Злочини усташа закопани због братства и јединства: Истраживање судбинe 50.000 Сремаца у Другом светском рату

ОЗНА запленила документе о Јасеновцу до којих је дошао мој отац – сећа се др Јован Бабић.

Ако се не заборави, истина никада не умире. А др Јован Бабић (80), лекар радиолог и професор Медицинског факултета у Новом Саду, никада није заборавио како су фебруара 1947. године, када је био седмогодишњак, у његову породичну кућу у Шиду банули официри Озне.

Одвели су његовог оца Душана и однели сав материјал који је он, као председник послератне Комисије за испитивање злочина усташа и нациста, до тада прикупио у сремским селима, али и у Јасеновцу.

Душанов доказни материјал о жртвама и злочинцима ознаши су уништили у име братства и јединства новоформиране Југославије. Чинило се то уништење неповратним, све док после вишедеценијског трагања др Бабић није пронашао трећи примерак сведочења преживелих Сремаца, код Шиђанина Слободана Стеванчевића. Он је био записничар Душана Бабића и сва сведочанства куцао је у три примерка. Један примерак су људи из Озне нашли у Бабићевој кући, други на његовом радном месту, а трећи су превидели. Као и Душанов рукопис из Јасеновца.

На основу тог материјала, Душанов син др Јован Бабић је одштампао књигу на којој је као аутора навео оца. Очеве оригиналне рукописе Јован је поклонио ових дана Архиву Војводине у Новом Саду, на чијем челу је др Небојша Кузмановић. Документи ће бити преточени у књиге и у електронску форму.

Тако је истина коју је открио Душан Бабић (1900-1974) избила на површину после више од седам деценија, и биће драгоцени допринос откривању потпуне истине о страдањима Срба, Јевреја и Рома у Срему. Јер Покрајинска влада АП Војводине недавно је оформила комисију о прикупљању података о жртвама у Срему у периоду 1941/1945. Први пут би требало да се сабере и именује више од 50.000 сремачких жртава, махом цивила.

Јовановог оца Озна је задржала 72 сата на испитивању, а затим га вратила у Шид. Убрзо је смењен с места председника Комисије за истраживање злочина. Сину никада није говорио о ономе што је преживео, нити о подацима које су му сведоци открили. Злочини у Срему ни до данас нису до краја истражени.

– Када сам одрастао, схватио сам да је отац ћутао да би ме заштитио. Умро је 1974. године, и ниједном ми није напоменуо да наставим тамо где је он стао, нити је желео да разговарамо на ту тему. Касније, на студијама у Новом Саду, почео сам да сам трагам за том грађом.

Део сам нашао у шидској библиотеци, а део код куће, сакривен на тавану. Сакупљао сам то три године. У размаку од 73 године, довршено је оно што је мој отац започео – каже Јован Бабић.

Да је цела Независна Држава Хрватска била један велики концентрациони логор, произилазило је из сведочанстава која су преживели Сремци пренели Душану Бабићу, правнику, који је 1945. постављен за помоћника у Комисији за испитивање злочина, а 1. јануара 1947. именован за председника тог тела.

– Свако сремско село у којем су живели већином Срби било је за време рата опкољено од три формације – Немаца, усташа и домобрана. Заједно су радили на њиховом уништавању. Опколе село у глуво доба ноћи и истерају људе у центар или у порту. Држе их ту до сутрадан, па онда издвоје жене и млађу децу до 14 година, а остале побију. То су биле масовне егзекуције по селима. Свеукупно, није било мање од 50.000 побијених по Срему, махом цивила – наглашава др Бабић.

Саговорник “Новости” додаје да нису само усташе чиниле зверства у Срему, радили су то и домаћи Немци. Први логор формиран је у Руми 8. априла, а учинио је то Антон Бауер, Немац, предратни румљански жандарм. Чим су Немци ушли у Југославију, Бауер је своје људе обукао у црне униформе.

Логор у Руми углавном се формирао од месног становништва, био је ограђен жицом, без иједне бараке. Логораши су све време били изложени киши, сунцу и снегу, саслушавани, слабо храњени и брутално мучени.

Готово сви искази преживелих Сремаца који су сведочили Душану Бабићу за потребе тада формиране комисије односили су се на Јасеновац и Стару Градишку. Главни извор података о том језивом логору одмах после рата били су управо Сремци. У Градишки је на најсуровији начин уморено 46.000 људи, махом жена и деце.

Тамо су, прича др Јован Бабић, децу утеривали у собе на којима су затварали све отворе да би зауставили проток ваздуха и затим су убацивали запаљен сумпор да их погуши. Жене и девојке затварали су у кулу. У једној соби остао је крвљу исписан језиви стих: “Не кос’ драги, траву покрај Саве, покосићеш моје очи плаве.”

Све док је његов отац истраживао догађаје у Срему није било проблема, али када је трагом сведочанстава фебруара 1946. отишао у Јасеновац и снимао све што је од тог логора остало, морао је да се, по наређењу из Шида, врати после свега четири дана.

Када су у кућу Бабића банули људи из Озне, покупили су фотографије из Јасеновца, као и два примерка досијеа откуцаних на писаћој машини. Душан Бабић је убрзо смењен са места председника Комисије.

У том рукопису побројао је 10.000 Сремаца настрадалих у Јасеновцу. Навео је имена страдалника, али и злочинаца, као и помагача, усташких сарадника из сремских места.

Аутентичан досије о Јасеновцу

Две трећине исказа сведока је одштампано, а једна трећина се још налази код њега.

– Жеља ми је да и ту трећину одштампам и мирно сачекам залазак живота. Одужио сам обавезу према свом народу и оцу – закључује др Јован Бабић.

ИЗ ПОЧЕТКА

Према речима др Небојше Кузмановића, директора Архива Војводине, који је и председник новоформиране комисије, истраживање злочина у Срему трајаће најмање годину дана. Чланови комисије су угледни стручњаци, историчари из најрелевантнијих српских институција.

Извор: Новости

Везане вијести:

Душан Бабић: Злочини усташа | Јадовно 1941.

Биографија аутора | Јадовно 1941.