Vladimir Umeljić: Na vest o smrti – velikom Srboljubu Živanoviću (1933–2024)

Profesor Živanović bio je izuzetno predani stručnjak, zaslužni javni pregalac i dobar čovek. On je ušao u istoriju, što raznim Mišinama teško da će ikada poći za rukom.

Upokojio se u Gospodu akademik prof. dr Srboljub Živanović, čovek zavidne biografije, savesnog i samopregalačkog životnog puta u službi nauke i svoga naciona. Njegova ostvarenja svetskoj značaja pisala su istoriju medicine i paleoantropologije, njegovo predano angažovanje pri utvrđivanju istine o Srbocidu hrvatske države 1941-1945. i njegovoj strašnoj paradigmi, sistemu koncentracionih logora Jasenovac nije jenjavalo čitavog života.

Ne može se dovoljno poštovati njegova ogromna, a neupitna istorijska zasluga, da se tema Jasenovca uspešno reafirmisala i decenijama održala u fokusu javnosti. Jedan medicinar-forenzičar je uspeo da esencijalno doprinese onome, na čemu su školovani istoričari i drugi socijalno-naučni profili dugo vremena neslavno padali na ispitu (stručnosti i savesti), zakazali.

Njegov uvek ljubazni način ophođenja, poštovanje sagovornika i tolerancija prema drugomišljenicima bili su vrlo izraženi. Tako me je on, iako je znao da nam se stavovi ne uvek podudaraju, faktički kooptirao u Međunarodnu komisiju za istinu o Jasenovcu, bez da me je pitao, jer je ocenio da bi to bilo korisno za istraživanje Srbocida hrvatske države 1941-1945.

Isto tako, zamolio me je za uvodnu recenziju svoje knjige „Jasenovac“ (Pešić i sinovi, Beograd, 2012.), čiji ruski prevod je potom objavljen 2016, što sam ja naravno i vrlo rado učinio.

Znali smo se decenijama, sretali, diskutovali, razmenjivali mišljenja i kada sam svojevremeno u Londonu držao slovo o Jasenovcu, odmah mi je ponudio gostoprimstvo u svom domu.

Sigurno, ovaj deo njegove životne delatnosti nije mu doneo samo prijatelje i poštovaoce, već po prirodi stvari i protivnike, ali i kritizere a pri ovim poslednjima otpada gornje „po prirodi stvari“, jer najžešći i najnekorektniji među njima su dolazili upravo sa srpske strane.

Ovde samo kratko jedan primer tog nedostojnog napadanja, vređanja i difamiranja, koje je svojevremeno autorizovao Veljko Đurić Mišina, tadašnji direktor beogradskog Muzeja žrtava genocida, posvetivši tome jednu čitavu knjigu, u sopstvenom izdanju (Iskopavanja u Jasenovcu 1964. godine. Studija slučaja svedočenja dr Srboljuba Živanovića. Izdanje autora. Beograd, 2021.):

„Problem Jasenovca postao je kompleksniji kada su se u njegovo istraživanje počeli da uključuju zaljubljenici u prošlost, poluobrazovani i primitivni entuzijasti sveznalice. Problemi se produbljuju kada su se u njih umešali obrazovani profesionalci koji su svojevremeno, pre više od pet decenija, imali udela u kakvom-takvom doprinosu u arheološkim istraživanjima.

Takav je slučaj sa doktorom medicinskih nauka Srboljubom Živanovićem, jednim od učesnika istraživanja obavljenog 1964. godine u sklopu pripreme terena nekadašnjeg koncentracionog logora Ciglana i stratišta i grobišta u Donjoj Gradini.

S obzirom na to da je sačuvana i istraživačima dostupna dokumentacija iz tih godina, nije lako ostati ravnodušan prema tvrdnjama koje već dve decenije Živanović, inače danas jedini živi učesnik tog višegodišnjeg posla, iznosi u javnosti u raznim formama jer one, naprosto, obiluju poluistinama i manipulacijama brojevima i tvrdnjama.

„Naknadna pamet” i kvazičinjenički pristup Živanovića toj problematici već je naneo popriličnu štetu u oblasti koja bi trebalo da doprinese oblikovanju nacionalne svesti o prošlosti što je, svakako, prvenstveno u domenu istorijske nauke, a nikako (zlonamernih) amatera. (…)”

Ovaj prizemni i bezmerno arogantni način vređanja, nipodaštavanja i klevetanja („zaljubljenici u prošlost, poluobrazovani i primitivni entuzijasti sveznalice (…) poluistine, manipulacije (…) naknadna pamet, kvazičinjenički pristup (…) zlonamerni amater (…)“) nije ni inače izuzetno tolerantnom profesoru Živanoviću ostavio nikakav izbor, te je podneo tužbu sudu i, naravno, dobio spor.

Teško je reći a kamoli prihvatiti da je Mišina ovim svojim pamfletom mislio i želeo „da doprinese oblikovanju nacionalne svesti o prošlosti“, ali jedno je sasvim sigurno – ovakve izjave uvek više govore o njihovim autorima, nego o ciljnim osobama, čija „dekonstrukcija“ se pokušava.

Najblaže rečeno – jadno i žalosno.

No teško da je on naišao na odobravanje bilo kog iole poznavaoca ove problematike, mada ni jednog pristojnog čoveka, koji poznaje izraze, kao što su to kultura dijaloga, vaspitanje, tolerancija…

Ni takvi napadi, međutim, nisu ni u najmanjoj meri narušili ugled ili uprljali biografiju profesora Živanovića, izuzetno predanog stručnjaka, zaslužnog javnog pregaoca i dobrog čoveka.

On je ušao u istoriju, što raznim Mišinama teško da će ikada poći za rukom.

Slava ti, profesore, neka te Nebeski Svedržalac primi u Svoje Carstvo Nebesko i poda ti pokoj i spokoj duši.

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Iskra, 3. 1. 2024)