Затирање Срба у Хрватској (19): Карловцу измењен лични опис

Карловац је увек важио за економски, политички и културни центар Кордуна. Становништво овог града се у значајнијој мери увећало тек после Другог светског рата, када је и значајније промењена етничка слика становништва, па су Срби са 24,22 процента учествовали у укупном броју становника. У књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, професор Светозар Ливада наводи да је до 1991. године у граду било 64,22 одсто Хрвата и 11,56 посто „осталих“, махом оних који су се у СФРЈ изјашњавали као Југословени.

Отимање станова

– Становништво града Карловца се у периоду од 1948. до 1991. више него удвостручило. То је директно повезано са економским, посебно индустријским напретком града, који је постао значајно индустријско-регионално средиште, са неколико познатих фабрика софистицираних производа. Уз то, град је постао значајан административно-политички центар, не само регије Кордуна, него знатно шире од тадашње Републике Хрватске. Уз такав статус, у граду су се развиле и бројне инфраструктурне институције. Растао је број школа, здравствених и културних установа, трговина, занатских радњи, војних установа, војних гарнизона –  наводи Ливада и објашњава да су у категорији „Југословена“ махом били „колебљиви Срби“, односно људи из мешовитих бракова, али и да је већи прилив нехрвата допринео и чињеници да је Карловац важио за средину у којој је био миран суживот свих нација, као и толеранција између различитих етничких група, а посебно Хрвата и Срба.

– Међутим, грађански рат све ове тековине мирног и просперитетног живота стравично прекида у једном трену. ХДЗ-ова власт у Карловцу је отимала станарска права Србима у граду и приградским насељима, пљачкала српске имовину, насељавала колонизоване Хрвата, жртве исте матрице рата, минирала познате православне цркве, која је преживела и злогласни усташки режим за време Другог светског рата, и разне друге пакости према својим српским суграђанима (претњама, застрашивањем, графитима и др) – наводи Ливада.

Националистичка политика

О резултатима такве политике најбоље сведоче подаци добијени на пописима становништва одржаним 2001. и 2011. године.

Према тим подацима, број Срба се 2011. у односу на 1991. смањио за чак 10.069 становника, односно за 69,30 процената. Истоветна судбина је задесила и остале етничке групе, па се њихов број смањио за 4.832 становника, или за 69,65 одсто. У истом периоду хрватско становништво се увећало за 10.607 становника или за 27,5 посто.

„Етнички састав становништва града Карловца који се формирао 2011. године је следећи: Хрвати 88,21 процената, Срби 8,01 одсто, и остали етникуми 3,78 посто. Од броја исељених односно прогнаних Срба из Карловца 2001. (10.607), вратило се према попису 2011. тек 365, или 3,44 посто, док попис није регистровао нити један повратак припадника осталих етничких група. Управо супротно, њихов се укупан број и више смањио између два пописа, што очигледно говори о томе да се националистичка политика хрватских власти и даље наставља, али у другој форми, иако нас од свршетка рата дели више од 20 година“, наводи Ливада и закључује да и Карловац припада оној групи градова у Хрватској у којој се предратни епитет традиционалне мултиетничности, озбиљно „уздрмао и угрозио“ захваљујући постојећој политици хрватских власти.

Злочин на Коранском мосту

На Коранском мосту, 21. септембра 1991, припадници Збора народне гарде су заробили 25 припадника резервног састава ЈНА, а свирепо убили 13 заробљеника. Злочин се одиграо око 19 часова, када су припадници специјалних јединица МУП-а Хрватске и ЗНГ зауставили два камиона са припадницима ЈНА, који су превозили војнике редовног и резервног састава ЈНА из касарне Мекушије у касарну Лоргориште.
Тада је заробљено 25 припадника ЈНА, а њих 17 је одмах одведено са моста. Осталима је наређено да легну на асфалт и руке ставе на потиљак. Тада је уследило иживљавање. Када се заставник ЈНА Никола Бабић побунио против толиког малтретирања, један припадник ЗНГ га је заклао, а затим је почео крвави пир и према другима. Наређено им је да се поређају поред ограде на мосту и отворили су ватру. Прво им је пуцано у ноге, а онда, док су лежали на земљи, убијани су угавном клањем ножевима.

Тројица припадника ЈНА је успело да се спасе тако што су скочили са моста.
За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу у мају 1992. године подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац. Међутим, процес против њега је вођен све до 2012. када га је на поновљеном суђењу, Врховни суд Хрватске осудио на четири године затвора.
Приликом одлучивања о казни, суд је применио одредбе о законском ублажавању казне узевши оптуженом као значајну олакшавајућу околност проток времена од чињења дела, што је утицало на „оптужеников живот, породичне и друштвене односе и професионалну каријеру, па и здравље“.

Убиство породице Рокнић

Један од првих злочина који је извршен над Србима Карловца је убиство породице Рокнић од 5. октобра 1991.
Припадници тадашњег Збора народне гарде упали су у кућу Србина Марка Рокнића и убили њега, његову сестру Драгицу Нинковић и кћерку Данијелу Рокнић (14). Преживели су Маркова супруга Бранка и њихов син Ненад Рокнић (рођ. 1975) и рођака Ана Гојак.
Рокнићи су били мешовита српско-хрватска породица и њихов брак је био пример доброг слагања и националне толеранције.
Када је почео рат у Хрватској на наговор оца Марка, Ненад и Данијела су почели да пишу дневник и увече су то читали пред родитељима. Када је у близини њих једна кућа власништво Србина била запаљена, Данијела је написала у дневник како је јако уплашена. А на дан пре убиства записала је следеће:
„Волила бих да сам се родила у неко друго вријеме и на неком другом мјесту. Пред очима су ми само мртвачке главе!“ (4. 10. 1991)
Због овог злочина, карловачка полиција је тек 19 година касније ухапсила једног од припадника Зенги и Рокнићевог комшију, Жељка Гојака. Он је пресудом Врховног суда Хрватске осуђен на девет година затвора, мада је према важим законима Хрватске, за овакав злочин прописана казна од најмање 20 година затвора.

Сутра – Затирање Срба у Хрватској (20): Одмазда над Книном

Везане вијести:

Затирање Срба у Хрватској (18): Вуковар – подељен град

Затирање Срба у Хрватској (17): Дубровник по мери националиста

Затирање Срба у Хрватској (16): Тровање соном киселином

Затирање Срба у Хрватској (15): Безумље у Ријеци

Затирање Срба у Хрватској (14): У Сплиту отето све српско

Затирање Срба у Хрватској (13): Загреб очишћен од Срба

Затирање Срба у Хрватској (12): Туђманов „сан“ у Горском котару

Затирање Срба у Хрватској (11): Прогон ћирилице у Источној Славонији

Затирање Срба у Хрватској (10): Опустошена житница

Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре

Затирање Срба у Хрватској (8): Прогон православља са Баније

Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти

Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика

Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру

Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве

Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова