Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Затирање Срба у Хрватској (17): Дубровник по мери националиста

Датум објаве: понедељак, децембар 31, 2018
Објављено у Далмација
Величина слова: A- A+

Историјски и туристички драгуљ Јадрана, Дубровник је један од најлепших приморских градова Европе који је уврштен у Попис светске баштине УНЕСКО. У својој новијој историји, тачније у периоду од последњих 130 година, овај град је са убедљиво већинским хрватским живљем, мада је било периода, када су остале етничке заједнице учествовале у далеко већем проценту него данас.

За време СФРЈ Срба је у Дубровнику било око 11 одсто. commons.wikimedia.org/László Szalai
За време СФРЈ Срба је у Дубровнику било око 11 одсто. commons.wikimedia.org/László Szalai
Према анализи професора Светозара Ливаде који се бавио истраживањем пописа становништва, од првог, одржаног 1880. до последњег из 2011. године, становништво Дубровника се развијало веома успорено, са просечним годишњим прираштајем од свега 2,5 процената. До већег повећања броја становника дошло је за време аустроугарске владавине, а затим и успостављања Краљевине Југославије.

Ливада наглашава да ова неуједначеност раста укупног становништва прати и поједине категорије становништва, напомињући да је раст српског становништва био нешто бржи од раста хрватског становништва у периоду СФРЈ.

– Међутим, остале етничке групе су јако варирале у појединим пописним периодима. Тако у периоду Аустроугарске монархије бележе пораст више од 40 пута и са уделом од 25,35 посто у укупном становништву значајно мењају етничку структуру становништва града. Према попису 1910. године та је структура била следећа: удео Хрвата 69,50 одсто, удео осталих етничких скупина 25,35 одсто, удео Срба 5,14 одсто. Не располажемо подацима о структури категорије “остали”, али претпостављамо да се ради углавном о Аустријанцима, Немцима, Мађарима и Жидовима, уз још неке друге етничке групе. Може се рећи да је тада Дубровник био прави мултиетнички град, мада је он то остао и 1991, али са двоструко мање осталих етничких група (13,81 одсто) и са скоро двоструко више Срба (8,73 одсто), док се број Хрвата повећао око три и по пута (77,46 одсто) – запажа Ливада.

Неутврђен број жртава

Када је реч о проценту Срба у укупном броју становника Дубровника, он се увек кретао око 6,5 процената. Ливада запажа да је велики пад у броју Срба забележен је на првом послератном попису из 1948. године.

– Наиме, према попису 1931. Срба је било 2.003 или 10,67 одсто, а према прелиминарним подацима из 1941. њих је било 2.202 или 9,10 одсто. Попис 1948. бележи пад броја Срба у Дубровнику за 26 процената или 521 српског грађанина у односу на стање из 1931. године, а према пројектованом стању из 1941. пад броја Срба је још већи и износи 720 српских грађана или 32,70 процената. Ово је директно повезано са геноцидном политиком тада владајућег усташког режима Анте Павелића и његових “повереника” за поједина подручја, а у Дубровнику то је био усташки стожерник Иво Ројница. Тачан број жртава Срба, Јевреја, Рома и других никада није истражен и утврђен, а снимљен је и филм о зверствима и мучењима цивила у то време – наводи Ливада.

Већи проценат Срба у укупном становништву Дубровника бележи се тек у периоду после Другог светског рата, а максимум је досегао 1961. и 1971. када су чинили 10, односно 10,52 процента. Ливада наглашава да се број Срба драстично смањио и током и по завршетку грађанског рата 1991-1995, а као разлоге наводи и гранатирање Дубровника од стране тадашње ЈНА. Све је на крају за резултат имало чињеницу да се број Срба у овом граду драстично смањио.

“Прво, укупно становништво се 2001, у односу на предратно стање (1991), смањило за више од 38 процената, да би се након даљних десет година (2011) донекле опоравило и тај се губитак смањио на око 14 посто. Исти тренд је имало и већинско хрватско становништво, с тим да се оно 2011. вратило на свој предратни ниво и сада представља 90,34 процента укупног становништва града.”

Ливада истиче и да тај тренд важи и за Србе, али је он далеко драстичнији.

Бивши грађани

“Тако се према стању 1991. број Срба смањио 2001. за више од 71 проценат, тј. од 4.342 на 1.232 становника и свој удео у укупном становништву смањио од 8,73% (1991) на 4,05% (2001), а пописом 2011. стање се даље погоршало, тако да се њихов удео свео на 2,73 одсто. Дакле, из града Дубровника се иселило, односно прогнано је 3.178 грађана Срба.”

Ливада наводи да су сличну судбину доживеле и остале етничке групе, чији се удео у укупном становништву свео од 13,81 одсто 1991. на 9,29 одсто 2001, односно на 6,93 процента 2011. године.

“Дакле иселило се, односно прогнано је, око 3.912 припадника разних етничких група из Дубровника. Заједно са прогнаним Србима то чини масу од 7.090 сада бивших грађана Дубровника.”

Отуда професор Ливада закључује да су последња два пописа становништва у Хрватској, показала да је у Дубровнику драстично промењена демографска слика, те да је овај град “почео постепено губити своје традиционално обележје мултиетничности и претварати се све више у чисти хрватски град, према ‘слици и прилици’ наших вајних националиста и домољуба. За Дубровник је то најтрагичније, као стари и некада мирни и узорни мултиетнички урбани агломерат.

– Како нисмо имали грађанске револуције, него два грађанска рата, ни у Дубровнику нисмо, као племенска заједница, још могли изаћи из њихових последица – закључује професор Светозар Ливада.

Злочини из Другог светског рата

Према подацима из књиге др Драгослава Страњаковића “Највећи злочини садашњице: (Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској 1941-1945)”, у Дубровнику је све до 1. јула 1941. било мирно, а тог дана усташе су из дубровачког затвора извеле деветорицу Срба међу којима и јереја Васила Ковачина, пароха из Метковића и Марка Поповића, учитеља. Побили су их дан касније на Рудинама код Стона, а претходно су их међусобно везали жицом и почели да им ломе руке, ноге, вилице користећи се крамповима, лопатама и чекићима.

Истовремено, једна група младих Дубровчана је 1. јула отишла у Требиње и 1. јула убила већи број, махом виђенијих Срба тог места. О томе је сведочио тамошњи свештеник Владимир Поповић.

“Првога јула у шест сати изјутра одјекнули су први пуцњи и врели меци убили су на кућном прагу Васа Бабића, Влада Н. Поповића, Милоша Брковића, Властимира Паликућу, Гаврила Ковачевића, Радована Лечића, Шћепа Ђурића, Душана Ногулића, и Илију Бабића.”

Сутра – Затирање Срба у Хрватској (18): Вуковар подељен град

Везане вијести:

Затирање Срба у Хрватској (16): Тровање соном киселином

Затирање Срба у Хрватској (15): Безумље у Ријеци

Затирање Срба у Хрватској (14): У Сплиту отето све српско

Затирање Срба у Хрватској (13): Загреб очишћен од Срба

Затирање Срба у Хрватској (12): Туђманов „сан“ у Горском котару

Затирање Срба у Хрватској (11): Прогон ћирилице у Источној Славонији

Затирање Срба у Хрватској (10): Опустошена житница

Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре

Затирање Срба у Хрватској (8): Прогон православља са Баније

Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти

Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика

Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру

Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве

Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top