Владика Атанасије служио парастос у Челебићу и осветио капелу у Радановцима
Владика Атанасије служио парастос у Челебићу
Дана 3. августа ове године на спомен гробљу на Барјаку у селу Челебић, у 10 часова, одржан је парастос страдалим становницима овог и околних села, јула 1941. године. Пред присутним потомцима страдалих, као и бившим и садашњим житељима околних села, парастос је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Атанасије, са парохом лијевањским и врбичким оцем Жељком Ђурицом, ђаконом Николом Перковићем и оцем Срђаном Белензадом.
Након парастоса Његово Преосвештенство владика Атанасије обратио се присутнима беседом:
Драга браћо и сестре, када чинимо помен онима усовшима и онима који одлазе од нас редовним путем и онима који од нас одлазе насилно, ми се сећамо ове истине којом хришћани поздрављају један другога од самог почетка хришћанства. Христос воскресе! Ваистину воскресе! У тој истини сагледамо све што се догађа у људском живиту, свој ток живота, и у тој истини сагледавамо и оне који су мученички насилно изведени из овог живота земаљскога. Јер ово је победна истина. Христос је васкрсао, разрушио смрт, отворио пролаз кроз гроб, кроз смрт, пролаз у живот , омогућио да истина буде победик, да лаж бива поражена, да светлост буде јача од таме, да радост буде јача од туге, односно стоврио све предуслове радости. Христос управо тиме што је васкрсао тим путем повео је и нас који верујемо у њега. Ми знамо да су имена свих који су пострадали за Христа, уХристу, са вером у њега записана у небесима и ми се не бринемо за њих, за њихов вечни живот, зато што је њихов вечни живот загарантован у Богу нашем. Али ми смо наставили да водимо овај земаљски живот. Они који су отишли од нас, они нама значе и зато нама није довољно само то што су њихова имена записана на небесима. И ми их памтимо. Њихова имена су у нашем памћењу и морао бих похвалити ваш приступ свему томе јер сам видео сад, ево, књигу у коју сте уписали сва та имена. Значи да су и код нас уписана, записана, запамћена. Она што пишемо, што памтимо, то нама значи. Памтимо само оно што нама има значење. Зато је за бригу ако неко не запамти јер кад испадне из памћена значи да је испало из свести, испало је из нашег круга, нашег контекста живота. То значи да за нас не постоји. Али, пошто смо запамтили и пошто се увек овде окупљате, драга браћо и сестре, то значи да све то постоји за вас и за нас и даље. И они који су отишли насилно одавде они су и даље чинилац живота, они су и даље фактор живота, они и даље одређују догађања на овом простору и на ширем простору. Свуда где ми живимо. Дакле, запамћени су на небу и на земљи, од Бога су прослављени. Код нас су запамћени у љубави и захвалности што су постојали и што су били православни, што су били на путу истине и као такви пострадали. Нека им је вечни помен! А вама, драга браћо и сестре, и даље способност памћења, љубави, вере и наде и добро здравље у овоме животу и вечни живот у царству небескоме. То вам желим. То вам жели наша Црква српска православна. Нека је вечан помен усовшима, а нама добро трајање у овоме животу. Амин!
У име присутних, Г. Атанасију захвалио се председник Удружења Огњена Марија Ливањска, Никола Петровић, уједно исказујући своју захвалност свим присутним потомцима жртава чија се тела налазе на спомен-гробљу на Барјаку, где су, у рупе за вађење шљунка, побацана након масакра у сеоској основној школи 30. јула 1941.
Милан Ерцег, један од потомака страдалих Срба, обратио се присутнима кратким историјским приказом злочина на чије сећање је после Другог светског рата подигнут споменик жртвама и скроман комплекс спомен гробља.
Господин Ерцег је рекао следеће: „Од напада на Југославију, 6. априла 1941. године, почело је остварење дуго сањаног сна Анта Павелића о стварању НДХ. Тај сан је реализован 10. априла исте године доношењем Декларације о проглашењу НДХ. Тога дана, у четрнаест часова аустријски пуковник Славко Кватерник прогласио је Независну државу Хрватску. Нова држава одмах је укинула српску православну вјеру и заменила је грчкоисточном. У мају мјесецу, у Госпићу, Миле Будак министар у влади НДХ објављује трећинску формулу српске судбине: ‘једну трећину Срба треба побити, једну трећину прекрстити, а једну трећину протјерати’. По плану и договору, Србе са простора НДХ требало је побити до 6. септембра 1941. У ту сврху је оформљена и комисија чији је задатак био да испита капацитет крашких јама, односно колико која може Срба да прогута, а када се потом затрпају да Срби буду избрисани са географског простора НДХ.
Злокобни наум усташа није заобишао ни ливањски срез. Велику улогу у покољу Срба имали су и римокатолички свештеници. Тако је фра Срећко Перић из самостана Горица позвао вернике да започну покољ Срба ријечима: ‘Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Када овај посао завршите, дођите к мени у Цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам гријеси бити опроштени’.
