ШУКЕРОВА ЉУБАВ
И у ливањској котлини многа усташка злодјела ће вјероватно заувијек остати непозната и неоткривена. Нека стога што није остало свједока, оних који би казали како је било, друга стога што жртве о њима ни данас не смију или не желе да говоре.
То је посебно случај са многобројним силовањима и сличним бешчаћима која су усташе чиниле по српским селима над оно мало народа што је неким чудом претекло и умакло испод усташког ножа.
Сем онога што је записао о грозоморним оргијама кољача над дјевојкама и младим женама у челебићкој школи, посебно о судбини четири дјевојке које су преживјеле покољ у школи а потом дочекале још страшније муке и понижења и коначно ипак завршиле у јами, Милан Радоја је оставио записе и о још неким случајевима. Из тих записа се такође веома јасно види сва бестијалност и бездушност усташа — како су Срби били стављени ван свих закона, посебно како је жена, Српкиња, била понижена и бачена на само дно живота, тамо гдје свака смрт представља милосрђе и спас:
„У селу Бојмунтима у једној собици њи десетак — пише Радоја, описујући понашање усташа у селима која су освојили и њихов однос према народу који није успио на вријеме да се склони. - Дођоше два усташа. Гледају по њима. Бегенисали једну лијепу омладинку. Наредили јој да изађе и одвели је у појату…
Вратила се заливена у сузама. Плакала. Шапатом је питали јесу ли те ударали.
Она кроз плач:
— Нису ме ударали, али јесу ми горе радили. Кад су ме доћерали у појату, један ми говори: деде ти, вјештице, кад мореш одати поноћи са вашим дрољавим скојевцима, лези под нашега сокола, не мрдај јер ћеш бити убијена… Држо ми пушку у главу прислоњену. Онај ме силовао. Онда онај други исто тако, обадва ме силовали и онда душмански, кад се ја оћу да дигнем, о земљу ме сруше…
Тако је случај бијо и у селу Радановцима. Та два случаја одма су приказана од они жена које су ту биле, али то ради неморала није се ширило, а било је тога и више случајева. Када су одали по кућама, говорили су: ово су момци из Бобанове бојне, хрвацки соколови, ми нисмо дрољавци ко ваши шугави и ушљиви партизани…“
Један случај из села Лиштана, суђење једном усташи из 1944. године којему је Милан Радоја присуствовао и сликовито га описао, можда понајбоље говори како о бесцјењу до којега су биле доспјеле српске главе, нарочито женске, тако и о мраку и душманству усташа:
„Марта мјесеца 44. године, наш општински стражар и два војника-партизана из 13. далматинске бригаде дођоше мени. Говоре:
— Тражи те наш командант и комесар да дођеш у кућу Маркана Јовића, доћерали су једног човјека из села Лиштана, говоре да ће му бити неко суђење…
Њијова бригада распоређена је била у село Радановце и Врбицу да преноће по кућама… Дошо сам тамо. Прет кућом бијо је командант и комесар. Упитали смо се. Говоре:
— Позвали смо те да присуствујеш, имамо суђење једном Шукеру из Лиштана којега је његова жена оптужила и једна дјевојка Буловића из Горњи Рујана.
Комесар:
— Ја имам записник њијови изјава…
Ушли смо у једну собу. Сјели смо на једну клупу ја и командант. Комесар стоји. Први дође унутра Цвијетић Миле из његовога села Лиштана. Он га оптужује да је бијо велики пријатељ жупника Шимлеше и да су они праве побре, и да он знаде све како је у његовом селу Лиштанима убијено 54 Срба, људи, жена и дјеце, да је једини он успио да побјегне.
Комесар није ништа писо. Комесар говори:
— Чули смо, мореш ти сад изаћи.
Он изађе. Одма њијова два војника уведоше свезанога у конопчићу. Ја га нисам познавао:
— То је тај Шукер — говори комесар и вади из џепа написану хартију.
Одма су војници изашли. Комесар поче Шукеру:
— Ово је саслушање твоје жене и Буловића дјевојке из Горњи Рујана са којом ти спаваш, а напуштио си своју жену. Шукеру, говори право, то ће бити зате боље ако се мислиш вратити својој кући. Ја имам све записано, почни од почетка, када си се интивно упозно са жупником…
Онда Шукер поче:
— Па, има 15 година. Моја је кућа близу цркве па виђали смо се скоро сваки дан.
Онда комесар:
— Кажи ми кад је почо Шимлеша жупник купити прилог за имигранте?
Шукер:
— Не знам тачно, али колико се сјећам 5 година прије рата. То је ишло преко повјерљиви људи, ко је вољан дати, да донесе жупнику.
Комесар:
— Јеси ли ти купијо?
— Нисам.
— Јеси ли ти даво?
— Јесам.
Комесар погледа у артије:
— Добро је, говори даље.
—Кад се доносила лемузина, жупник је свакога писа ко је даво лемузину и тај списак је бијо у цркви, пошто га није смијо држати у стану. Он се уписо у ловачко друштво. Тако ми је говоријо да су биле неке ловачке колибе на Велебиту и да су долазили ловци из Италије и туде да се одржаво састанак и он је носијо ту лемузину. Шта је било на томе састанку не знам сам. Знадем да ми је говоријо: они људи нами ће донити слободу. Кад је пала Југославија онда ми је говорио: шта смо очекивали, то смо дочекали…
Онда комесар погледа у хартију. Говори:
— Шта се онда радило кад је дошла та 'слобода'?
Онда Шукер:
— Ја не знам. Знадем то да су одржали један састанак у његовом стану. Дошо логорник из Ливна и Пилип Пашалић из Доњи Рујана и сатник Гранић Мартин. Не знам да ли је још који бијо пошо, ја туде нисам присуствово. Реко ми је жупник да у његовој жупи неће ниједан Србин постојати. Реко ми је да ћутим, ја нисам никоме казо, а зато нисам ни крив што су они одредили…
Ја и командант смо ћутали. Онда комесар:
— Добро си до сада говоријо. Шта је даље било?
Онда Шукер:
— Колико се сјећам, почетком јула 41. године, држо је жупник свету мису и са олтара говоријо да су Срби ван закона и да није кикакав гриј убити Србина, да ће му он грије опростити — то света столица одобрава — и да пред њим положи свету заклетву ко се јави да ће бити усташа добровољац и ко се добро покаже и буде све извршаво да ће га прогласити да је хрвацки соко. Колико се сјећам, половином јула одржат је састанак у његовом стану, пописана је свака српска кућа у Доњим и Горњим Рујанима и у Лиштанима, распоређено је ко ће чију кућу примити. Мени су дали Буловића кућу из Горњи Рујана.
Онда комесар:
— Јеси ли ти тражијо ту кућу или су они сами дали?
— Па, ја сам реко да смо ми још одавно добри пријатељи па ћу се ја примити да чувам ту имовину. Онда они су је уписали наме.
Комесар:
—Говори даље како је било — гледа у артију…
Онда Шукер:
— Кад је почела узбуна чуво се пуцањ доље на Доњим Рујанима и Чапразлијама. Онда је звоно на цркви зазвонило. То је бијо позив да се људи у цркви скупљају на узбуну. Дошо је један камијон пушака. Бијо је распоред: сви млађи људи да иду на положај у Доње Рујане, ту се поставља фронт, да се Срби купе. Ја сам отишо у Горње Рујане у Буловића кућу. Желијо сам да барем једно чељаде спасим из те куће. Извео сам дјевојку, одвео је у једну кулицу. Жао ми је било да погине…
Комесар:
—Па, ко је купијо њезину породицу, оца, мајку, дјецу?
— Купили усташе и сељаци…
— Па, реци који сељаци?
— Ја не знам, ја сам чуво дјевојку.
Комесар:
— Па како си ти смијо чувати дјевојку кад је наређено да се све поништи?
Онда Шукер мало ћути:
— Па, рескиро сам, жаво ми је било да погине…
Онда комесар:
— Па како ниси кога другога из те куће чуво већ баш дјевојку?
Он ћути, увија се у раменима. Ја и командант гледамо један у другога. Комесар врти главом:
— Па што су ти рекли кад си је пријавијо?
— Реко ми сатник и жупник: па кад је остала нека је, нека учи вјеронауку, примиће католичку вјеру па нека је, припази на њу…
Комесар:
— Па шта је било са благом-стоком ти Срба?
— Дошло је наређење да се коље српско благо за војску која је на фронту доље у Доњим Рујанима.
Комесар:
— Па како си ти мого сачувати четири вола 'посавца' и дви краве да војска не поједе?
Он:
— Реко сам да је наредијо жупник и сатник да не дирају у воле и краве, а појела је војска нешто око 70 оваца и коза…
Онда комесар гледа у артију:
— Реци ми када си то почо чувати дјевојку?
Шукер:
— Па, одма, онај дан када се то догодило, одма прву вече, ја сам ноћаво у њезиној кући.
— Па што ниси спаво са својом женом?
Шукер:
— Па она има фамилије у кући, њој је слободно. Јадна дјевојка нема никога, па да је не би ко плашијо. Ја нијесам са њом спаво, само у кући да јој је слободније…
Онда се комесар издера нањга:
— Не лажи, животињо једна! Ево записника твоје жене која се жалила својој комшиници да нећеш да спаваш са њом него сваку ноћ идеш на спавање дјевојци. Ја сам саслушао и дјевојку. Она каже да се тебе не море никако отарасити, да си је плашијо ако с тобом неће спавати да ће је усташе убити, па и дјевојка и твоја жена желиле би да се ти тога прођеш. Сада се клупко одмотало и све је изишло на видјело. Немам стрпљена да те више питам…
Он га је предо војницима који су га чували. Ја сам отишо у општину на своје мјесто. Његови војници су га убили под Врбицом и завалили у једну ривину ђе је вода продрла и отишли својим задатком…
Дјевојка се удала за једнога усташу, продала четири вола и дви краве. Кућа остала пуста. Кашње рата дошла је породица у ту кућу…“
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци