МУКЕ РАДА КОЗОМАРЕ

Latinica

           Док су Милан Росић и остали који су успјели да се избаве из јаме Бикуше, тог 30. јула 1941. године у планини ишчекивали вијести из Челебића и надали се да ће неко од њихових успјети да се пробије кроз усташки обруч, стигли су гласници и казали да у Челебићу више нема живе српске душе.

          „Тога дана пред вече и сутрадан — сјећао се Милан Росић — стиже неколико избеглица на положај изнад села Врбице. Причају да су били скривени по кућама и појатама и да су тога дана, на Огњену Марију, до подне усташе, уз помоћ сељака Хрвата, наших комшија, поклали све српске породице, жене и децу, до последњег. Казују да су наша имања запоседнута, да су нам комшије све опљачкале из домова и стоку претерале у своје штале. Тврде да су све то својим очима видели и да тамо сада више нема живог српског ува.

          О покољу су посебно детаљно причали Раде Козомара — Кесић и Душан Вујановић који су све изблиза видели. Раде је био скривен у Кланцу изнад куће и одатле је имао добар преглед и могао јасно видети све шта се у селу ради, док је Душан био скривен у једном жбуну поред куће, у непосредној близини школе у којој су кољачи изводили свој крвави пир и клали недужну српску нејач.

          Прича Рада Козомаре:

          — Ја се био сакрио у појати, у сену, али су ме усташе у пратњи комшија Пашалића, упорно тражиле, тероришући моје укућане, јер су комшије знале да нисам одведен у школу са осталим људима претходног дана. Звали су ме и претили да ће запалити појату ако се не јавим. Нисам се јавио, али ми је пошло за руком да се неопажено у свануће извучем и пребацим у Кланац изнад моје куће. Педесетак метара изнад мене на једној чуки, званој Градина, била је стража мојих наоружаних комшија Пашалића.

          Са места где сам се сакрио имао сам добар преглед једног дела села од превоја брда Барјак и даље до цесте и поља испод цесте према Грахову.

          Из школе су допирали језиви крици и запомагање а с времена на време су се чули и пуцњи. Кад се боље разданило, од Бегових кућа кроз село појави се маса жена и деце у пратњи усташа. Напред је журила једна група усташа и истерала жене и децу из кућа Росића, Тодора, Боже и Митра. Затим из куће Милутина, Вује, Мије и Обрада, а потом и из моје куће потераше сву фамилију. Скупише их у гомилу и заједно потераше према школи.

          Убрзо потом, низ Барјак, цестом се појави неколико коњских кола. Прикључише им се и једна од куће Пере Геле, мога комшије, и одоше према усташкој станици. Цестом се затим појави и маса женског света са неким алатом у рукама. Прикључи им се и једна група жењскиња из мога комшилука (Пашалићи, Геле и Римци). Они који остадоше код кућа убрзо похрлише у куће Росића, Милутина и у моју кућу и почеше да пљачкају и носе све што се понети може. Потераше и стоку и прикључише је својој па чобани све заједно одјавише мирно на пашу у поље.

          Она маса хрватских женскића сјати се подно Барјака око оних рупа из којих се вади шљунак. Од школе је сада допирао много јачи лелек и запомагање, парали крици жена и деце измешани са плотунима из пушака и митраљеза.

          Онда се од школе цестом појави оних четвора коњских кола и свратише према рупама подно Барјака. Сад већ јасно видим како из кола нешто бацају у рупе а потом се кола враћају натраг истим путем пут школе, да би отуда поново дошла натоварена.

          То се тако понављало све до подне, а схватио сам да се ради о зверском уништавању нашег народа и да колима од школе до Барјака превозе лешеве. За сво време од школе је допирала страшна вриска жена и деце, да би на крају, након неколико отегнутих рафала и гдекојег појединачног пуцња, све престало и завладао мук.

          Кад су довезли и у рупе бацили последње лешеве, она маса женског света која је непомично дотле стајала поред рупа и посматрала шта се чини, кидисала је да затрпава лешеве. При том се отуда чуо гласан смех и весели мушки и женски гласови као да се радило о жетви.

          У поподневним часовима комшије су наставиле да пљачкају наше домове. Негде око четири сата настаде некеква стрка око Росића кућа. Мало затим видим како двојица усташа изведоше на пут Митра Росића. Са њима је био и Перо Гело, први комшија Росића. Митра воде кроз село и зверски га туку, а он запомаже, до неба се чује.

          Не би за дуго, па двојица усташа поново дотрчаше у кућу Тодора Росића. Задржаше се око пола сата. Гласнуше се негде унутра и два пуцња, али се вратише сами. Помислих да су тамо нашли некога од Росића, сакривеног, и убили га. Међутим, једно два сата касније ето опет Перо Гело са патролом усташком уђе у кућу Тодора Росића. Мало потом изведоше Тодоровог млађег сина Момчила, четрнаестогодишњег дечака који се изгледа негде био прикрио и усташе га нису могле пронаћи док им комшија Перо Гело није показао и помогао. Одведоше га према Гелиној кући…

          Кад је пала ноћ нисам се више враћао у моју кућу већ се провукао између стража на Градини и упутио се планином у правцу Гламоча…

          Сво време док је причао - сјећао се даље Милан Росић - Раде Козомара се гушио у сузама, скрхан болом за својим најмилијим, а на крају се просто заценуо када је рекао да је сада остао сам као дрво окресано. Кад смо му казали да су му три сина, најстарији Лазо, те Петар и најмлађи Илија, ипак преживели, Раде је почео још више да плаче, сада и од жалости и од среће.

          Тај страшни дан никада нећу заборавити. Све смо друго могли очекивати али на такву трагедију нико није ни помишљао. Сви смо, чак и они ретки који нису никога изгубили, плакали као мала деца. Људи су просто ридали и гласно нарицали у великом болу који их је тако изненада и немилосрдно задесио. Ту су, поред осталих, били поп Војо Шешум и учитељ Жалица, као руководиоци устанка, али ни они, баш као ни маса осталих бораца и окупљеног народа, нису могли да нађу речи утехе за нас тако ојађене, већ су и они заједно са нама плакали.

          У тим тешким и најтежим тренуцима у мом животу присетио сам се оне тужне слике када смо у строју смрти кретали на губилиште, када су нас из школе потерали уз Кланац пут јаме. Дотрчале су жене и девојке, наше мајке, сестре и супруге, дотрчао буљук уплакане деце, све живо што је српско похрлило из кућа да нас испрати. Крвници им, наравно, нису дали да се примакну па су само издалека могли да нам довикну и махну руком. Како смо ми одмицали уз Кланац пут планине, они су се измицали низ дозрела а непокошена жита испод села, како би нас боље видели и што дуже пратили погледима. Тако све док нисмо замакли преко Кланца. За нама је остала кукњава жена и писка деце која као да су слутила да ће нам то бити последње виђење. Наравно, ни ми ни они нисмо ни слутили да се и за све њих оштре усташке каме и да су и њима избројани сати.

          Тог злокобног 30. јула 1941. умрли су мученичком смрћу моји најмилији — отац Тодор, мајка Милица, сестре Божица, Љубица и Марија, брат Момчило као и породице два моја брата од стрица Митар и Божа. Сем Митра, убијени су његова супруга Аница, њихови син Рајко (10 година), ћерка Марија (5 година) и други син Јово (био је стар само четири дана), док су уз Божа страдали његова супруга Душанка, син Милојко (7 година), син Владимир (4 године) и кћи Драгиња (8 година). Такође је убијен и к мој стриц Антоније који је имао 68 година...

 

 

 За сјећање на шесторо најближих, МИЛАН РОСИЋ је у Челебићу подигао лијеп споменик (занимљиво је да у минулим ратним сукобима деведесетих година нико није дирао овај споменик, а и на цијелом српском гробљу у Челебићу оштећена су, кажу, само два споменика и то од граната које су ту случајно завршиле)

 

 

          Тих крвавих јулских и августовских дана 1941. мученичка смрт је у Челебићу стигла и петочлану породицу Љубе Бесаре, дванаесторо из братства Радоја, деветоро Петровића, деведесет седморо Вујановића, из братства Козомара 30, Милутина 37, Росића 16, Црногораца 50, Шуњка 38, Ерцега 58, Радића 30, двоје Ненадића, троје Киса , Коњикушића три, Вујчића два и Бикића два. Побијени су и по један Нинковић, Митровић, Видовић, Давидовић, Бошковић и Крндија...“

          Милан Росић се с посебном тугом и згражањем сјећао повратка у Челебић и првог доласка у празну и ојађену кућу, стравичних трагова злочина које крвници нијесу успјели избрисати, који се, у ствари, никада не могу ни избрисати:

          „Оно мало Срба из Челебића који су некако преживели покоље, дуго нису смели да се врате на своја огњишта. Тек кад су Италијани успоставили власт и кад усташа више није било у Челебићу, ми смо се вратили.

          Мој друг Лазо Козомара и ја вратили смо се скупа и најпре смо свратили у школу, просто као да још нисмо веровали да се ту догодило све то што се догодило.

          Запазили смо одмах да су зидови учионица у међувремену малтерисани и кречени - да су брисани трагови. Све је било чисто и доведено у ред као да ту није уништено толико недужних живота.

          Сишли смо онда у подрум испод учитељевог стана и затекли стравичну слику. Тамо су и даље стајале локве сасушене крви, јер су, како смо чули, зликовци ту силовали, а потом клали девојке и млађе жене.

          У школској дрварници на средини је била згрнута велика хрпа иверја и пиљевине. Кад смо то мало растурили имали смо шта и видети: све је изнутра било слепљено сасушеном крвљу. Било је ту пуно бобица и мрђела (перли) које су девојке и жене у то време носиле око врата. И много, много женске косе, очито ишчупане у очајничкој борби са кољачима.

          У зиду је био један четвртасти отвор у који је био углављен камен одговарајућег облика. Извадили смо камен а за њим је испало више пари женских плетеница, скорелих од крви…

          Све је било јасно. Лазо и ја смо ћутали и немо плакали…

          Одатле смо кренули кућама. Куће — пећине! Најпре смо ушли у моју. Све што је било вредно — однето, све остало разбацано и поломљено. Отишли смо онда и у Лазину кућу и затекли исту слику. Тако је било и у свим другим српским домовима, пустош, страшно да страшније бити не може…“

 

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци