Заборављени београдски добротвор: И без ноге је предводио српску војску у победе

Ово је прича о једном дечаку који се борио у свим важним ратовима свог времена, бранио Србију и то без ноге, био опеван у песми коју су касније препевали, био велики задужбинар, а његова породица је дошла до тога да моли за кору хлеба…

Не зна се баш засигурно где је рођен Влајковић Ђорђе, да ли је то била Војводина (односно Аустрија) или сам Београд, али једно је сигурно – дан његовог рођења био је 3. март 1831. године. Син Тодора Влајковића, Призренца, завршио је основну школу у Београду и пошао на Лицеј. Међутим, планове о образовању срушила је смрт родитеља. Најпре је умро отац, 1839. године, а потом и мајка 1845. године.

Тако је са само 14 година Ђока пожелео да ступи у војску. Међутим, и тако млад, Влајковић је био већ оформљен човек, изузетног става и карактера и то је препознао и начелник наше војске Коста Ранисављевић. Зато је Влајковић одмах упућен у војну школу у Русију. Иако нема података да ли је заиста и похађао ту школу, зна се да се у Србију није вратио. Ступио је у аустријску војску и већ 1847. године добио чин потпоручника.

Како је Ђока прослављен у чувеној песми

Годину дана касније, за време мађарске буне, Ђорђе Влајковић придружује се српском добровољачком одреду Стевана Книћанина и у одбрани Србобрана добија прво од многих одликовања – Медаљу за храброст. Вратио се у Србију али, пошто је код нас тад завладао мир, кренуо је ка Русији, да изучава војне вештине и да их убрзо и практично примени.

Борио се у Кримском рату, а у бици код Севастопоља бива тешко рањен. Влајковић је тад изгубио ногу и, као тешког инвалида са штулом али и чином пензионисаног капетана руске царске војске, враћају га у отаџбину.

Миран и повучен, пензионисани војник бавио се обрађивањем баште, све до доласка кнеза Михаила на власт 1860. године, када је активиран као тобџијски капетан. Сву своју храброст, као и патриотизам и војну вештину, показао је 1862. године, након догађаја на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда.

Након и тог смиривања, Влајковић постаје управник војне болнице, али и један од најактивнијих чланова Уједињене омладине српске, пропагирајући рат против Турака. Улазак у рат, 1876. године, доноси му унапређење у чин мајора. Тада предводи Подрињце и Шапчане у тешким борбама и продире све до Бијељине. Легенда каже да је то чинио тако жустро да његови саборци нису ни приметили да нема једну ногу.

Шабачки Цицварићи му посвећују чувену песму, која се пева и данас, уз одређене измене у именима војсковођа.

– Капетан Ђока путује, путује, капетан Ђока путује сад…

Муке породице Влајковић

Пешадијски пуковник српске и руске војске у пензији, Ђока С. Влајковић, преминуо је 17. августа 1883. године у Београду, где је и сахрањен уз све војне почасти.

Ђорђе С. Влајковић био је ожењен и имао је двоје деце – Богољуба и Марију. Свестан да „као човек може сваког минута умрети, а као војник погинути“, наш славни војсковођа саставио је тестамент у којем, између осталог, моли Бога да „излије своју свет милост на његова два ангела“

Нажалост, судбина Влајковићеве породице била је тешка. Годину дана након његове смрти, умире и Богољуб, од туберкулозе, у 21. години. Године 1910. умире и Влајковићева супруга Александра. Дуго је отплаћивала дуг начињен скоро 50 година раније и преминула је без икакве имовине.

Кћи Марија, удовица бившег земунског градоначелника, мајка болесне ћерке, није имала новца ни да је сахрани. Годину касније умире и Марија, само дан пошто је послала писмо министру просвете у ком моли за помоћ.

Не може се и не сме веровати да ће држава дозволити да ће се кћи једног великог сина земље, који се за њу борио и гинуо и који је цело имање завештао, оставити да се потуца и бори за парче хлеба – написала је тада Марија, чија се кћи више нигде не помиње.

Задужбина Ђоке С. Влајковића

Српска академија наука и Београдски универзитет дуго су чекали да добију имовину коју им је оставио Ђока Влајковић. Тек маја 1939. настављају да управљају његовом задужбином.

Једна од улица у најужем центру српске престонице носи његово име, односно презиме.

Баш у тој улици Министарство просвете сазидало је тридесетих година, од средстава Ђокине Задужбине, зграду на чијој се фасади налази биста овог славног добротвора и војника.

Извор: Србин инфо

Везане вијести:

Како је амерички фотограф направио историјски снимак оснивача „Црне руке“ за кога тврде да је ишамарао Черчила

Српски добровољци у Првом свјетском рату | за Српско коло пише: др Милан Мицић

Сто година Прве српске ескадриле са Солунског фронта