НИ ЉЕПОТА ИХ НИЈЕ СПАСИЛА
Послије покоља који се у школи у Челебићу збио на Огњену Марију, љета господњег 1941, мјештани су развукли цријеп да покривају и обнављају спаљене куће, а кише су временом избрисале крваве трагове са зидова и подова. Кров је послије Другог свјетског рата обновљен, зидови омалтерисани и прекречени и све учињено да се страшне успомене избришу и сакрију.
Основци су тако деценијама прескакали прву и најважнију лекцију — да се зло никада не смије заборавити, јер то је једина гаранција да се оно и не понови. Нигдје нема никаквог знака, ниједне ријечи записане на зиду, у учионицама, да се зна и памти во вјеки вјекова како је безум човјеков једном ту крвнички казнио наивност, смјерност и увјерење оних који су мислили да човјек не може бити звијер и дићи руку на недужна и нејака.
Генерације су се тако смјењивале, успомене блиједјеле и трагичне судбине жртава падале у заборав.
Премало је, рецимо, оних који знају и још памте причу о трагедији четири младе дјевојке које ни младост, ни изузетна љепота није сачувала и спасила од усташког ножа.
Кад су се тог крвавог дана уз Кланац разлегли посљедњи плотуни и утишали крици недужних жртава пред школом, кад су у рупама на Барјаку починула плитко затрпана тијела несрећника, на тавану школе, у једном мрачном углу су остале шћућурене три младе дјевојке, измрцварене и престрављене оним што су тог дана и минуле ноћи преживјеле.
Никада се, вјероватно, са сигурношћу неће сазнати како су доспјеле на таван и избјегле клање и понижења, како је њихова љепота измакла оку крвника; како још у току ноћи нијесу завршиле у дрвари или о гранама дрвећа испред школе. Даница — Дана Божова Шуњка, Мара Бојанова Ерцег и Ружа — Рушка Радева Радоја. Ниједна није била прешла двадесету, а већ се причало о њиховој љепоти и момци чекали сабор илинденски у Црном Лугу да се опет јагме и до њих у коло хватају.
Два дана и двије ноћи су лежале на тавану, пренеражене и обамрле. Не зна се ко их је и како открио — да ли је неко опазио крвави траг уз стубе којима се из школског клозета пело на таван или је несрећне дјевојке нагнала жеђ да сиђу и покушају се извући из пакла — тек послије два дана су доведене у жандармеријску станицу у оближњој кући Вујановића.
Дан или два касније у станицу је доведена и четврта сеоска љепотица — Боја Симова Црногорац — чија је судбина била још трагичнија. Преживјела је, прво, и успјела да се извуче из ледених њедара јаме Бикуше. Било јој тек седамнаест година, али момачком снагом и одважношћу успјела је да се избави из јаме и потом извуче и двије године млађег рођака Божа, тешко повријеђеног у вилицу. Неколико дана су затим лутали планином, провлачећи се кроз шипражје и грабине и покушавајући да нађу пролаз кроз обруч усташких мртвих стража.
Незнано како и гдје, ипак су поново доспјели крвницима у руке. Божо је тобож упућен у болницу, у Ливно, на лијечење, а Боја прикључена трима већ похватаним дјевојкама да са њима подијели злу срећу, да им бездушници исплету крвави дјевојачки вијенац и присиле их да зажале што и оне нијесу са осталима завршиле на Барјаку.
Нема поузданих података колико су остале у жандармеријској станици у Челебићу у усташкој команди фронта, како се тамо са њима потупало, каквим су све злостављањима и понижењима биле изложене. И у овом случају је вјероватно највјеродостојније оно што је записао Милан Радоја, а по казивању жандарма, Хрвата, Мата Миличевића и Стипана Јозића:
„Те ноћи, када се све разишло, остале су четири дјевојке живе и нако крваве попеле се на таван (биле су ипак три, јер је несумњиво да је Боја Црногорац ухваћена на другом мјесту и накнадно доведена у станицу, прим. Б. С.). Биле су скале у шпајзу које су водиле на таван под кров. Ту су биле два дана и дви ноћи. Освојила ји жеђ, сашле да траже воде.
Факсимил једне странице из записа Милана Радоје
Они не знаду ко ји је уватијо (мисли на Миличевића и Јозића, прим. Б. С.). Одма су доћерате у команду фронта. Њима жандарима наређено је да ји спроведу у Ливно, на Горицу, да приме католичку вјеру и да ји неће убити.
Путујући за Ливно, у разговору, млади поднаредник Јозић Стипан заљубио се у дјевојку — име јој Дана Шуњка. Како то он каже, да јој се заклево Исусовом крви да ће јој он бити вјеран и ће јој бити слободан живот. И да је она рекла: ти си добар дечко па ја то драга срца пристајем…
Кад су дошли на Горицу са дјевојкама, ушли су у канцеларију. Ту су била три пратра, два млада и један стари жупник. Казали случај. Сва три пратра су изишла на одник да виде те дјевојке. Млади поднаредник метне руку на Данино раме:
— У ову сам се ја заљубијо и заклево јој се крви Исусовом да ћу јој бити вјеран…
Стари говори:
— Па, дицо, сретно вам било. Док она научи вјеронауку и прими вјеру католичку, онда света столица одобрава…
Дали су јим потврду да су предали дјевојке. Ту потврду предали су команди фронта. Кашње мјесец дана из команде фронта послата је усташка патрола и дотерала те четири дјевојке у Луснић. Ту је бијо главни управитељ Иван Сучић. Повр села Луснића, тамо је јама, ту су ји бацили у јаму да не би оне одале ко је убијо у школи па је то остало тајна да се то не зна ко је у школи убијо…“
Остаће вјечно тајна гдје су и како преживјеле четири несрећне дјевојке за та два мјесеца откад су ухваћене док су огризле грозну смрт, односно откад су их фратри у самостану на Горици благословили и превели у вјеру католичку док се неко од усташких џелата сјетио да би оне могле бити опасни свједоци јер превише знају. О томе како су жалосно скончале, зна се, углавном све.
Кад су их довели у Луснић, у селу је тог дана био некакав светац и весеље. На улазу у село, усташе су згулили са њих сву одјећу и голе их потјерале кроз народ. Престрављене и посрамљене, двије су покушале побјећи. Мари Ерцег то умало није и пошло за руком. Крупним корацима је грабила низ поље и кад су гониоци почели заостајати, неко од њих се сјетио да има и пушку. Зрно је стигло и ранило у ногу…
О њиховим патњама и посљедњим мученичким часовима, опет неколико редака из записа Милана Радоја:
„Четири дјевојке које су остале живе, оћерате у Ливно и на Горицу примиле католичку вјеру, доћерате су у село Луснић… Жандарски поднаредник Јозић Стипан, родом Далматинац, кад су ји гонили у Горицу на самостан да приме католичку вјеру, заљубио се у Дану Шуњку коју је обећао узети — о томе је било ријечи. Кад је траго за дјевојком, најгоре му је било када је чуво да су ји голе гонили кроз село Луснић. Псово је усташку мајку…
Други случај о тим дјевојкама: када су дви жене из села Бојмуната ишле у Ливно на неки позив у јесен 41. године, са њима се упутила жена из Луснића (казивала да је њезин човјек сељак — пољар). Јадила се тима женама о томе великом чуду.
Било је неко весеље у селу, правила се игранка, да су ји свукли све четири голе да јим играју у колу и да су старе жене плакале када су гледале. Говориле: ако њијови прокину фронт па дођу овамо, тако ће бити и нашим ћерима.
Те године исто долазили су гласови да су биле дви чобанице, дјевојке код оваца, гледале како ји проћераше голе све четири испот села, да су биле дви крваве а све четири у плачу и сузама. И да су се чобанице јако препале и говориле: ако њијови продру овамо, тако ће и нама бити од њиови у селу.
Ту ји држали неколико дана и онда, када су све своје жеље испунили, оћерали ји више свога села Луснића и бацили у јаму…“ Дјевојке су изгледа поклане и побацане у јаму изнад Луснића која је и данас њихова једина гробница. Нико се послије рата није нашао да им извади кости и одржи опијело јер је и за ову неопојену гробницу, као и за стотине сличних, неко процијенио да је боље заборавити, да је важније мислити на живе кривце наго на мртве жртве. Кажу да је само непокорни Владо Шуњка, захваљујући неком Хрвату, званом Барун из Луснића успио да пронађе јаму и да са јаком сијалицом завири у њен бездан. Све што је видио био је одбљесак малог огледалца које је са дна јаме враћало зрак сијалице. Да ли га је тамо понијела нека од дјевојака у чедним, осрамоћеним њедрима или су крвници за злосрећним дјевојкама бацили њихову одјећу и ствари, па и то огледалце.
Преживјели из јаме Бикуше непосредно послије рата показују како су их водили на губилиште
Данас може само да се нагађа да ли је оно тамо доспјело и на који други начин, али је извјесно да је љепота четири дичне горштакиње остала можда још само у том огледалцу и причама и сјећањима ријетких из Челебића и села од Црног Луга до Ливна, који их још памте и са сјетом спомињу.
Влада Шуњку је изненадна болест и смрт прегребла да се поврати на јаму изнад Луснића, да још коме покаже пут до ње, па тако то губилиште и трагична судбини ових љепотица остају вјечита загонетка.
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци