Zlatne ruke zanatske

Da Stojan Stamenković u mladosti nije izučio za terziju, ko zna da li bi preživeo četiri logoraške godine

Da frulaš Radovan iz sela Mačkatice kod Surdulice nije svirao frulu na Kočićevim danima, 23. septembra, u Doljevcu kraj Niša, ne bismo čuli ni priču o Stojanu Stamenkoviću.

Privukao nas je Mocartovom „Malom noćnom muzikom” i Bokerinijevim „Menuetom” koje je vrsno izvodio na instrumentu „kao stvorenim za narodna kola”.

A kad je još rekao da je čest hodočasnik mesta iz Velikog rata (upravo se spremao u Dobrudžu gde su grobovi i spomenici boraca Prvog srpskog dobrovoljačkog puka), priča je mogla da otpočne.

– Pradeda Jovan je učesnik oba balkanska rata, ranjen je u Kumanovskoj bici, a bio je, kao trećepozivac, u obezbeđenju kralja Petra u Vranjskoj banji, gde je i umro od pegavog tifusa. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici koja ni do danas nema obeležja. Kad je otpočeo Prvi svetski rat, njegov sin a moj deda Stojan je već bio stasao za pušku. Samo što se oženio, otišao je od kuće i učestvovao u bitkama protiv austrougarske soldateske na Ceru i Mačkovom kamenu. Potom je nastalo zatišje, pa je došao nakratko da poseti oca na samrti. Bio je avgust 1915. godine i poslednje viđenje oca i sina – priča nam frulaš Radovan, penzionisani inženjer telekomunikacija, uz to sa titulom magistra.

A kad je, posle Poćorekove propasti, Makenzen udario na Srbiju, sa vojskom i narodom se povlačio i Stojan. Njegova jedinica je, u okviru Moravske divizije, štitila odstupnicu zbegu. Albanske vrleti su uzimale žrtve gladi i bolesti. Deda je, kasnije, pričao svom unuku da je preživeo tako što je iz konjske balege jeo neprevarena zrna kukuruza.

– Na sreću ili nesreću, a čini mi se da je više na sreću, desilo se da pred samim Skadrom čitavu jedinicu zarobe Austrougari i po snegu poteraju ka Beogradu. Tu ih ukrcaju u stočne vagone i do Austrije se nisu zaustavljali. Logorski život je započeo u Braunauu, mestu Hitlerovog rođenja. Godinu kasnije je premešten u Galiciju; tamo su logoraši u smrznutoj zemlji snegom zavejanih njiva pokušavali da pronađu poneki krompir iako su već bili davno povađeni. Sledeći zarobljenički logor nalazio se u Rumuniji, u šumovitoj oblasti, a većina logoraša je radila na sečenju šuma ili na guranju vagončića u obližnjem rudniku – živo se seća Radovan dedine priče.

Zarobljenik Stojan Stamenković je opet imao sreće, a sreća se zvala – zanat. Od svoga oca Jovana je naučio terzijski (krojački) posao, pa su ga zaobišli i sekira drvoseče i vagončići u rudniku. Potvrdila se poznata narodna priča o tome kako je zanat zlatan. Od kuće do kuće je Rumunima krpio dotrajalu odeću, ponekom sašio i novo odelo; neka domaćica mu to plati pečenim krompirom, neka komadom hleba. Poslednju godinu rata proveo je u Mađarskoj. Beše dodeljen jednom bogatom zemljoposedniku, pa je u tri godišnja doba radio u polju, a preko zime šio novu i krpio poderanu i iznošenu odeću članovima porodice. U Mađarskoj se pobratimio sa Ljubom Radulovićem, zvanom Surla, zemljakom sa Vlasine. I Ljubo je imao sreću da preživi logore – bio je stolar.

– Moj deda Stojan je postao, silom prilika, poliglota, govorio je nemački, poljski, rumunski i mađarski jezik. Ne baš dobro, ali je govorio. Kaže, prvo je naučio da broji do dvesta kako bi se bolje snalazio pri uzimanju mere za šivenje odela. Njegov životni princip je bio: ne budi lenj. „Ko god nije pored plamena vatre uporno otresao vaši sa svoje košulje, taj bi oboleo od tifusa”, govorio je, tvrdeći da mu je vrednoća sačuvala život – ističe Radovan.

Stojan se vratio iz zarobljeništva 1919. godine. Od Beograda do svog sela kod Surdulice danima je pešačio železničkom prugom, s praga na prag, i pocepao troje vojničke cokule.

Po povratku je, sa suprugom Natalijom, izrodio osmoro dece.

Bolovao je od reume zarađene u logorima. Komšijama je još dugo šio odela, a oni mu to plaćali košenjem livada i sečom drva. Tokom Drugog svetskog rata, Nemci su u Mačkatici organizovali eksploataciju rude molibdena i pirita i žičarom je prevozili do livnice u Surdulici.

Kao radnu snagu su koristili meštane, a posle kapitulacije Musolinija, i italijanske zarobljenike kojima je Stojan bio veoma naklonjen, sećajući se vlastitog zarobljeništva. Umro je 1975, u 83. godini.

Autor: Boško Lomović

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

ZABORAVLJENA HEROINA: Rat baba Višnje protiv Austrougarske

Karađorđevi vitezovi iz Gornje Jablanice

Jecaj na očevom grobu