Zlikovci koje su mrzele i ustaše (1): Paklene igre fra Sotone

Prošlo je gotovo 75 godina otkako je u Zagrebu zbog zločina u Jasenovcu obešen Miroslav Filipović, mnogo poznatiji kao fra Sotona, jer je po brutalnosti bio jedan od najozloglašenijih ustaških zločinaca iz Drugog svetskog rata. Povodom njegove smrti, a naročito života koji kao da je prepisan iz nekakvog filmskog horora, hrvatski Ekspres je doneo upozoravajuću seriju o koljačima iz Nezavisne države Hrvatske, čiji je sadizam plašio i same pripadnike ustaškog pokreta.

Krvavi školski čas

Miroslav Filipović je rođen je u Jajcu 1915. godine. Zaredio se 1938. i ušao u franjevački red u samostanu Petrićevac u Banjaluci, kada je dobio redovničko ime Tomislav. Odavno više nije poznato kako se taj čovek već do 26. godine života radikalizovao, ali se zna da je već u prvim danima NDH njegov nadređeni u samostanu tražio od njega da prestane da se petlja s ustašama. Kako navodi hrvatski Ekspres, on to nije poslušao i čim je u januaru 1942. diplomirao teologiju u Sarajevu, postao je vojni kapelan u ustaškoj vojnici.

Desetine hiljada pobijenih

Za svega četiri meseca, koliko je Miroslav Filipović „Majstorović“ komandovao Jasenovcem, pobijeno je, prema pojedinim izvorima, između 20.000 i 30.000 zatočenika. Kao ekstremni hrvatski nacionalista i fašista, Filipović je napravio monstruozni spoj katoličke religije sa ekstremnom političkom ideologijom. Uspeo je da pobegne pred partizanima, ali su ga nakon rata uhvatili Britanci i izručili jugoslovenskim vlastima.

Već 7. februara učestvovao je u pokolju 2.300 građana i seljaka u predgrađima Banjaluke, u kojima su se koristili čak i sekire i krampovi. Ono što je o Filipoviću tada zabeleženo toliko je neverovatno, da iz današnjeg ugla može da se čita i kao crni roman. Već u ustaškoj uniformi, jer franjevci za njega više nisu hteli čuti, on i još nekoliko ustaša zatekli su u selu Šargovcu 52 dece usred nastave. Ušli su u jedan razred, pristojno pozdravili učiteljicu i decu, a Miroslav Filipović je zamolio nastavnicu da odabere nekog od učenika.

Filipovića su u tom kraju jako dobro znali, pozdravljao se s meštanima, pa je učiteljica mislila da on želi da neko od učenika nešto odrecituje. Odabrala je devojčicu Radojku Glamočanin, da bi on dete, koje mu je prišlo sasvim bez straha, podigao na učiteljičin stol i naglo joj prerezao vrat nožem. U haosu koji je usledio rekao je svojim kolegama:

– Ustaše, ovo ja u ime Boga pokrštavam ove izrode i vi slijedite moj put. Ja primam sav grijeh na moju dušu, a vas ću ispovjediti i riješiti svih grijeha….

Dete na bajonetu

Preživeli svedoci su govorili da je Filipović bio u stanju da čoveku prereže grkljan, a potom ga raspori preko rebara i stomaka. Jednom prilikom je 56 bosanskih Jevreja povezanih žicom izudarao sekirom i pobacao u jamu. Drugom prilikom je 42 logoraša, jednog po jednog, ustrelio u potiljak. Imao je običaj da pokoljima pristupa kao ritualu, govoreći da je „pravda zadovoljena“. Preživeli su svedočili i kako je, blago se smešeći, jednom prišao majkama s decom, tek pristiglima u logor, počeo da se zabavlja s jednim detetom i baca ga u vazduh, kao da se igraju. Žene su tek tad videle da u jednoj ruci ima bajonet i da se pred ostalim ustašama zafrkava kao da dete padajući promašuje nož. Iz trećeg puta dete je dočekao na bajonet, a u vrisci i plaču žena nastao je pokolj u kojem su ih sve pobili.

Na suđenju 1945. Filipović nije priznao da je učestvovao u klanju 52 dece, ali jeste da je video kako se iz tog pokolja ustaše vraćaju oblivene krvlju. Sud mu nije verovao, budući da je bilo dosta svedoka tog monstruoznog čina.

Isto tako u njegovu nevinost za taj pokolj u februaru 1942. nije verovao ni general Vermahta Edmund Glaise fon Horstenau, vojni izaslanik pri ambasadi Trećeg Rajha u NDH. Papinski legat u Zagrebu ga je suspendovao i Miroslav Filipović je nakratko završio u pritvoru kao optužen za „preterane zločine“ po tadašnjem nemačkom ratnom pravu.

Luburićev ljubimac

Nacisti nisu videli računicu u izvršenju zločina nad civilima. Naprotiv, živalj koji su ustaše progonile time je bio praktično podstaknut da uzme oružje i digne se protiv okupatora.

Ali, fra Sotonu je iz zatvora izvukao Vjekoslav Luburić, tada upravnik sistema konc-logora u NDH, i smestio ga u Jasenovac – kao jednog od koljača, a nakratko i kao upravnika Jasenovca, odnosno njenog dela, Stare Gradiške. Luburić je Filipovićem bio impresioniran, pa ga je kao „majstora“ za klanja prozvao Majstorović. Na suđenju je Filipović priznao „samo“ stotinak svojih ubistava pravdajući ih „naređenjima koja je morao izvršavati“.

Ostala ubistva je poricao, kao i silovanja u logoru pre pokolja, ali je rekao da ih jeste video. Vlasti su ga obesile odmah posle izricanja smrtne presude, 1946. godine u Zagrebu.

Autor: M. Đorđević

Vezane vijesti:

Zlikovci koje su mrzele i ustaše (2): Mašina smrti Maksa Mesara

Zlikovci koje su mrzele i ustaše (3): Put u pakao Ljube Miloša

Zlikovci koje su mrzele i ustaše (4): Najmlađi zlotvor Jasenovca