Покољ ливањских Срба требало је да почне на Илиндан, 2. августа 1941. године, у Црном Лугу. Знало се да се Срби на тај дан окупљају код цркве. Усташе су планирале да тога дана организују прославу у част нове државе. Доносили су у бурадима вино, по свој прилици затровано, са намером да га дијеле народу при изласку из Цркве и тако добар број потрују. Тај план није реализован јер је неколицина Срба, 28. јула 1941, напала једну усташку колону код цркве у Црном Лугу. Дошло је до пушкарања у коме је неколико усташа убијено, неколико заробљено а остали побегли у правцу Челебића. Наредног дана усташе и цивили праве обруч око села, хапсе осамдесет Србе, одраслих мушкараца, и затварају их у сеоској школи. Наредног дана вежу их жицом и у четири колоне спроводе до јаме „Бикуше“ у коју их бацају. Неколико Срба успело је да побегне испред јаме, неколико да током ноћи изађе из јаме док је највећи број остао у јами. Њихова тела тамо су и данас. Следећег дана усташе хапсе сво преостало становништво Челебића, без обзира на узраст и пол и затварају их у школу. Над њима су извршили масакр на најсвирепији начин. Убијене Србе затрпавају испод школе, поред пута, на месту Барјак. И то није био крај. Након дан-два усташе поново хапсе по селу преостале жене и дјецу и бацају их у јаму Бикушу. Неколико њих је након седам дана изашло из јаме.
Комунистичке послератне власти умјесто да осуде починиоце, они побијене Србе претварају у комунистичке жртве. Умјесто да се на спомен обиљежје постави крст, који би свједочио о правом разлогу страдања, комунистичке власти постављају звијезду петокраку. На тај начин промјенили су ток историје и прикрили прави разлог злочина.“
Након одржаног парастоса у Челебићу, сви присутни, на челу са владиком Атанасијем, упутили су се у оближње село Радановци, ради освећења новосаграђене капеле на православном гробљу Кусача. Обнова и уређење православног гробља и изградња нове капеле посвећене Св. Јовану Крститељу, извршена је у оквиру програмских активности Удружења ОМЛ-одбора села Радановци, прилозима бивших становника овог села.
И том приликом Његово Преосвештенство Г. Атанасије обратио се присутнима следећим речима:
Драга браћо и сестре, ја вам честитам на успеху да сачувате вашу веру, наду и љубав и све оно што је човечно и племенито, а да сте то сачували управо показује овај данашњи дан и ово место на којем смо се сабрали и ово дело ваших руку на овоме гробљу. То је овај предивни храм посвећен светом Јовану Краститељу. Он је малих димензија, али је довољан за испуни своју функцију, да вас сабере овде једне са другима, да вас више још зближи и да вас зближи са Богом. Наравно да Бога можемо призвати на свакоме месту и свако од нас појединачно јер смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Али храм је ипак место које, пре свега, има ту улогу у животима људи да је то место где се састајемо са Богом. Ово је састајалиште са Богом. Наравно да и људи имају међу собом нека састајалишта и они људи изван Цркве. Нека они имају своја састајалишта, али ми православни хришћани и српскога рода, као и сви људи православни, имамо своје састајалиште са Богом, а то је храм и овде се састајемо и са свима светима. Са онима које славимо као крсну славу: светог Јована Крститеља, светога Георгија, светога Димитрија, светога Николу … са свима њима се састајамо и састајемо се једни са другима. Овде постајемо најпотпунији. Пре свега то је најшира наша заједница јер смо са Богом и свима светима, а постајемо најпотпунији јер је управо овде пошто је овде и гробље ваших предака. Овде се састајемо присније. Нисмо се никад ни растали, али овде се присније још више састајемо са њима. Оно што је посебно за Цркву Христову је то да она представља једну пуноћу заједнице. Она је најпотпунија заједница која уопште постоји. И најтрајнија. Она траје вечно. Људске творевине су привремене. Било која људска творевина, било која држава, па ето и НДХ, она је, дакле, била створена од људи, али се распала. Пропашће и многе друге творевине људске и идеологије, али оно што је од Бога, што је Божије, то је трајно. Ми припадамо управо тој трајној заједници, Цркви Христовој која је победоносна и у простору и у времену. У вечности. То је једини простор где је живот осигуран. На свим другим просторима живот може пропасти, али у Цркви Христовој живот не пропада. Зато вам ја честитам што сте задржали, очували веру, такву веру и такву заједницу показујући тиме снагу живота. Нека вас Господ укрепи у томе! Све молитве ваше нека буду услишене које чините било где, а посебно молитве у вашим храмовима српским и православним.
Расељени Радановчани, окупљени у свом селу ради посете огњиштима, као и поводом овог догађаја, припремили су послужење за госте и све присутне.
Владики Атанасију и присутнима захвалио се надлежни парох отац Жељко Ђурица, а о изградњи капеле и поштовању сени предака коју исказују и одржавањем њихових вечних кућа, говорио је Миле Вујановић.
Своју носталгију за завичајем, Радановчан Радован Бикић изражава стиховима, а овом приликом их је поделио са присутнима и тиме додатно распламсао емоције према прошлим временима проведеним у Ливањском пољу.
Освећење новосаграђене капеле на православном гробљу Кусача
Извор: Огњена Марија Ливањска
Везане вијести:
Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља
Проф. др Србољуб Живановић: Ко је био фра Срећко Перић