочи рата), супруга Војка и синови Јово, Младен и Александар, и Јовова ћерка Милена.

          (Породица Јова Бајила била је, иначе, једна од најугледнијих трговачких породица, не само у Ливну. Поред осталог, држали су и близу хиљаду оваца и производили надалеко чувени сир са којег се и данас гдјегдје у Ливну могу наћи етикете „Јово Бајило са синовима”. Изнад свега, ова породица је била примјер патријархалне слоге и породичне љубави те стога и није чудо што су се усташе баш на ову породицу тако немилосрдно окомиле.) 

          Сем жалосне истине да многа губилишта никада нијесу на ваљан и адекватан начин обиљежена, да на споменицима углавном не стоји изричито обавјештење ко је починио злочине, да су неки споменици мијењани и умјесто усташама злочини приписивани „окупатору и његовим слугама”, да су на већини споменика умјесто спискова погинулих, по имену и презимену, стајали само бројеви жртава -  преживјеле мученике и њихово потомство, а нарочито потомство оних који су заувијек остали на губилиштима, посебно погађа и вријеђа све чешће и све отвореније настојање појединаца да се жртве прогласе кривцима.

          У том погледу свакако је најкарактеристичнији случај угледног ливањског трговца Живка Павловића.

          Све до 1978. године његово име је било на списковима оних који су први осјетили немилосрђе и брид ножа усташких кољача на свом грлу. Сходно томе и његова породица је имала одговарајући третман.

          А онда, априла 1978. године, у издању ливањске борачке организације, објављена је обимна књига „Ливањски крај у револуционарном радничком покрету и народноослободилачкој борби” чији су аутори Рафаел Брчић и Миле Богавац, а као чланови одбора за издавање ове монографије, уз предсједника Винка Конту, потписани су још и Илија Црногорац, Мујо Диздар, Паво Дроњић, Лука Џалто, Анто Комо Крезо, Алија Латифић, Недјељко Нетко Манојловић, Тони Миоч и Јово Росић.

          У првом дијелу књиге (период до 1945. године) чији је аутор Рафаел Брчић, Живко Павловић је систематски приказан не само као главни кочничар и противник комуниста и напредних снага, него и као главни кривац за стравичну судбину његових сународника.

          Тако се већ на самом почетку књиге аутор осврће на дјеловање Српског културно-просвјетног друштва „Сундечић” уочи рата и тврди да су у њему комунисти имали „незнатан број симпатизера” упркос великим напорима да се тај утицај оствари и прошири:

          „То су друштво водили и његов рад усмјеравали — пише Брчић — крупни трговци обојени великосрпском политиком, на челу са Живком Павловићем и његовим истомишљеницима. Било је више покушаја од стране комуниста да се продре у 'Сундечић', а све је иницирао Мјесни комитет. У неколико наврата покушао је и секретар Мјесног комитета да продре у ово друштво. Тако је на једнон састанку управе 'Сундечића' којем је и присуствовао, критиковао политику коју воде и указивао на штетне посљедице до којих врло лако може доћи ако се стање убрзо не промијени. Живко Павловић и још неки напали су Војина Зиројевића (секретара Мјесног комитета, прим. Б.С.), и покушали да га силом избаце из просторија Друштва. Међутим, Војин их је предухитрио, упутивши им ове ријечи: 'Не требате ви мене избацивати, идем ја и сам, јер ми и није мјесто са вама и међу вама. Ви гледате на ствари само својим личним буржоаским великосрпским очима. Ниједном поштеном Србину није мјесто међу вама и са вама'...“

          За ове опаке тврдње аутор се позива на сјећања Винка Конте, Луке Џалте, Тонија Миоча, Анте Кнезе и Муја Диздара која је наводно жабиљежио двије године прије изласка књиге, односно готово четири деценије након наведеног догађаја у „Сундечићу”. Уз сво уважавање меморије наведених свједока, заиста је, најблаже речено, чудно да се они послије толико година сјећају дословце и ријечи које је реченог тренутка изговорио тадашњи секретар Мјесног комитета Партије Војин Зиројевић.

          Но, аутор се не зауставља на томе већ наставља са доказивањем своје тезе о кривици Срба „типа Живка Павловић“ за страдање толико невиних српских душа, упорно затварајући очи пред стравичном и неумитном истином да су међу првима поклани управо Срби „типа Живка Павловић” и сам Павловић са њима.

