Karađorđevi vitezovi iz Gornje Jablanice

Datum objave: nedelja, 16 septembra, 2018
Veličina slova: A- A+

U Velikom ratu borila su se četiri brata Perović – Sava, Risto, Mihailo i Vukosav iz sela Stuble i sva četvorica su se okitila Karađorđevom zvezdom sa mačevima

Krajem novembra 1915. godine srpska vojska povlačila se preko Kosova i Metohije prema Albaniji i Jadranskom moru. Na dan Sv. Apostola Andreja Prvozvanog, 13. decembra, kralj Petar I Karađorđević slavio je slavu pod velikim vojničkim šatorom. U goste je pozvao svoju svitu i komandante armija i pukova, kao i hrabrije oficire koje su delegirali pukovi. Kada su se gosti okupili pod kraljev šator, Petar je upalio veliku voštanu sveću i stavio je u slavski kolač. Kiša je padala. Krupna kap pala je posred plamena i ugasila sveću. Stari kralj se zabrinuo, podigao se sa stolice, teško uzdahnuo i glasno rekao: – Oh moja jadna Srbijo, tvoja se sveća ugasi.

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 16. septembra 2016. godine.

Kraljeve reči na trenutak su paralisale i najhrabrije borce. Nastao je tajac. Prvi se snašao oficir Sava Perović koji je ustao sa svečarske sofre, zauzeo stav „mirno“ i otresitim vojničkim glasom obratio se kralju: – Vaše veličanstvo, nemojte tako. Onaj koji je tu sveću ugasio, on je može ponovo upaliti i nadajmo se da će je upaliti.

Kralj je saslušao odvažnog oficira, prišao mu je, pružio ruku i zahvalio na rečima ohrabrenja, zabeležio je istoričar Dobrosav Turović sećanje Vase Perovića iz sela Stuble.

Hrabri junak, oficir srpske vojske, Sava Perović jedan je od četvorice braće Perovića iz gornjojablaničkog sela Stuble, koji se okitio znamenjima za junaštvo u Velikom ratu. Pored njega borili su se i Risto, Mihailo i Vukosav, četiri brata – sva četvorica heroji, komandiri srpskih četa, svi nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima. Risto i Mihailo, mladi poručnici, hrabro su poginuli na Solunskom frontu. Poručnik Vukosav razboleo se od španske groznice u proboju Solunskog fronta, stigao je do Leskovca, gde je umro 1918. godine. Sava je umro kasnije u Prištini u činu potpukovnika. Četiri jablanička heroja, sinovi čuvenog „Gvozdenog puka“, svaki na svoj način pokazao je vojničke vrline i neustrašivo junaštvo i o njihovoj hrabrosti su ostala brojna svedočanstva, a jedno od njih je i pomenuto sećanje o kraljevoj slavi i Savi.

U „Ratnom dnevniku“ (1918) o Savi piše: „Rezervni pešadijski kapetan Sava I. Perović, rođen iz Stuble, srez Jablanički, okrug Vranjski, predstavnik srpskog sela, junak koji je sve uspehe postizao borbom na nož. Njegova odlikovanja pokazuju njegovu vrednost. Dobio je Karađorđevu zvezdu s mačevima kao najhrabriji komandir u brigadi, Belog orla s mačevima petog i četvrtog stepena, srebrnu medalju za hrabrost i francuski Ratni krst sa palmom”.

Komandant prve vardarske brigade, Jugoslovenske divizije, Aleksa K. Stojišić o Savinoj hrabrosti u naredbi br. 2. od 25. marta 1918. godine piše: „Junaci, njegovo veličanstvo kralj ukazom svojim F. A. Đ. Br. 21202 od 12. septembra izvolio je odlikovati ovu brigadu za hrabrost i zasluge na Solunskom frontu u operacijama 1916. ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima 4. reda. Ovo visoko odličje je vaše, vas junaka sa Ostrva Gorničeva, Voštajina, reke Brodske, Sakuljeve i Crne čuke, Velesela… na osnovu Uredbe o dodeljivanju nagrada u vojsci za vreme rata, predajem ga najhrabrijem komandiru ove brigade, rezervnom pešadijskom kapetanu Savi I. Peroviću da ga u ime vaše nosi na ponos sviju nas”.

O tome je svedočio i Spasoje R. Vlahović iz Tulara: „Među braćom Perović bio je i pešadijski potpukovnik Sava, koji je pored brojnih domaćih i stranih odlikovanja, na svojim grudima iz rata doneo i dve Karađorđeve zvezde sa mačevima. Jednu je Sava dobio kao najhrabriji oficir u puku, a drugu kao najhrabriji oficir u brigadi. Pričao mi je moj brat Stanko Vlahović koji je takođe bio odlikovan Karađorđevom zvezdom, na koji je način Sava dobio drugu Karađorđevu zvezdu. Bilo je to na Solunskom frontu. Jednog dana bili su pozvani svi odlikovani Karađorđevom zvezdom u štab brigade. Pred strojem se pojavio komandant brigade, držeći u ruci orden Karađorđeve zvezde i rekao: ’Junaci, ovaj orden je dodeljen vašoj hrabroj brigadi za podvige u ratu i rešila je vrhovna komanda da se ovaj orden dodeli najhrabrijem oficiru brigade… Vi ste ovde svi hrabri, ali sigurno među vama ima najhrabrijeg. Zato smo vas pozvali da izaberete najhrabrijeg kome će se uručiti ovaj orden. Stroj se uskomeša i svi povikaše – Sava Perović. U tren oka Savu Perovića su drugovi držali na rukama, visoko iznad stroja…”

I Vukosav je bio poznat na Solunskom frontu kao neustrašivi junak koga „neprijateljsko tane nikako neće“. U jednom vojničkom šinjelu je prošao čitavo ratovanje. Njegov šinjel bio je izrešetan kuršumima, ali začudo, njega nije pogodilo nijedno tane, niti ga okrznulo. Prilikom proboja Solunskog fronta razboleo se od španske groznice. Sa Prvom armijom, pod komandom vojvode Petra Bojovića, jedva je došao do Leskovca, gde je umro u bolnici. Mito Perović je preneo njegovo telo u rodno Miskiće (Stubla) gde je sahranjen uz velike ratne počasti.

O Risti je ispevana pesma: „Koji ono dobar junak beše / Na Lažecu, mestu jadovitu / U jurišu letu i plahovitu / Đe no Srbi Bugare satrše / Što je prvi u rov uleteo / I tu pao jer je soko bio / Tu leševa ko na gori lista / Ono beše Perović Rista”.

Autor: Milan Momčilović

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

102 godine od Cerske bitke

Bog nikog ne juri

Kako smo izgubili zastavu „Gvozdenog puka“




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top