Vladimir Umeljić – Genocid kao deo kulturološke tradicije Zapadne i Srednje Evrope?

Ove godine navršilo se 75 godina od formiranja po vrsti zločina najmonstruoznijeg logora u Evropi – Jasenovca. April, mesec osnivanja NDH, u Beogradu nije povod za konferenciju o Jasenovcu, ali održaće se ona o genocidu nad Jevrejima i Romima i to pod nazivom Eskalacija i Holokaust: od streljačkih vodova do dušegupke u logoru Sajmište; dve faze Holokausta u Srbiji. O tome, ali i drugim stvarima vezanim za stradanje Srba razgovarali smo sa Vladimirom Umeljićem, autorom knjige „Okcidentalno-evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom i balkanski ratovi krajem XX veka (Kontinuitet istorije u prizmi teorije definicionizma)“

Vladimir Umeljić rođen je 1951. godine u Beogradu. Stomatologiju, istoriju i teologiju studirao je u Beogradu i Frankfurtu na Majni. Bavi se istraživanjima istorije, socijalne psihologije, politikologije, teologije i filozofije jezika. Objavljuje na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Tvorac je jezičko-filozofske teorije definicionizma, koja ukazuje na uzurpaciju vlasti nad definicijama (stvarnosti) kao ključnu metodu za osvajanje i zadržavanje vlasti u društvu. Noam Čomski,  jedan od najvećih živih korifeja filozofije jezika, komentarisao je da on sam „nikad nije došao na tako interesantne ideje“ i da će gledati „da u budućnosti radi i na taj način“.

Vaša multidisciplinarno koncipirana naučna studija „Okcidentalno-evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom i balkanski ratovi krajem XX veka (Kontinuitet istorije u prizmi teorije definicionizma)“ uskoro izlazi iz štampe i ima zanimljivu i izuzetno senzibilnu temu, kojoj ovde posvećujete više od 700 strana teksta. O čemu se radi? I zašto multidisciplinarni pristup, zar pomenuto nije tema istorijske nauke?

Prvi deo ove studije bavi se odnosom okcidentalno-evropske kulturološke tradicije prema svim velikim genocidima u evropskom 20. veku, sa težištem na srbocidu hrvatske države 1941–1945. i želi da se prevashodno približi odgovoru na pitanje – zašto počinitelji svih velikih genocida u evropskom 20. veku primarno pripadaju geopolitičkoj celini i, pre svega, kulturološkoj tradiciji Zapadne i Srednje Evrope, dok žrtve svih velikih genocida u evropskom 20. veku primarno ne pripadaju geopolitičkoj celini i, pre svega, kulturološkoj tradiciji Zapadne i Srednje Evrope? Drugi deo tematizuje odnos iste tradicije prema ratovima u evropskom 20. veku, sa težištem na poslednjim balkanskim ratovima pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije. Neminovno je, dakle, da ona odgovarajuće tretira i „Srpsku hroniku na svetskim verigama“, kako je to nazvao veliki pravoslavni filozof Predrag R. Dragić Kijuk u svom kapitalnom izdavačkom delu „Catena Mundi“. Za očekivanje je da se posledično razvije vrlo angažovana (a nadajmo se – prevashodno argumentativna) diskusija. To apsolutno pozdravljam, iako sam svestan težine iskaza jednog od utemeljivača taoizma (Lao Ce): „Istina još nikome nije škodila, osim onima koji su je izgovarali.“

Multidisciplinarni pristup nikad nije pogrešan. Jedan od vodećih svetskih matematičara našeg vremena Hajnc-Oto Peitgen je eksplicitno obrazložio tu potrebu: „Stvari se u suštini dešavaju nezavisno od granica partikularnih nauka (…) i mnoga zaista vredna nova otkrića se stoga dešavaju upravo u tom međunaučnom, u interdisciplinarnom prostoru.“ A genocid je istorijski, sociološki, politikološki, socijalno-psihološki, pa i filozofski fenomen. Moju jezičko-filozofsku teoriju definicionizma – u tematskom kontekstu istraživanja fenomena genocida i uloge milenijumske kulturološke tradicije Zapadne i Srednje Evrope u njegovom nastajanju –prvi put sam predstavio naučnoj javnosti esejom „Etika i vlast nad definicijama“ u nemačkom naučnom časopisu za sociologiju kulture 2006. Jedan od najvećih živih korifeja jezičke filozofije Noam Čomski, kome sam stavio na raspolaganje kratak engleski pregled suštine teorije definicionizma, prokomentarisao je da „nikada nije došao na tako interesantne ideje“. Izrazio je, potom, spremnost da se odazove mom pozivu, da će pokušati da nađe vremena „da radi na taj način“.

Verujete u dokazivost kontinuiteta istorije na Balkanu, u Evropi i u svetu u 20. veku, kako u odnosu na velike genocide tako i na ratove. Uz to ispitujete mogućnost da na početku uzročnog lanca događanja prevashodno stoji okcidentalno-evropska kulturološka tradicija – Zapadna i Srednja Evropa – koju je više od 1.500 godina bitno determinisao Vatikan. Zar to ne zvuči kao još jedna „optužba paranoičnih Srba“, njihova „nacionalistička propaganda“, kao i „teorija zavere“? Kao napad na zapadne demokratije i Rimokatoličku crkvu?

Svaka stvar se može verbalno uprostiti do neprepoznatljivosti. Odgovor je, međutim – „ne“. Ova studija nije nikakva optužba, jer krivica nikad nije kolektivna ili nasledna. Radi se o zajedničkoj odgovornosti za prošlost, sadašnjost i budućnost. To znači da njen kritički ton prevashodno predstavlja poziv na učenje iz istorije, na identifikovanje negativnih elemenata kulturološke tradicije i njihovo odbacivanje u smislu principa „Nikad više!“, uz prihvatanje i dalje razvijanje svih pozitivnih elemenata iste.

Naravno, empirijsko je saznanje da, pri objavljivanjima naučnih ili opštih publicističkih priloga, koji kritički reflektiraju faktičko stanje u SAD, Nemačkoj i drugim demokratijama zapadnog tipa, po pravilu: stižu povratne optužbe, da se pri tome radi o „antidemokratskom“ stavu i delanju, kao i da se ti prilozi prećutkuju, ignorišu, da se odbija i revnosno sprečava njihovo objavljivanje, širenje i komentarisanje. Kada se pak radi o Vatikanu, onda se argumentovana diskusija izbegava u principu ličnim diskvalifikacijama i difamiranjem autora, to su odmah „crkvenomrzitelji“ i „bogomrzitelji“, „senzacionalistički nastrojeni i nekompetentni zastupnici teorija svetskih zavera“ i sl.

Stoga želim da profilaktički konstatujem i stavim na diskusiju svoj stav da ovakvi prilozi pripadaju naprotiv apologetici kako demokratskog ideala tako i prvobitnog hrišćanskog „oslobađanja za slobodu“, a da njihovo ignorisanje samo još jednom pokazuje da su arogancija i ignorancija bliznakinje. Drugim rečima, i sledstveno razmatranje je isto tako/toliko „antidemokratski“ orijentisano, kao što je npr. i jedan izveštaj o seksualnoj zloupotrebi dece od strane rimokatoličkih klirika „blasfemičan“. Pri takvim povratnim optužbama, dakle, radi se o samo još jednoj klasičnoj i neprihvatljivoj zameni teza. Osim toga, od oko 1.160 fusnota, njih preko 1.000 upućuje upravo na zapadne izvore i literaturu – gde tu ima mesta nekakvoj „srpskoj propagandi“? A teoretičare zavere o „teoretičarima zavere“ upućujem na argumentovan odgovor u zaključnom poglavlju pre jezičko-filozofskog aneksa: „O teorijama svetskih zavera“.

Tematizovali ste i intenzivnu satanizaciju Srba u javnosti Zapada u vreme poslednjih balkanskih ratova pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije. Šta bi o tome, posle svega, trebalo da se kaže, a da već nije rečeno?

Ustaljena predstava o tadašnjoj stvarnosti se u studiji svesno stavlja na probu s jednog drugačijeg i od te predstave jasno odudarajućeg gledišta, a na osnovu – proverenih i lako proverljivih – primarnih istorijskih izvora, koji po mom mišljenju do sada nisu doživeli zasluženu pažnju analitičara, nisu dakle u iole dovoljnoj meri bili stavljeni u službu (inače nezaobilazne, aksiomatične) naučne skepse i provereni u odnosu na njihovu snagu naučnog dokaza, sledstveno principu sine ira et studio (bez mržnje i naklonosti, odnosi se na nepristrasno i objektivno suđenje).

Neosporno je, naime, da su se u toku ovde tematizovanih ratova dešavali brojni zločini – pojedinačna i masovna ubistva, ciljana proterivanja tj. „etnička čišćenja“, zlostavljanja, silovanja, otimanje imovine itd. kao i da se počinitelji i žrtve (po svakom zakonu verovatnoće, mada i po raspoloživim, ali vrlo zanemarenim podacima) nalaze na svim sukobljenim stranama, naravno u različitom procentu.

Istovremeno je neprevidivo da na Zapadu, kao i u njegovoj sferi uticaja, važi jedna jedina „stvarna stvarnost“ – Srbi su bili isključivi krivci za tu tragediju, svi ostali učesnici su bili njihove nevine žrtve.

Intencija predstavljenih podataka ni u kom slučaju nije, međutim, da pri sledstvenom argumentovanom preispitivanju te – po autorovom mišljenju subjektivne i interesno motivisane „crno-bele“ – slike o sukobima i ratovima u bivšoj Jugoslaviji na kraju 20. veka, istu sada supstituiše jednom sopstvenom, subjektivnom i interesno motivisanom „belo-crnom“ slikom.

Podacima, stoga i još jednom, prevashodno Zapad govori o samom sebi. Interesantno je i simptomatično da se pri tadašnjoj masivnoj dehumanizaciji Srba primenjivao isti mehanizam kao i pre, tj. za vreme svih genocida u istom veku i na istom prostoru, pri čemu ovog puta nije došlo do realizacije narodoubistva. Direktor Instituta za odbranu Zapada u Jerusalimu Johanan Ramati je tadašnju, koliko maestralnu, toliko i zabrinjavajuću medijsko-političku kampanju i uspešno kreiranje virtuelne i krajnje jednostrano polarizovane „stvarne stvarnosti“ od strane Zapada, i njene pouke već 1994. na sledeći način prokomentarisao:

„Građanski rat u Jugoslaviji još traje i praćen je neizrecivim jadom i patnjom na svim stranama. Mediji izveštavaju o patnjama muslimana sa mnogo strašnih detalja (…) Srpske patnje se ignorišu (…) Ova organizovana antisrpska i promuslimanska propaganda bi trebalo da izazove najozbiljniju brigu kod svakoga ko veruje u demokratiju i slobodu govora (…) Američke jevrejske organizacije, koje je firma Ruder & Fin prevarila, mogu da čestitaju sebi (…) Ovo dobro orkestrirano i iskonstruisano demonizovanje Srba je upozorenje i svim Jevrejima, kojima je iole stalo do opstanka Izraela. Izrael bi, naime, mogao da bude sledeći cilj.“

Karakteristična za tadašnju, virtuelizovanu „stvarnost“ bila je npr. primedba američkog reportera Bob Simona, koji je posle katastrofalnog zemljotresa kod japanskog grada Kobe 1995. godine (više od 4.500 mrtvih, oko 14.700 povređenih, blizu 300.000 stanovnika ostalo bez staništa i imetka) izveštavao sa lica mesta. Ona zvuči vrlo indikativno, kao odlika i konsekvenca dotične kampanje:

„Ovo je jedina manifestacija sile za koju se ne mogu optužiti Rusi ili Srbi.“

Naravno, tematizovali ste i Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju. Na koji način i u kom obimu, posle svega što je rečeno o ovom „revolucionarnom tribunalu“ Novog svetskog poretka?

Da, Hag sam tematizovao na pedesetak strana. Ovde želim da ukažem na samo jednu masivnu reviziju međunarodnog prava, kojom je Tribunal sebi pribavio samosvojnu podlogu da nesumnjivi ratni zločin nad bosansko-muslimanskim muškarcima u Srebrenici proglasi zločinom genocida.

Haški tribunal redefiniše: „Ubijanje svih članova dela jedne grupe, lociranog unutar malog geografskog prostora, čak i kada rezultira manjim brojem žrtava, bio bi okvalifikovan kao genocid, ako bi se izvršilo sa namerom da uništi deo grupe, koji je lociran unutar malog geografskog prostora.“ Izvorna UN rezolucija, međutim, glasi: „Genocid je pojam, koji se definicijom odnosi na ugrožavanje i uništavanje života čitavih ljudskih grupacija, bez obzira na pol i uzrast žrtava, čiji se integritet i homogenitet uslovljava i zasniva na zajedničkoj nacionalnoj ili etničkoj, rasnoj i/ili religioznoj osnovi.“

Čak ako za trenutak zanemarimo činjenicu da bi navedenom definicijom Naser Orić i njegovi vojnici trebalo da odgovaraju za najmanje pedesetak prethodno počinjenih genocida u okolini Srebrenice i to zaključno sa ženskim i dečjim žrtvama (što odgovara i izvornoj UN rezoluciji), ova formulacija je vrlo problematična, dovodi do apsurda

Nije čudo da i direktor Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof komentariše: „Voleo bih da su nacisti sklonili jevrejske žene i decu pre svog krvavog pohoda, umesto što su ih ubili, ali to se nije desilo, kao što znamo. Ni Ruanda i Holokaust nisu isto, iako su zločini koji su se dogodili u Ruandi mnogo sličniji Holokaustu od onoga što se desilo u Srebrenici. Ali, opet, to nije isto (…) Koliko znam, ono što se u Srebrenici desilo ne odgovara opisu ili definiciji genocida. Mislim da je odluka da se to nazove genocidom doneta iz političkih razloga. Očigledno je da se dogodila tragedija, nedužni ljudi izgubili su život i treba da se sačuva sećanje na njih…“

U Beogradu se 20–22. aprila održava internacionalna manifestacija o Holokaustu u Srbiji 1941–1945. godine. Decenijama se bavite fenomenom genocida i objavljujete rezultate svojih istraživanja na srpskom, nemačkom i engleskom – da li ste dobili poziv da učestvujete u njoj?

Ne, što žalim, jer kultura sećanja se mora intenzivno gajiti i uvek rado dajem svoj doprinos ostvarenju tog eminentno važnog cilja. Ta ideja se samo može pozdraviti i podržati, jer je čuvanje uspomene na ovaj „najstrašniji zločin koji istorija čovečanstva poznaje“ (Rafael Lemkin) neophodno u smislu profilaktičkog i krajnje humanističkog principa „Nikad više!“.

Imao bih, naravno, prethodno pitanje za organizatore ovog susreta: Kako bi trebalo shvatiti činjenicu da se u srpskom glavnom gradu diskutuje o (nesumnjivim) strahotama Holokausta nad Jevrejima i Porajmosa nad Romima, a da se apsolutno ignoriše treći i istovremeni veliki genocid u evropskom 20. veku, naime srbocid hrvatske države 1941–1945?

