ЗА ПОМЕН ЖРТВАМА ИЛИ ОГЊЕНА МАРИЈА 1941. ГОДИНЕ
Пролазе деценије и полако односе сведоке и документа. Неке јаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела
Пише: Гордана Достанић
У лето 1941. године у крашким јамама Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице, у челебићкој школи, ливади Трновац, шуми Копривници, Купрешким вратима, Боровој глави, Занесовићима, Кожварици и другим безименим стратиштима живот је насилно и на најстрашније начине одузет Србима са подручја Ливна због њихове националности и православне вере.
Више од 1600 жена, деце, стaраца, мушкараца нестало је у пар јулских дана, уочи и на дан Свете Великомученице Марине - Огњене Марије. Отргнути од својих дневних послова, истерани из својих домова издисали су под ножем крвника који није имао милости ни за децу, ни за комшију, ни за трудну мајку, ни за побратима... А крвник је имао познати лик. Слика, рећи ће неко, виђена широм монструозне Независне Државе Хрватске која се плашила својих грађана, чак и деце, па их је без суда и процеса осудила на муке и смрт. Нажалост, та слика и рам за њу јесте заједнички за многа српска насеља и броје српске породице у НДХ. Држава је своје грађане, Србе, ставила ван закона, а римокатолички свештеници су убиство Србина прогласили чином без греха и злочинце унапред амнестирали од греха. Под кровом хришћанског храма, на црквеној миси, отворено су позивали вернике на покољ комшија и претили онима који покажу самилост према Србима. Уједињени са усташким вођама и старешинама села сачинили су прецизне спискове Срба и њихових кућа, њива, шума, катуна, стоке... па злочин подстицали и обећањем адекватне награде у српској имовини сваке врсте. И то је слика у раму НДХ.
Да је било система у убијању, доказује чињеница да су најпре привођени и убијани свештеници, угледни лекари, адвокати, трговци да својим ауторитетом не поведу сународнике у отпор страшном терору и пресуди.
Породице првих побијених ливањских Срба из града натеране су да се селе за Србију. Аутобусом, уз пратњу усташа. Нису стигли даље од купрешке шуме Копривница. Ту су их усташе побиле. Нису хтели метком и без иживљавања, него тако да болом избезумљена мајка гледа како јој кољу дете, а онда главу првенца дочека на крило. Баш такву страхоту је доживела Ангелина Пуцарић. Копривница им је још увек заједничка гробница.
У ливањском крају, на Огњену Марију прве ратне године, многим Србима није био намењен ни метак, чак не ни будак, па ни нож. Осуђени су да живи скапавају у безданкама глатких зидова, без изгледа да се по њима успну више десетина метара и тако спасу. У само једну јаму, Равни долац, изнад ливањског села Горњи Рујани, за само неколико сати убачено је 218 жена и деце. Неке младе, тек удате, са првим чедом под срцем, неке још девојчице и девојке, неке већ мајке, неке старице. Деца сва млађа од 13 година. Она сасвим мала држала су мајку око врата, а старији дечаци су се међу женама и млађом децом понашали као куражни мушкарци... Неки су издахнули у паду, неки ударом у стену, неки од гелера касније убачених бомби, али многи су у јами били живи. Умирали су данима од глади, жеђи, рана... међу лешевима рођака и комшија, нападнути црвима... Својом духовном и физичком снагом, вером и Божјом вољом преживело је дугих 45 дана 13 жена и један младић. Извадили су их из јаме као живе костуре. Од њих 13 једна је у јами родила мртво дете, а две су по изласку из јаме родиле здраву децу.
Школа у селу Челебић те Огњене Марије зацрвенила се од крви српских жена и деце. Црвенила се и од стида јер је гутала стотине живота српске нејачи. А после рата у њеним клупама заједно су седела деца џелата и деца оно мало случајно преживелих Срба. Нигде није било спомен табле, нигде ознаке о томе шта се у школи догодило. Тела покланих комшије Хрвати су, уз песму и весеље, превезли и потрпали на Барјаку. У рупе од шљунка. Тамо су и данас. Овај страшни чин касније су описали малобројни који су из неког скровишта гледали дивљачку занесеност и радост комшија. О страшном чину пред школом сведочио је и пласт од женских плетеница и дебели слој усирене крви.
Одрасли мушкарци, већином из Челебића, везани жицом и канапом поведени су на јаму Бикушу. Неколико њих је, путем до јаме, покидало везове и побегло у шуму, а неки су у паду у јаму пали на избочину, „полицу“, и током ноћи изашли из јаме. Тела 46 мушкараца и данас је у леденом мраку Бикуше.
Ледина код села Пролог педесет година је покривала тела скоро 500 одраслих мушкараца. Покупљени по ливањским селима Срби су три дана убијани код Пролога, а њихова тела бацана у рупе које су још од пре рата требале да послуже железници. Онда су заливени кречом и прекривени танким слојем земље. Тим покровом затрпавани су и мртви и живи. Умирали су у мукама. Земљи је требало неколико дана да се умири. Дисала је док је дисао последњи од њих. Илија Радета, који је преживео тај пакао, после рата је чекао позив да сведочи и да џелати буду кажњени. Али није дочекао дозволу да каже истину. Ни нова држава није волела сведоке српског страдања и усташког монструозног злочина, па му забранила да говори о ономе што је свим својим чулима доживео. Доживљено је требало скрити, кад се већ није могло избрисати.
Село Голињево у једном дану је огољено од Срба. Побијени су сви. Нема их ни данас.
Тешко је побројати сва села, сва стратишта, сва имена. Само деце млађе од 15 година у та два крвава ливањска дана побијено је више од шест стотина.
Воља за животом, пркос несрећи, освета новим рађањем била је водиља и снага чудом преживелим Србима. Судбини су пркосили новим породом дајући имена оних за које није било милости џелата.
Након рата преживеле су умиривали споменицима на већим стратиштима невиних српских цивила. Подигла их је борачка организација „жртвама фашизма“, са обавезном петокраком и натписом „Страдали од фашистичког окупатора“ или каквом сличном безличном реченицом. А нико од страдалих није био ни борац, ни пролетер, ни комуниста... Ни џелат није био безимени фашизам. Џелат је имао познато и лице и име. Џаба. Мало је крвника суђено, још мање осуђено.
Записи који постоје о злочинима на ливањском подручију нису настали под сигурном руком државних установa. И не само да није сакупљано, записивано, архивирано, документовано, суђено... о томе се није ни говорило да се не би нарушио склад заједничког живљења у заједничкој држави. Требало је ћутати о бројним силом прекинутим животима, претежно нејачи која је мучена и на најзверскији начин побијена на ливањским губилиштима. Убијена су и тек рођена деца, некрштена. Неки родови су потпуно затрвени, у неким селима од тог дана више нема ни једне српске породице.
Неке појединце из српског народа нису успели уплашити и преварити. Нису се мирили са тим да злочин треба заборавити за било који „виши циљ“. Упорно су истраживали, скупљали исповести, документа, записивали догађаје, пописивали стратишта и правили спискове жртава по именима, годиштима, стратиштима. Хвала им на томе. А списак страдалих Срба није потпун и није коначан, нити ће икада бити.
Прва ексхумација жртава на том подручију била је већ 1947. године када су тела четрдесетдевет жена и деце побијених на ливади Трновац пренета на лиштанско православно гробље. Тачно на двадесету годишњицу од покоља из јаме Самогред ексхумирано је 28 тела мушкараца. Но, највећа ексхумација извршена је на прагу новог рата, 1991. године. Тог лета су из крашких јама околних планина и са пролошког стратишта ексхумирани посмртни остаци Срба побијених 50 година раније. Сахрањени су у спомен-костурницу Свете Великомученице Марине, у порти српске православне цркве у Ливну. Већ наредне године споменике је оскрнавила повампирена усташија. Спомен-костурницу су минирали, а лобање српске деце, похрањене у тој костурници, ставили на каросерију аутомобила и тако се, поносни, обузети безумним задовољством, возили Ливном и околином.
Пролазе деценије и полако односе сведоке и документа. Неке јаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела.
Ћутање, време је показало, није уродило слогом и љубаљу. Паучинаста заблуда братства-јединства нестала је, као и заједничка држава, у крви до колена. У рату '90-тих Србима се поновило страдање. Нису опстали ни споменици. И такви немушти били су сметња. Срби су ноћу, тајно од нових власти, излазили из Ливна. Они који се нису склонили похапшени су и затворени у инпровизоване логоре за Србе. Неки су побијени. Тако је у рату, који неки називају „домовинским“, ливањски крај ослобођен од својих грађана, Срба, који су се ту вековима рађали и умирали. То је данас разлог за славље. Истребити комшије, има ли лепшег и већег разлога за срећу и напредак?
Срби са подручја од Купреса до Грахова расејани су широм света. На родним огњиштима остало их је тек нека стотина. Углавном старијих. Остаци српске сакралне баштине обнављају се спорадично, споро и дуго под руком сиромашних парохија и танких донација верника. Тражи се начин како да уз погнуту главу српских институција, опстане трајно сећање наших потомака на страдање невиних и „кривицу“ због које су морали силом нестати.
У књизи Буда Симоновћа, Огњена Марија ливањска, описан је овај зличину без казне са поименичним пописом жртава. Ко је једном узме у руке, враћа јој се да га исповести наших страдалника подсете на опрез, али и да удахну силину снаге којом је човек (и народ) у стању да се бори за оно најважније, од Бога дато: своје име, веру и опстанак. Зато се чита полако, са дубоком емоцијом и размишљањем о целини историјског оквира у коме се догодио злочин, о размерама људске бестијалности, о мржњи, о животу, о човеку.
Везане вијести:
У БЕОГРАДУ У СУБОТУ ПАРАСТОС ЛИВАЊСКИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА
Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља
Будо Симоновић: Огњена Марија Ливањска (ВИДЕО)
БАЊАЛУЧКА ПРОМОЦИЈА ПЕТОГ ИЗДАЊА КЊИГЕ ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА