Затирање Срба у Хрватској (16): Тровање соном киселином

Осијек, један од кључних славонских градова, увек је био пример традиционалног мултиетничког града у чијем је саставу увек у значајном обиму било заступљено становништво различитих ентитета, чији је удео у укупном броју, у неким периодима био чак и изнад 60 процената.

У књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880 – 2011“, професор Светозар Ливада анализирајући статистичке податке добијене на пописима становништва у последњих 130 година, наводи да су се највеће промене у етничкој структури становништва Осијека догодиле од 1890. до 1910. када су се масовно досељавале нехрватске етничке групе: Аустријанци, Немци и Мађари.

– Разне етничке групе су постале већинско становништво града 1990. године са 64,94 процента, да би се тај проценат смањио на 54,23 одсто десет година касније. Ако томе прибројимо Србе, као нехрватско становништво које је 1900. бројало, 6,72 одсто, а 1910, односно десет година касније 7,6 одсто становништва Осијека, онда је то огромна већина нехрватског становништва од чак 71,66 процената 1900, односно 61,88 одсто 1910. године – наводи Ливада.

Праве последице рата

Хрвата је у Осијеку, на попису из 1880. било 15.718, Срба 1.667, а припадника осталих заједница 2.424. Међутим, само десет година касније етнички састав се драстично мења, па је Хрвата 7. 586, Срба 1.798, а „осталих“ чак 17. 385. Оваква етничка ситуација се потпуно променила после слома Аустроугарске монархије и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије.

У том периоду хрватско становништво постаје већинско са уделом од чак 75 процената. Срба је тада 14, 58 одсто, а свих осталих етничких заједница тек око десет одсто. По завршетку Другог светског рата, у некада заједничкој СФРЈ, и Осијек је осетио све благодети брзог и динамичног развоја, посебно индустрије.

То је допринело и да се број становника многоструко увећа.

Посматрајући број становника у периоду од 1948. до 1991. број мештана Осијека се буквално удвостручио. Хрвата је на том првом попису становништва после Другог светског рата било 38. 622, Срба 6.144, а осталих 4.271.

– Динамика етничке структуре у истом раздобљу показује да се повећао удео разних нехрватских етничких група у укупном становништву града за више од 5 процената, односно од 8,71 одсто на 13,86 посто, затим Срба, и то за нешто мање од 3 процената, од 12,53 одсто на 15,26 одсто, док се удео већинског хрватског становништва смањио за нешто мање од 8 одсто – наводи Ливада.

Према речима овог стручњака, пописи становништва из 2001. и 2011. показују праве последице „хрватског интегралног национализма“ после грађанског рата.

Окидач прогона

– У првом налету до 2001. прогнано је, односно протерано, 10.813 грађана Осијека српске народности или 67,64 процента од броја из претходног пописа (1991), да би се тај број у попису 2011. смањио за 1.579 Срба – повратника, па је тако укупан број прогнаних Срба 9.234 или 54,82 одсто. Слично, али још драстичније, страдале су и остале мањинске етничке групе. Њих се у првом налету до 2001. одселило, односно прогнано 8.802 или 60,61 одсто, а у другом налету: од 2001. до 2011. прогнано је нових 1.169 припадника ових група, што укупно чини 9.971 или 68,66 одсто. У истом периоду се повећао број већинског хрватског становништва за 22.492 становника, тако да се његов удео у укупном становништву града увећао од 70,88 на 89,54 процента – наглашава Ливада.

Он као својеврстан „окидач“ прогона нехрватског становништва у Осијеку апострофира убиство Јосипа Рахела Кира, начелника локалне полиције.

– Кир је био познат по томе што је заговарао мирољубиво решавање међунационалних конфликата, а његово убиство су припремили и извршили екстремни ХДЗ-ови националисти 1991. године и то је био наговештај крвавог обрачуна са Србима, што се и обистинило у каснијим догађајима. Те догађаје открива суђење Бранимиру Главашу, једном од оснивача ХДЗ и заповеднику одбране града Осијека, из којега се може схватити шта значи етничко чишћење, репресија, вандалско мучење, тровање соном киселином, пуцање кроз главу и бацање у Драву завезаних руку са селотејпом преко устију – прецизира Светозар Ливада и уместо закључка, читаоцима нуди једно своје размишљање:

– Пошто се културе прожимају, ранија односно већ традиционална мултиетничност овог града, ударила је темеље будућим грађанским вредностима, које су, како су то показали резултати последња два цензуса, нажалост, озбиљно угрожене. Шта више, они су показали да се националистичка и нетолерантна политика према ‘другом и другачијем’ наставља и у времену далеко после рата, па се оправдано поставља питање: До када ће то трајати? – закључује професор Ливада.

Главашеви злочини

Злочини над Србима у Осијеку и околини су се дешавали у периоду 1991-1992, када је страдало више стотина углавном цивила. Средином јануара 1991, из јединица резервног састава МУП Осијек, формирана је „Бранмирова осјечка бојна (БОБ), којом је командовао Бранимир Главаш, тада начелник Секретаријата за Народну одбрану. Према изјавама многих сведока, Главаш је захваљујући припадницима ове јединице био господар живота и смрти у Осијеку и околини, јер су под његовом командом организована не само бројна убиства, већ и киднаповања, застрашивања, малтретирања, уцене, пљачке, отимање станова… О свему томе су сведочили и бивши припадници БОБ-а.

Главашу се у неколико наврата судило, у једном тренутку и правоснажно је био осуђен на десет година затвора, међутим, одлуком Уставног суда Хрватске из 2015, укинута је пресуда Врховног и Жупанијског суда у Загребу, па му се поново суди за злочине над Србима 1991. и 1992, а он и његови адвокати увелико туже све политичаре и новинаре који га називају „ратним злочинцем“.

Убиство Кира

Према доступним подацима, радикалном крилу ХДЗ никако није одговарао начелник полиције који није желео рат и прогон Срба из Осијека. Због тога су челници ХДЗ из овог града осмислили план убиста Јосипа Рахела Кира. Егзекуција је извршена 29. јуна у Новој Тењи, поред Осијека, када су убијена и два посланика у градском Већу: Горан Зобунџија и Милан Кнежевић, а Мирко Тубић је рањен. За овај злочин се од почетка сумњичио хрватски полицајац Антун Гудељ, али му никада није суђено, већ је побегао и скривао се у Аустралији.

Сутра – Затирање Срба у Хрватској (17): Дубровник по слици националиста

Извор: VESTI online

Везане вијести:

Затирање Срба у Хрватској (15): Безумље у Ријеци

Затирање Срба у Хрватској (14): У Сплиту отето све српско

Затирање Срба у Хрватској (13): Загреб очишћен од Срба

Затирање Срба у Хрватској (12): Туђманов „сан“ у Горском котару

Затирање Срба у Хрватској (11): Прогон ћирилице у Источној Славонији

Затирање Срба у Хрватској (10): Опустошена житница

Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре

Затирање Срба у Хрватској (8): Прогон православља са Баније

Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти

Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика

Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру

Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве

Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова