Zavet i ispovest

Uzrastanje bez zaveta, mora stvoriti slabe, perverzne i koristoljubive ljude. Narcise i egocentrike. Često potpuno poremećene. 

Piše: Miroslav Pušonja

Naleteh sinoć na intervju sa akademikom Jovanom Jovom Raškovićem. U tom razgovoru pred svanuće političkih pa potom ratnih sukoba, Jova reče da smo u jednom periodu vremena živeli iznad naših mogućnosti (strani krediti o kojima se nije pričalo pre osamdesetih), da smo zborili iznad naše pameti (ideološko slepilo za stvarni svet u nama i oko nas) i da smo odlučivali iznad naših znanja (organi samoupravljanja). To nas je dovelo do stanja svesti da nam nema ravnih, i da ništa ne treba menjati. 

U tom sjajnom intervjuu Jova još reče da je greh lični, i  dublji od tragedije. I savršeno to objasni na primeru Srbina kome je komšija Hrvat, 1941. godine, na njegove oči, zaklao četvoro dece, a njega pustio da umire na tenane. Kada su stigle oslobodilačke jedinice, Hrvata iz ustaške legije su ubili u međusobnim borbama, a nesretnom Srbinu sugerisali da strelja dvoje dece pomenutog nečoveka i tako poravna bar delimično dug. Uzeo je pušku i streljao prvo, i pušku bacio. Drugo dete je spasio i spremio nekim rođacima (ne sećam se).  

Pišem to jer se ovaj nesrećni čovek potom godinama bezuspešno lečio na psihijatrijskom odelenju duševne bolnice u Šibeniku kod profesora Raškovića. I to je trajalo, i trajalo, sve dok jednog dana nije nađen ukočen i izgubljen. A onda je, dozvavši se, došao kod profesora i ispovedio šta mu je na duši. Dakle, on je patio i pao u potpunu depresiju zbog greha koji je on učinio! Pitao se zašto je uzeo život nevinom detetu? Bilo je to mesto gde je najčešće boravio njegov um. Svoje nesreće gotovo da se nije ni sećao. 

To zavetno, „Nemoj, sine, ogrešiti dušu. Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“, bilo je dominantno. 

Pitam se šta se to dešava sa nama danas kada mladež i ne zna ko je bila Jevrosima majka, niti kako izgleda Markovo prvo junaštvo. Kada majka zarađuje, a otac sedi u kafiću sa drugom. Koji zavet oni nose u sebi? Vernost “slobodnoj volji“i LGBT vrednostima? Vernost lopovluku i razvratu koji je sveprisutan? 

Da li smo se ikada upitali koji zavet su nosili u sebi oni što su mogli hladnokrvno raditi takve morbidne stvari poput Hrvata koji je to učinio svom prvom susedu? 

Čovek bez receptora griže savesti, nije čovek! Kriza identiteta dolazi iz toga. To je bežanje od ispovesti ličnog greha, i lične odgovornosti. Uzrastanje bez zaveta, mora stvoriti slabe, perverzne i koristoljubive ljude. Narcise i egocentrike. Često potpuno poremećene. 

Da završim rečima Henri Milera: “Pravi lider ne mora da vodi – on je zadovoljan da pokaže put“. A  taj lider je majka, pa otac, vaspitač i vaspitačica, učitelj i učiteljica, profesori, šefovi, direktori, dekani, ministri, vladari. I normalno patrijarsi. Pokazujemo li put našim naraštajima i ostavljamo li nove staze kojima će hoditi do zvezda i natrag? Ili se dešava isto ono o čemu nam je posvedočio pre 40 godina učeni i namučeni Jovan Jova Rašković.

Izvor: Fejsbuk stranica Miroslav Pušonja