          Тако на 79. страни књиге он између осталог пише: „Наиме, комунистима уопште, а посебно комунистима Хрватима и Муслиманима, обичан човјек — угрожени Србин, нерадо се повјеравао, а још мање им је вјеровао, јер су га својом малограђанском политиком и снисходљивим односом према усташкој власти толико избезумили Срби, трговци, иначе националисти, типа Живка Павловића и других, који су му говорили да се не плаши, јер му нова власт неће ништа учинити, шаљући га тако на ломачу, а све у циљу да сачувају своје класне интересе. То неповјерење је однијело многе невине животе ливањских Срба, не само у граду већ и околним селима…”

          Да су трговци и Срби из Ливна „типа Живка Павловића” којим чудом преживјели ни гора ни вода их заиста не би опрала да нијесу криви и да нијесу „послали на ломачу“ толико невиних сународника „у циљу да сачувају своје класне интересе“. Рафаелу Брчићу, за дивно чудо, апсолутно ништа не значи то што су и Живко Павловић и остали које означава као кривце, први пали као жртве пакленог усташког плана о истребљењу Срба. За илустрацију њихове кривице наводи чак и неке који су поубијани послије Павловића и осталих, доказујући бесмислицу да ни Павловићева смрт није довољна опомена:

          „Најилустрованији је примјер старог Марка Пажине — пише Брчић — кога су његови синови Страхиња, предратни члан КПЈ, и старији Јово, скојевац, и њихови другови комунисти, много пута убјеђивали да се не одазива на позив усташа, јер ће изгубити главу као и многи други који су то већ урадили. Он није послушао већ је отишао, јавио се и никада се није вратио, постао је жртва вјеровања онима којима његов живот, као и многих других, ништа није значио ни за усташе ни за политиканте типа Живка Павловића…“

          „Бисер“ свакако представља напомена коју аутор даје о Живку Павловићу у фусноти на 380. страни:

 

 ЖИВКО ПАВЛОВИЋ, снимак из 1934. године

 

          „За Живка Павловића — трговца, треба истаћи да је у хотелу приређивао вечере усташким првацима у Ливну — Урумовићу, фра Срећку Перићу и другима и да је за вријеме једне такве вечере питао Урумовића: Је ли истина оно што се прича да се нама Србима спрема, да нам се свима црно пише? Урумовић му је одговорио: 'Не бој се, Живко! То ће те стајати мало новаца, а то за тебе није никакав проблем јер га и онако имаш на претек' — међутим Живко Павловић је, као и многи други Срби, платио главом од истог Урумовића и њему сличних усташких зликоваца…“

          Као свједока за ово аутор наводи Јова Росића чије је сјећање, како каже, забиљежио двије и по године прије објављивања књиге. Знимљиво је међутим да је речени Јово Росић 4. септембра 1978. године, односно одмах након појаве књиге, то енергично и недвосмислено демантовао:

          „Ја, Јово Росић, пензионер из Ливна, улица Ивана Горана Ковачића број 4, носилац 'Партизанске споменице 1941', изјављујем да то никада и нигдје нисам изјавио, па ни 17. новембра 1975, како то аутор наводи. У времену о којему је овдје ријеч уопште нисам био у Ливну, јер сам живио у Доњем пољу, 40 киометара далеко од Ливна, па је апсурдно да се сјећам било каквих догађаја у граду Ливну, а поготову кафанских разговора. Зато је цитирани пасус из књиге обична измишљотина…”

          Сем овога, Росић даје и једну напомену која баца сасвим друго свијетло на лик Живка Павловића и представља га сасвим другачијег од онога како га приказује Рафаел Брчић:

          „Узгред могу рећи — истиче Росић — да сам у невезаном разговору, у хотелу и у присуству ауторовом (мисли на Р. Брчића, прим. Б. С.) само једанпут споменуо име Живка Павловића. Ја сам, наиме, од својих сусељана чуо да су усташе дотјерале у Доње поље Живка Павловића и попа Косту Станишића (такође је убијен међу првима, прим. Б. С.) из Ливна и наредили им да смирују народ сљедећим ријечима: будите мирни, радите свој посао, никаква држава није убијала, ваљда неће ни ова…”

          Очигледно је да аутору поменуте књиге није било стало да проникне и објасни својеврсну колективну наивност, скрушеност и слијепо вјеровање српског живља на овом простору (као уосталом и другдје гдје је било сличних покоља) да нема те силе ни власти која може дићи руку на недужан народ. Он то поготову не објашњава страховладом коју су завеле усташе нити њиховом перфидном тактиком на једној страни разоружавања српског народа а на другој ширења финих прича да нико ко покорно и слијепо слуша власт нема разлога за стрепњу. Умјесто тога он кривицу сваљује на мртвог човјека који је и сам, међу првима, пао као жртва те необјашњиве наивности и вјеровања да му комшија и дојучерашњи пријатељ неће одрубити главу само зато што се он другачије крсти од њих.

          (Породица Живка Павловића, прије свих његова супруга Зора, а и поједини старији Ливњаци, његови пријатељи,  тачно знају за најмање тројицу  људи који су му отворено рекли шта му се спрема и на вријеме га упозорили да се склони. Он, међутим, у то није вјеровао. Био је сигуран да никоме никаква зла није учинио ни воду замутио и да нема разлога да стрепи нити да се уклања од било кога, а понајмање од било које власти.

          Најприје је у његову кућу, који дан прије него што је одведен, бануо Салих Бурза, Муслиман. Њега су  у вароши, кажу, држали помало за шаљивџију, бадаваџију и докоњака који се не меће ни у свој ни у туђи посао. Пошто је и испред Павловићеве куће, као и испред кућа свих виђенијих Срба у Ливну у то вријеме, стајала усташка стража, да би избјегао ризик да и сам заглави у затвору због тога што улази у српско двориште, Салих је  шеретски слагао стражара и казао му да иде код Живка да тобож позајми неку машину коју му, наравно, никада неће вратити, јер њему је и тако и тако одзвонило.

          Стражар је повјеровао, а он улетио у кућу и на брзу руку рекао:

- Газда Живко, не пише се ништа добро, бјежи куд знаш и умијеш, нећеш се наносити главе на раменика...

          Који дан потом у Живково двориште је рупио и Хрват  Филип Радић са колима натовареним сијеном,  надничар који је годинама радио код њега, косио и обрађивао му имање:

          - Бјежи газда Живко,  мајка ти жалосна, чуо сам да ће вас Србе све побити, да сте ви угледнији први на нишану! Пењи се на кола, притрпаћу те и сакрити у сијено да те извучем из вароши, а послије гору и планину на очи, овдје ти живота нема...

          Живко и њему захвалио и није макао с прага, сигуран   да није наишао погани и наопаки земан у којему неко може злостављати недужног.

          Напослетку, дошао и  жандарм Хусо Туца, (био послије Другог свјетског рата познати димничар у Ливну, прим.Б.С.), послали га из усташке команде да приведе Живка:

          - Ако те приведем, нећеш се жив вратити. Ако те не приведем, мени се  добро не пише, па дај да некако удесимо и ти главу да изнесеш и сачуваш и ја да прођем с мање белаја. Шини ме шаком, ама добро да се познаје барем док се оправдам пред оним злотворима, па бјежи на друга врата  кроз дворште и спасавај се на четири краја свијета, готов си...

          Живко јок! Није хтио ни да чује, сигуран у своју часност и недужност и увјерен да је то неки неспопразум или нечија подвала, која ће се лако и брзо разјаснити...)

         Књига Брчића  и Богавца била је и повод дуготрајног судског спора који никада није завршен. Наиме, Зора Павловић, супруга Живка Павловића, крајем септембра 1978. године, односно одмах пошто је књига објављена, написала је опширну представку и обратила се Централном комитету савеза комуниста Босне и Херцеговине, Савезу бораца ове републике, Окружном јавном тужилаштву у Сарајеву и Општинском јавном тужилаштву у Ливну и затражила моралну сатисфакцију за неистине које су у овој публикацији изнесене за њеног мужа. 

          Ни на то, ни на бројна друга обраћања касније није добила никакав одговор. Приватна тужба породице Павловић се неколико година повлачила по судовима, једном је донијета и ослобађајућа пресуда у првостепеном поступку, али је ту све запело и никада више нико није завирио у овај необични досије нити размрсио једно, чини се, сасвим једноставно клупко.

          Сем очигледног помањкања жеље да се обичном човјеку пружи ваљана сатисфакција и неспремности, не само правосуђа, да све ваљано и до краја разлучи, сасвим је евидентно да се они који су одлучивали о овом необичном спору нијесу држали права и правде. Породици је, стога, с разлогом остао грк укус некакве личне мржње аутора и тенденциозности коју је покрио именима ауторитета из Одбора за издавање ове монографије.