Možda je razlog to što je jedan od glavnih inostranih referenata Aleksander Korb, čovek čiji se „enormni doprinos naučnom istraživanju zločina genocida“ iscrpljuje u tome što zdušno poriče činjenicu genocida nad Srbima u hrvatskoj državi 1941–1945. i pokušava na teško shvatljiv način da naknadno „humanizuje“ nosioce i uslužnike tog zločinačkog režima, a time, neumitno, da obezvredi i faktički još jednom dehumanizuje sve njegove žrtve? Njegovoj disertaciji se u studiji posvećuje pedesetak stranica, ovde prilažem samo nekoliko Korbovih navoda (oznaka stranica se odnosi na originalni tekst doktorskog rada, a ne na potom izdatu knjigu):

U tadašnjoj hrvatskoj državi 1941–1945. „nije se dogodio genocid nad Srbima“ (str. 34, 114, 205, 352, 373, 374).

Klerikalna komponenta (hrvatski katolički klir i Vatikan) „nije igrala nikakvu bitnu ulogu pri masivnom nasilju nad Srbima u hrvatskoj državi 1941–1945. Ustaški pokret je sledio prvenstveno sekularnim ciljevima, tako je npr. i nasilno pokatoličavanje Srba imalo sekularni karakter“, a sve što govori protiv toga je „antiklerikalna, antikatolička paradigma, koja je u devedesetim godinama prošlog veka bez mnogo truda prevedena u srpsko-nacionalističku paradigmu“ (str. 29, 73, 248, 285, 286, 363).

Korb obznanjuje vrlo brzo da za njegovu studiju „hrvatski izvori predstavljaju centralni fundus u odnosu na naučno istraživanje ustaške politike“ (str. 41) jer su srpski izvori ili „nacionalistički“ (str. 18, 24, 45) ili „komunistički, jer su sastavljeni u staljinističkom duktusu“ (str. 45).

Svedočenja preživelih srpskih žrtava „izgledaju problematično i sadrže samo pojedine iskaze, koji ne izgledaju falsifikovano, jer ih je srpska vlada iz nacionalističkih razloga izmanipulisala“ (str. 45).

Sva svedočenja nemačkih nacista i italijanskih fašista sa lica mesta su bezvredna, jer su oni pak „sve informacije i podatke preuzeli od srpskih nacionalista (str. 16, 17, 18, 24, 25) i od srpskog pravoslavnog sveštenstva“ (str. 35).

Ovaj krajnje selektivni tj. eliminatorski, jednostrani i tendenciozni način vrednovanja istorijskih zbivanja nema, to počinje da uči student istorije verovatno već u prvom semestru studija, nikakvu naučnoistorijsku osnovu i kompatibilan je jedino i isključivo sa velikim delom neprevidivo ispolitizovane hrvatske istoriografije i njihovim poricanjem srbocida, njihovom „Laži o Jasenovcu“, („Balkanska verzija ’Laži o Aušvicu’, poricanje Holokausta“).

Poznati nemački istoričar Holm Zundhausen to u jednoj hrvatskoj naučnoj publikaciji karakteriše na sledeći način:

„Ono što desnoradikalni, neonacistički krugovi u Njemačkoj i drugim nekim zemljama, označavaju kao ’laž o Aušvicu’ za nacionalističke su krugove u Hrvatskoj ’laži o Jasenovcu’ odnosno ’jasenovačka bajka’. U oba slučaja radi se o tome da se brojčano neegzaktni i manjkavo dokumentirani zločin bagatelizira u svojim dimenzijama do neprepoznatljivosti ili u potpunosti porekne. I u jednom i u drugom slučaju riječ je o čišćenju dotične ’nacionalne’ prošlosti, pri čemu se masovna ubojstva objašnjavaju kao puke klevete i povijesni falsifikati.“

