ПОБРАТИМСТВО ЈАНДРЕ КОВАЧА
Latinica
Комплетан усташки план и стратегија уништења српског живља, не само у Ливну и околини, почивала је на фактору тајности и потпуног изненађења. Мучки су припремали покоље и на све начине настојали да глас о злочинима не иде пред њима, да се већ у сусједном селу не чује за покољ прије него што село буде блокирано.
Оне који су се тих дана којим случајем затекли ван села није имао ко на вријеме упозорити на опасност па су обично упадали у клопке и умјесто кућа и укућана затицали пустош и крвнике. Умјесто топлих кућних њедара чекала их је сигурна смрт.
Тако је у вријеме покоља у Челебићу, на Огњену Марију и који дан прије и послије, знатан број становника овог села и неких других села у овом дијелу Ливањског поља био у Ливну. Ишли људи својим послом. Рат је био и ваљало је обезбиједити оно најпотребније да се претраје и издржи.
Поред осталих, у Ливну се тих дана затекао и Никола Ђукић, пензионисани жандар из села Радановаца, али изузетно цијењен и омиљен човјек и код Срба и код Хрвата. Ни сам није знао колико је имао кумстава, пријатељстава и побратимстава. Уз све то био већ и старији човјек и као сигурно рачунао да ће га старачка мудрост чувати да сам какво зло не начини, а опет да ће и они који су злу ради поштовати његове године. Све се догодило обрнуто…
Пошто је у чаршији обавио то што је наумио, Никола је појахао коња, а о његовим коњима се и данас прича — вазда је имао лијепог коња и био добар бињаџија — и упутио се кући, односно путем пут Босанског Грахова, не слутећи шта се догодило у Челебићу и другим селима.
Ваљало му је проћи кроз Љубунчић, Луснић, Ковачић док стигне до Челебића, али он није зазирао због тога што су то хрватска села. У сваком од њих је имао пријатеље и људе за које је вјеровао да се на њих у невољи може оптијети као на камен станац.
Одмах ту негдје на излазу из Ливна сретне га један од тих његових пријатеља Хрвата и каже му шта је и како је, да су свуд успут усташке страже и засједе, да се зло Србима спрема и да би било најбоље да окрене преко Галмоча или некуда преко планине, да заобиђе и размине се с врагом.
Како је тај Хрват касније причао Николином сину Илији (они који знају и данас му име таје јер му, веле, ни данас не би било добро, ни њему нити икоме његовоме, да се чује за његово пријатељство са Србима), Никола се томе грохотом насмијао:
— Ајде, болан, не будали! Смије Никола Ђукић, у подне у поноћи, кренути на четири стране низ цијело Ливањско поље да га нико мрко не погледа. Да ми је добрије дана колико имам пријатеља у сваком селу ласно би стоту дочекао…
Хрват га ту још дуго убјеђивао и зборио да је погано вријеме наљегло, да су се и људи испоганили и позаборављали стара пријатељства:
— Јок, вала, идем ја право сад у Љубунчић моме побри Јандри Ковачу који би заме мазију вадио и главу на пањ потурио…
А Јандра Ковач је био кафеџија. Држао кафану уз саму џаду Ливно — Босанско Грахово. Дојахао Никола пред кафану. У кафани и свуд около се узројиле усташе, али Никола не хајао много за њих. Ушао у кафану, нашао слободан сто и викнуо:
— Ђе си побратиме, да ти се за добро долази, ну дер понеси пиће и засе и за побратима па дођи да се здравимо побратимски…
Излетио Јандра однекуд, али умјесто здравице у руци му сијевнуо револвер:
— Ево ме, побратиме, али више нећемо пити заједно нити се братимити, нити ће Хрвати и Срби више пити из једне чаше…
Прије него што је Никола и успио да схвати смисао и право значење пријетећих ријечи побратима Јандре, у Јандриним рукама се гласнуло оружје…
Николина крв се пролила по кафани. Његово мртво тијело су усташе извукле напоље а Јандра је подвикнуо на жену да ориба и опере ту пасју српску крвчину, да људи на миру могу попити пиће. Жена је, и то је неко од Хрвата касније доказао, чистила крв и непрестано јадиковала:
—Зашто, Јандро, да од бога нађеш, зашто просу побратимску крв и огријеши душу и пред Богом и пред људима…
На сличан начин је ту тих дана убијен и Јово Ерцег, звани Гајово, а послије рата се причало да је у Љубунчићу побијено знатно више људи. И овдје је, у ствари, снажан утицај и подстрек на уништење Срба учинила црква односно овдашњи фра Маријан који је попут фра Срећка Перића, фра Божа Шимлеше и осталих богоугодника католичке цркве у својим проповиједима распиривао мржњу и обећавао царство небеско свима који умију руке српском крвљу.
Никада се, наравно, неће сазнати чије је све путовање тих дана прекинуто у Љубунчићу јер је послије рата пронађена само гробница у којој су били сахрањени Никола Ђукић и Јово Ерцег, у ствари једна јаруга у којој су били притрпани камењем. Пошто се никада ништа није сазнало о судбини једног броја људи из Челебића, Бастаса, Богдаша, Нуглашице, Црног Луга и других села, а за које се вјерује да их је пут тих дана навео кроз Љубунчић, односно путем Ливно — Босанско Грахово, сумња се да је и њих ту негдје стигао усташки нож и да почивају у некој од бројних још неоткривених и можда занавијек затрављених неопојених гробница:
„Постоји велика вјероватноћа да је и мој отац Тодор страдао негдје на том путу — сматра Милан Росић. - Био је понедјељак, 28. јул. Мој отац је узео кола и коње у кума Вујановића и потјерао жито у млин у Ливно и истовремено повезао сина, мог брата Момчила у болницу. Био добио упалу плућа. Отац је предао жито у млин, смјестио Момчила у болницу и ту му се губи сваки траг.
Ја сам дуго живио у увјерењу да је он убијен негдје ту у Ливну или ухапшен и потом ликвидиран у Прологу, али након сазнања шта се догађало тих дана у Љубунчићу и на путу од Ливна до Челебића, све више сумњам да је он ипак завршио на том путу. За ту сумњу има основа, нарочито ако се његова судбина посматра и доведе у везу са судбином мог брата Момчила.
Наиме, када су након пораза у Црном Лугу тог 28. јула у ливањску болницу почели стизати рањени, усташе су се разлетјеле по болници да траже и кољу Србе. Једна часна сестра која је тог јутра смјестила мог брата у болницу и знала да је Србин, утрчала је у собу и казала му да бјежи и ту не чека ноћ. Пошто је он био у болничкој одјећи, часна сестра је отрчала и из магацина му донијела цивилно одијело и тако му омогућила да се неопажено извуче из болнице.
Момчило се ту негдје срео и са једном нашом комшиницом Љубом, сестром Ника Милутина. И она изгледа била код љекара. Да ли су се они ту негдје нашли са оцем, да ли је и он некако успио да се ишчупа из усташких руку, остаће заувијек тајна. Сигурно је само да је Момчило са Љубом дошао у млин, узео коње и кола, натоварио самљевено брашно и сами бог зна како су потом дошли до Челебића.
По једној верзији нико их све до на помол Челебића није дирао. Ту их је код гробља, наводно, срела усташка патрола. Неко из патроле је препознао Момчила и ту су га претукли на мртво име, али га ипак пустили живог.
По другој верзији из Ливна је заједно са њима кренуо и отац. Успут су их, да лу у Љубунчићу или гдје друго, зауставиле усташе и оца скинуле с кола, а Момчило и Љуба су неким чудом ипак прошли.
Оно што се засигурно зна, Момчило је добјежао кући и дотјерао кола и коње. Затекао је кућу празну и ваљда схватио да се десило нешто страшно. Увукао се у један бункер у изби испод јасала и ту остао два дана и двије ноћи.
Није, међутим, остао неопажен. Примијетио га је комшија Перо Гело и пријавио. По казивању Рада Козомаре који је све гледао из брда Кланац изнад села, гдје се био склонио пред хајком, Перо Гело га је истјерао из куће и повео злогласном Ивану Римцу, званом Бибер.
Бибер се није мучио да га води до јаме Бикуше. Одвео га је и стријељао ту изнад првих кућа и потом бацио у једну рупу у коју је Бибер тих дана поубијао и бацио Илију Радића (који дан прије Илија се био избавио из јаме Бикуше) и породицу Нике Козомаре — Кесића — мајку му Цвиту, жену Косу и двоје дјеце…“
Бибера ипак није стигла права и заслужена казна. Дуго се послије рата крио и коначно ипак успио спасити главу…
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци