Живот седмочлане породице повратника у Пребиловцима: Пољопривреда нас и храни и облачи

Док сам писао овај текст у свом стану у Београду, другог дана Васкрса 2016. године, у Пребиловцима је трајала васкршња литургија у Храму васкрсења Христовог, којој су присуствовали чланови породице Екмечић. Са Миладином (61) и Сојком (50) и њиховим наследницима Бојаном (25), Бојаном (22), Бранком (17), Биљаном (16) и Божаном (9) упознао сам се недавно, током моје посете Херцеговини.

Како се коцкице увек сложе са неким разлогом, тако сам и ја случајно доспео у ово село крај Чапљине, на 35 километара од Мостара, на ободу Неретве и Брегаве. Захваљујући Ацу Драгићевићу, дугогодишњем новинару из Шведске, пореклом из Пребиловаца, који ме је изненада позвао у госте, остао сам један дан дуже на турнеји Прича са душом.

Данас у овом селу у Федерацији Босне и Херцеговине живи свега шездесетак становника – православних Срба. Пре рата деведесетих година било их је око 200, а пре Другог светског рата и погрома српског становништа од стране припадника такозване Павелићеве НДХ, знатно више, око 1.000. Село је, нажалост, постало симбол страдања српског народа, када је бацањем деце и њихових мајки у јаму Голубинку у Шурманцима, лета 1941. године убијено око 600 мештана. У августовском таласу страдало је више од 80 одсто Пребиловчана, а потпуно је угашено 57 породица. Српска православна црква од 2014. године сећа се страдалих шестог августа, као Светих мученика пребиловачких. Снимак емисије Квадратура круга о овој теми наћи ћете на крају текста.

– Кућу смо почели да обнављамо 2002. године, када је стигла донација у виду материјала. Био сам на Ђурђевдану у Љубињу, када ми је стигао позив да ће сутрадан бити испоручена роба. То није било довољно, па смо један део докупили. Брат и ја смо искористили своје знање и физичку снагу и заједно зидали, уграђивали, шаловали, малтерисали кућу. Мада сам аутомеханичар по струци, радио сам и керамику – прича ми Миладин, и присећа се повратка на своје огњиште после деценије изгнанства.

– Те 1992. године проценио сам ситуацију и решио да супругу и Бојана, који је тада био беба, склоним код родбине у Невесиње. Испоставило се да сам био у праву јер је два дана након тога организован превоз под пратњом полиције за остало цивилно становништво.

Након исељења, током ратних година, све куће у селу су миниране, уништене, запаљене. Миладин каже да не може речима да ми опише призор који је видео неколико година касније.

– Пријатељ је хтео да купи кола, па сам кренуо са њим до Стоца. Кад сам дошао до брда са којег се виде Пребиловци, испред мене је била ружна слика и сузе су ми кренуле на очи. Гареж и црнило с једне, а белина камена са друге стране…

Екмечићи данас живе од пољопривреде, узгајају краве и свиње, имају пластеник, продају поврће на пијаци, производе сир и суше месо. Најбоље им иду главати купус, парадајз, паприка, тиквице, лубенице, кромпир… Обрађују своје имање и изнајмљене поседе на укупно 2,5 хектара, односно, како су ми рекли, 25 долума. Немају ни једне марке прихода са стране, осим онога што створе својим рукама.

– Ја сам са шест година остао без оца и моја деца су навикнута да раде и да уче. Пољопривреда је тешка и напорна, али од ње се сви хранимо, облачимо и школујемо. Често им кажем: „Учите, а њива и краве вам неће побећи“. Бојан је завршио средњу машинску школу у Мостару, студирао је информатику, па је променио и прешао на агрономију на Пољопривредном факултету – истиче отац.

Најмлађа Божана воли да седне на трактор, а често и помаже у штали, око крава. Овај трактор Екмечићи добили су од хуманитарне организације Срби за Србе, а пројекат „Трактор за Екмечиће“ био је један од најскупљих

– Посебно ме интересује тема узгоја поврћа на органски начин. Волео бих да у Пребиловцима почнем производњу органског парадајза – открива ми Бојан своје планове.

Бојана је на трећој години биологије на Наставничком факултету у Мостару, Бранка похађа трећи разред средње економске школе у Чапљини, Биљана први пољопривредне, а Божана трећи разред основне. Све три су одлични ђаци.

– Бранка има све петице и најбоља је у генерацији. Кад ми је разредна на родитељском састанку рекла да је она узор свима, срце ми је било пуно – прича ми поносан отац.

Питам их како изгледа живот у средини у којој су мањинско становништво, данас, скоро четврт века после рата.

– Бојан је од шестог до осмог разреда био једини православац у одељењу, као и касније у средњој школи. Такође и Бојана и Бранка, док Биљана има вршњака Синишу у одељењу. Да би научили ћирилицу уписао сам их са децом муслиманске вероисповести јер се по том програму уче оба писма, док се по хрватском програму учи само латиница. Да се разумемо, нема никаквих проблема. Ево за Васкрс имају слободан дан, а после ће однети јаја у школу да поделе са другарима. Мој мото је да имају што више познаника и пријатеља и да буду комуникативни, јер то је право богатство. Говорим им: „Никад немојте украсти нити слагати, не стидите се да кажете да сте моји и немојте ме осрамотити“ – искрен је Миладин.

У кући Екмечића често има гостију, а и сами кажу да онај дом у који нико не долази нема домаћина. Пре неколико година угостили су уредника емисије Квадратура круга Бранка Станковића, посетио их је познати пољски писац Лукас, који је припремао рад на тему начина исхране становника овог краја и одавде понео луковице, а са великом радошћу сећају се Јапанца који је истраживао о страдању Пребиловчана. Наиме, јапански часопис Асахи Шимбун Пребиловце је сврстао на четврто место по обиму страдања у 20. веку.

– Иако данас у селу има свега двадесетак кућа, срећни смо што четвртину чине деца. Ја се никад нисам стидео да кажем одакле сам, нити сам желео да у другом селу будем туђинац и због тога сам се са породицом вратио на наше огњиште, ради својих предака и будућих наследника – испричао ми је Миладин Екмечић, на Лазареву суботу 2016. године.

Текст и фотографије: Ненад Благојевић www.pricesadusom.com

Везане Вијести:

Видић: У најам се даје само општинско земљиште у Пребиловцима

Општина Чапљина дијели земљиште у власништву Пребиловчана

Јахура: Тешке машине у Пребиловцима

Слово Милорада Екмечића 1990 у Пребиловцима

Басташић: Прво слово о Пребиловцима у Великој Британији

Миленко Јахура: Пребиловци могу да опстану само под заштитом Унеска!