Pogledajmo kako bi izgledao ovaj Korbov prilaz dotičnoj materiji da se on slučajno odvažio da na isti način tretira Holokaust. Šta bi bilo, kada bi neko u naučnu i opštu javnost izneo apsolutno analognu tvrdnju;

da izvori poricatelja Holokausta predstavljaju centralni fundus u odnosu na naučno istraživanje nacističke politike;

da su dotični jevrejski izvori ili nacionalistički ili radikalni, jer su sastavljeni u cionističkom duktusu;

da svedočenja preživelih jevrejskih žrtava izgledaju problematično i sadrže samo pojedine iskaze, koji ne izgledaju falsifikovano, jer ih je izraelska vlada iz nacionalističkih razloga izmanipulisala;

da su sva svedočenja nemačkih nacista i italijanskih fašista sa lica mesta bezvredna, jer su oni pak sve informacije i podatke preuzeli od jevrejskih nacionalista i od jevrejskih ortodoksnih rabina?

Odgovor je kao retko kad u ovoj naučnoj oblasti vrlo jednostavan: U tom slučaju Holokaust ne bi bio genocid, što bi dovelo do krajnje apsurdne situacije da upravo najmasovniji genocid u istoriji čovečanstva, koji je bio i povod da se ovaj zločin međunarodno pravno sankcioniše, više nije genocid.

O (ne)moralnoj i (anti)etičkoj konotaciji ovakve tvrdnje nepotrebno je govoriti.

Šta dakle traži jedan Aleksandar Korb na naučnoj manifestaciji o Holokaustu u Beogradu, koji uz to ustašku krvoločnost proglašava „navodnom“ (str. 27), tvrdi da su Srbi „satanizovali“ ustaše (str. 18), a sopstvene žrtve „instrumentalizovali i cinično kultivisali“ (str. 24, 25), dok su ustaše bili samo „sanjari“ i „vizionari“ („San o Novoj Evropi. Vizija hrvatskih ustaša o jednoj etnički homogenoj Hrvatskoj kao delu jednog Novog poretka“, Korbovo predavanje u Jeni, 29. 5. 2013)?

Da li je zaista neophodno sačekati da on ode korak dalje i proglasi nacističku ubilačku mašineriju „navodnom“, da tvrdi da su Jevreji „satanizovali“ naciste, a sopstvene žrtve „instrumentalizovali i cinično kultivisali“, dok su nacisti – kao i njihovi hrvatski i bosansko-muslimanski pomagači i saučesnici 1941–1945 – bili samo „sanjari“ i vizionari“?

Srpski Holokaust sa teritorije NDH

Konferencija Eskalacija i Holokaust: od streljačkih vodova do dušegupke u logoru Sajmište; dve faze Holokausta u Srbiji, koja počinje 21. aprila 2016. u Palati Srbija na Novom Beogradu organizovana je uz podršku Evropske unije, Ministarstva kulture Republike Srbije i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, u Beogradu će biti održana konferencija sa dve teme: 1. Holokaust u Srbiji i širi plan za uništenje evropskih Jevreja; 2. Holokaust i Porajmos u kulturi sećanja: regionalne specifičnosti i zajednički evropski narativ kao temelj društvenih vrednosti raznolikosti, tolerancije i ljudskih prava. Partnerski projekat Istorijskog arhiva Beograda, Centra za istraživanje i edukaciju o Holokaustu iz Beograda, nevladine organizacije Teraforming iz Stokholma, Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Rijeci i Instituta za proučavanje rata, Holokausta i genocida iz Amsterdama za cilj ima da obradi i naučnoj i široj javnosti učini dostupnom u formi on-lajn baze podataka do sada neobrađenu arhivsku građu Istorijskog arhiva Beograda o žrtvama koncentracionog logora Sajmište (Judenlager Semlin). Postavlja se samo pitanje kako se logor Sajmište može razmatrati kao deo „Holokausta u Srbiji“, ako se zna da se on nalazio na teritoriji NDH i bio u potpunosti izvan domašaja kolaboracionističkih vlasti u Srbiji.

Razgovarao Vladimir Dimitrijević Fotografije Milan Timotić

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: