Живот у дрвеном оквиру

Милица Бреберина (85) из Утиње памти како jе живот био лиjеп када на Кордуну ниjе било ратова

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17. децембра 2017. године.

Све богатство усамљене осамдесет и петогодишње Милице Бреберине из Утиње на Кордуну, стане у jедан дрвени оквир. На зиду собе, попут неке иконе, Милица држи фотографиjу свог мужа Владе са синовима Светаном и Ђуром. Намjештаj, кућа, двориште, воћњак, врт и њива, за времешну Милицу мање су важни, могло би се рећи и готово неважни. Тако Милица уjутро, умjесто да обиђе скромно имање и погледа какво ће бити вриjеме, прво погледа слику своjих мушкараца. Испод ње, на омаленом столићу, запали двиjе свиjеће. Тињалице горе за душе покоjног мужа и сина Светана коjих више нема, а Ђуро, коjи с обитељи живи у Вршцу, jедина jе утjеха и свиjетла точка у животу старице.

Милицу на животу не одржаваjу никакви лиjекови или струjање чистог зрака подно Петрове горе, већ повремени доласци њеног Ђуре на родно огњиште у Утињи, селу у коjем су Бреберине проживjели и заувиjек оставили своjу младост.

Дуго jе Милици требало да потисне, премда никада ниjе заборавила, страдања и муке своjе обитељи 1941. године. Као десетогодишња дjевоjчица била jе свjедоком страшних догађаjа када су у циjелом краjу усташе жарили и палили, убиjали и одводили становнике у непознато, углавном на стратишта. Како jоj jе отац био партизан, обитељ jе морала побjећи из села. Једва су се извукли и сакрили у густим шумама и дубоким jаругама Петрове горе. Онаj страх и зебња коjи су се у Милицу увукли тих дана, када jе смрт приjетила не само од злочинаца, већ и од глади и болести, ни након 75 година ниjе потпуно нестао већ негдjе у души, потиснут, тиња полако, jош и данас.

Кад ово све напишете, нећу знати прочитати. Ниjе важно, само да у новинама видим ону слику Владе, Светана и Ђуре – Милица Бреберина

– Видите, била сам сигурна да се тако нешто више никада неће нити може поновити. Отац jе нестао у вихору рата, наставили смо живjети. Након десетак година, напунила сам 18 удала сам се за мог Владу. Добили смо два сина. Све jе некако кренуло толико добро да сам понекад и бринула питаjући се докад ће то потраjати. Синови су се школовали, Владо се запослио на жељезници у Карловцу, сваки дан jе ишао на посао и живjело се добро. Бавили смо се и пољопривредом, тек толико да имамо своjе у подруму и на тавану. Синови су се ускоро запослили, Светан jе изучио за столара, а Ђуро jе кренуо очевим стопама, постао jе кондуктер на жељезници у Карловцу. Ускоро су се оженили и сваки за себе започео jе живот ствараjући обитељ, а Владо и jа осjећали смо се добро знаjући да су нам дjеца збринута и на правом путу. А онда, полако, моjа стрепња од некакве несреће полако jе почела добивати смисао. Точно 50 година од оних драматичних догађаjа у овим краjевима, слутили смо да се догађа нешто што ниjе добро и што ће нам свима промиjенити животе. До 1995. некако се гурало, а ми смо са стрепњом чекали развоj догађаjа, jер смо знали да овако неће остати. У коловозу 1995. поновила се 1941. Опет купи прње и бjежи – присjећа се Милица.

У то вриjеме Ђуро и Светан имали су станове у Карловцу гдjе су радили и живjели с своjим обитељима. Када jе постало несношљиво, побjегли су у Утињу и одатле су сви заjедно – баба, дjед, синови, снахе и унуци – одмах након прве грмљавине граната у даљини, кренули у бjежаниjу. Дуг и трновит пут ниjе дозволио да га приjеђу заjедно. Милица и Владо стигли су на саму границу Македониjе и Србиjе, а синови су се некако докопали околине Вршца. Далеко од завичаjа, Милица и Владо jедино су размишљали о повратку и већ за три године одлучили су се за пут кући. Утиња их jе дочекала готово без људи – кућа напуштених, зараслих у драч и опљачканих до темеља, баш као што jе била и њихова кућа.

Обнову нису никада добили, Милица не зна зашто, jер jе о томе бринуо њен муж, а она ниjе била баш упућена. Како jе Владо jош приjе рата остварио мировину на жељезници, могло се некако живjети, а синови су с обитељима остали живjети у Србиjи. А онда су опет, за Милицу Бреберину заредале несреће. Владо се тешко разболио и умро 2004. године, а пет година касниjе из Србиjе стиже виjест коjа jе Милицу до краjа живота завила у црно. Умро jе и син Светан. Од тада живи сама и по трећи пут започиње живот испочетка. Ђуро ту и тамо дође и нешто помогне, доведе маjци на пар дана унуке и снаjку да свима мине жеља, па опет оде. ‘И он jе нешто болежљив’, говори Милица и поново, по зна коjи пут у животу, брине и стрепи. Нажалост, несреће се и даље редаjу. Приjе неколико година Милица jе преживjела мождани удар. Тешко се креће, покрети и говор су jоj редуцирани, jедва да може заложити ватру.

Због болести више не обрађуjе врт, ливаду косе други, а jедва да може огулити крумпир. Заувиjек jе зарасла башта, у дворишту нема више кокоши, свињац и штала су празни, а већи дио земље одавно jе продан. Од покоjног Владе, Милица jе наслиjедила мировину, плаћа струjу, воду, ТВ, комуналне накнаде, сливне воде и jош коjешта, што треба и не треба, а наjвише jоj смета када мора издвоjити готово 50 куна за одвоз смећа. Нити има смећа нити велику канту коjу су jоj дали, може одвући од куће до цесте. Кад плати све дажбине остане до идуће мировине двадесетак куна дневно, а дода ли се рачуну и купња дрва за зиму, Милици ниjе лако.

– Ма, не бринем се jа за новац. Увиjек jе било да jе некако било и знам да нећу умриjети од глади. Друге невоље мене притишћу. Вjечити страх и брига од мог наjраниjег дjетињства ме не напуштаjу. Како онда, приjе 75 година, тако и данас. Оно нешто мало среће, када jе обитељ била на окупу и дjеца стасала, брзо jе прошло. У школу никад нисам ишла, не знам ни читати ни писати, био jе рат, а касниjе ми нису дали jер jе школа била далеко. Па, кад ово све напишете у новинама, нећу нити знати прочитати. Ниjе важно, само да у новинама видим ону слику Владе, Светана и Ђуре.

Аутор: Владимир Јуришић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане виjести:

Далеко од очиjу, далеко од срца

Пустoш усрeд Плитвицa

Tристo гoдинa црквe у Сjeничaку

Двaнaeст мjeсeци нeдужaн у тaмници