 

                                                          *   *   *

 

          У мукотрпним настојањима да опере љагу и на чистац истјера истину о страдању Живка Павловића, његова породица, посебно син Веселин, кренула је седамдесетих година, односно након појаве  Брчићеве клеветничке књиге, у потрагу за свједочанствима са губилишта Корпивница, да размрси то никда, барем јавно,  до краја неразмршено клупко непознаница – како су ту скончали Срби из Ливна поведени на „пут у Србију“. Испоставило се да у неким тајним и строго чуваним досијеима постоје искази неких од кољача или њихових помачача – да се у неким веома уским круговима ипак зна како је било.

          Силом или милом, под притиском полиције или немирне савјести, тек неки су послије Другог свјетског рата проговорили и открили  грозоморне тајне, страхоту онога што се збило иза Купрешких врата тих дана страве и ужаса, љета 1941.

           Захваљујући Љубу Кузману, тадашњем начелнику полиције у Ливну, који је, како им је казао, имао прилику да завири у тај језиви досије (чувао се у Травнику и Сарајеву), Павловићи су сазнали какву је грозну смрт  у Копривници  дочекао и њихов Живко.

          Живко Павловић је као дванаестогодишњи дјечак, син богатог и моћног ливањског трговца Ника Павловића, једног дана отишао са његовим радницима који су са ливада  на колима догонили сијено. У повратку, Живко се некако оклизнуо са сијена и пао под кола. Точови су му прешли преко леђа и тешко повриједили кичму, а остао је жив само захваљујући  великим очевим парама и умјешности бечких љекара који су га годину дана лијечили.

          Остале су ипак озбиљне  посљедице и Живко их је послије цијелог живота носио – због одређених деформација пршљенова, имао је уочљиву грбу на кичми. Кад је са осталима, по свој прилици 19. јула 1941, доведен у Копривницу почело је над њим страшно иживљавање јер су џелати, градска стокупљевина гоље и беспосличари,  нахушкани и заражени мржњом, по свој прилици посебно били кивни богатом и угледном трговцу који се дичио српским именом и поријеклом. Пијаним од крви невиних жртава, у једном тренутку им се учинило  да је за Павловића мало  метак, маљ, сјекира или нож, да он не заслужује брзу и лаку смрт. Неко се латио крваве сјекире којом су до тада одрубљиване главе српским несрећницима, посјекао и окресао младу оморику а онда ножем огулио кору и зашиљио колац:

          - Де, грбави, да ти мало исправимо кичму и истјерамо дукате на нос – зацерекао се кољач и мигнуо на остале...

          Не зна се колико је страховито мучење и набијање на колац трајало, али је, по ономе што се нашло записано у тајним полицијским  аналима, Живко Павловић тако скапао...

          Његову судбину само пуким случајем, тачније захваљујући једном  добротвору, није подијелила и његова супруга Зорана - Зора.  Пошто се неколико дана након његовог хапшења и одвођења у непознатом правцу у Ливну прочула да су негдје  око Врбе, односно на путу од Ливна према Гламочу побијени неки Срби, она је кренула да то провјери. Са повећом групом Срба који су покушавали да избјегну из окрвављеног Ливна, пошла је и она. Угурала се некако у неку несрећну „пошту“, аутобус који је ишао према Гламочу. У аутобусу је било више до зуба  наоружаних усташа.Говорили су да иду као спроводници и обезбјеђење до српске територије. Аутобус се, међутим, зауставио на Корићини. Ту су их „заштитници“ истјерали напоље и заредили да кољу и убијају.

          У близини се код оваца затекао Мујо Милак из Ливна. Ту му био катун. Кад је видио шта се чини, дотрчао и међу престрављеним народом препознао Зору Павловић, коју је неки Муслиман већ вукао на страну са исуканим ножем у руци. Мујо му пришао, извукао и он  нож и рекао:

          - Ако тој невисти фали длака  с главе и теби ће глава и сад ћеш сукати цријева по овој ледини...

          Онај, зар, за трен спазио  одлучност у његовим очима, смрзле му се руке и клонуо нож у њима, а Милак зграбио Зору за руку:

          - Ајде ти, Живковице, са мном, данас ти нико не смије ништа док је моја на раменима...

          Повео је и склонио у колибу, а сјутрадан пропратио у Ливно...

          - Милаци су били и до данас остали напредна, часна и честита породица и наши велики пријатељи – каже Мила Павловић. – То што је Мујо отео из руку кољача и  спасио  моју свекрву није, изгледа, био једини његов „гријех“ и није се само тиме  замјерио  усташама, па ће  касније, по прилици кад и моја мајка, и он и супруга му Мелка доспјети у Јасеновац гдје су остали  све до расформирања логора и послије су се отуда сви заједно и вратили... 

                    

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци