Зорица Ђоковић: Од јутрос више ништа није исто

Порођајним мукама које потрајаше, неки би рекли чак пуних 80 година, је хрватски Покољ над Србима добио свој умјетнички израз и угледао свјетло дана.

Било је, истина, и ранијих покушаја трагања за умјетничким изразом и формом који би дочарали крв проливену у име револуције. Ти изрази и форме нису јасно говорили чија је крв, а ни револуција. И сви су били неуспјешни, незграпни, ружни и – лажни, јер испоставило се да је на овим нашим просторима крв била углавном српска, а револуција туђинска.

Тако је неописиво страдање Срба, запамћено готово искључиво захваљујући Цркви и у Цркви, на потпуно невјероватан начин остало скрајнуто и обскурно у широј југословенској социјалистичкој јавности, нешто о чему се не говори, не учи довољно, најбоље да се не помиње никако.

И деси се синоћ „Дара“.

„Дара из Јасеновца“. Непуна два сата живота, крви и емоција обојених злаћаним филмским филтерима. Два сата ни приближно брутална и сурова као што је био Јасеновац и остала стратишта Неовисне Домовине Хрватске, а довољна да се давнашњи чемер коначно скотрља у сузу. У поток суза.

Потпуно апсурдно, сузе су текле што од муке, јер је филм успио да приближи ужас бруталног страдања, што од радости јер је та дуго заташкавана истина коначно отишла у свијет.

А отишла је на квалитетан и коректан начин.

Потпуно је јасно зашто овакав филм није могао бити снимљен пуних 80 година. Умјетност, а филм понајвише, веома је моћан медиј. Изазива снажне емоције, оставља трајне утиске, шаље озбиљне поруке. Да је снимљен прије 40 или 50 година, распад Југославије би изгледао другачије, питање је како би почео и завршио, а сигурно је да би Срба данас било више и да би се све југословенске илузије које смо његовали и гајили, давно распршиле.

О овом филму је немогуће разговарати као о добром или лошем филму. Филм о Покољу над Србима може бити само истинит или неистинит, недоречен.

„Дара“ је истинита.

Тешко је за повјеровати, али, иако истинита, ова филмска прича није довољно детаљна, па чак ни брутална, јер нема увода у српско страдање и како је и зашто до њега дошло, а, како рекох, све, све је било далеко бруталније и крвавије од оног што је приказано. Ипак, ово је тек први филм. Вријеме је да се мисли на други, трећи, четврти…

Други народи деценијама праве филмове о сопственом страдању. Није ми познато да нас поменуше иједном, али ми је познато да су се неки већ жалили на „Дару“ како распирује мржњу, ремети мир жртава и нарушава добросусједске односе с Хрватима.

Није ми познато ни да је Јевреје неко оптужио за распиривање мржње према Нијемцима или кварење добрих односа између јеврејског и њемачког народа након што су направили десетине, ма стотине филмова на тему сопственог страдања. Па ни Јермене не оптужише да кваре односе с Турцима. Али, ето, ми Срби би требало да се забринемо да се џелати не увриједе што су нас клали.

Дакле, ово је тек први филм. Тек смо почели. И више нема назад. Има ли ико ко није свјестан да од јутрос више ништа није исто?

У исто вријеме, док је Дарина универзална прича о Геноциду синоћ почињала свој живот, посљедњим роптајима умрла је Југославија.

Њу су вољели само они који су за њу и у њој највише страдали, а умирала је дуго, пуних 46 година, још од накарадног Устава без преседана из 1974. Није посустала ни након одласка скоро свих њених република. Није посустала ни кад је од ње остала само Србија, коначно приморана да се врати сопственом имену, али не и суштини. Издахула је, најзад, под својим црвеним теретом зла и неправде тек сад, синоћ, устукнувши пред Дариним Завјетом испричаним кроз филмску камеру.

Шта то уради, моја Даро? Шта учини, дијете?

Разби југословенски сан показавши га потпуно ирационалним! Са’рани братство и јединство, ту зјеницу српског ока ископаног у Јасеновцу, заједно са убијеном мајком и братом, теткама, ујацима, стричевима!

Доказа зашто су сви дијалози о „сједињењу свих“ само дијалози на које смо обавезни, знајући да је то сједињење немогуће, односно могуће само ако се отпали врате Мајци Цркви!

Остало је још да помете Кућу цвијећа. Даље ће се ствари дешавати саме по себи. Почело је. Нема назад.

Они који су синоћ на трговима српских градова палили парафинске свијеће преминулом пјеснику и кантаутору популарне музике и јецали на његове стихове, мање или више патетичне, једноставно су пропустили јединствен историјски тренутак српске саборности у оживљавању сјећања на прећутано страдање предака и сународника, које је једно од кључних питања нашег идентитета.

Занимљив избор. Не осуђујем их, тако несвјесне величине тренутка. Жалим их.

Од јутрос, заиста, више ништа није и не може бити исто.

Аутор: Зорица Ђоковић

Од истог аутора:

Зорица Ђоковић: На капији Раја | Јадовно 1941.

Писмо деди

Зашто ћу поћи на Јадовно

Истина мијења поглед на живот и смрт

Созерцаније

Созерцање (2)

Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.

Метајнска литија 2015.

Геноцид или холокауст?

Очекујем да се став Владе Републике Србије према жртвама геноцида над Србима и удружењима потомака и поштовалаца тих жртава у најкраћем могућем року побољша

Поводом Вашег дописа који сте упутили министру Александру …

Шта очекивати од филма о Јасеновцу у продукцији и режији странаца?