Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Vladimir Umeljić: DUBOKA RASKOLjENOST I TRAGIČNI USUD MILANA NEDIĆA

Da li je primereno poštovati lik Milana Nedića, koji je u vreme Drugog svetskog rata prihvatio i zbrinuo, spasao stotine hiljade proteranih i u okupiranu centralnu Srbiju izbeglih Srba iz rasparčane prve Jugoslavije? Da, nesumnjivo.
Milan Nedić; FOTO: Snimak ekrana

Da li je primereno osuđivati saradnju Milana Nedića sa nemačkom okupacionom silom i njegovo saučenišstvo pri nemačkom genocidu nad Jevrejima i Romima u Srbiji, kao i pri masovnim streljanjima srpskih talaca u Kragujevcu? Kao i npr. njegovo insistiranje da Gestapo u aprilu 1942. uhapsi suprugu Draže Mihajlovića Jelicu, i decu, sina Branka i ćerku Jelicu, i drži ih kao taoce u logoru Banjica do kraja 1943, jer komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini nije padalo na pamet da položi oružje pred nacistima a kamoli da sarađuje s njima? 

Da, nesumnjivo.


NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.


Politika Trećeg rajha na Balkanu je – nezavisno od ratnih uspeha – bila haotična, bez jasnog posleratnog koncepta i praćena velikim greškama. D. G. Erpenbeck nabraja dotične elemente:

„Potpuno političko paralisanje (sve do rata s Jugoslavijom visoko cenjene) srpske strane i njena diskriminacija u korist Hrvata; stalno nemačko popuštanje Italiji u odnosu na političko uređenje Balkana; primena drakonskih kaznenih mera u Srbiji i tolerisanje ustaškog terora u Hrvatskoj su najupadljiviji i najdirektniji dokazi tačnosti ovakve kritike.“

Već nekoliko meseci po završetku ratnih dejstava, nemački predstavnici u pobeđenoj zemlji uviđaju, da se Balkan ne može umiriti  bez kakve/takve saradnje srpske strane. Predstavnik nacističke Nemačke Benzler piše nemačkom ministru inostranih poslova Ribentropp-u 14.08.1941:

„Situacija zahteva jednu principijelnu odluku – da li da borbi protiv rastućih komunističkih terorističkih aktivnosti podredimo sve drugo ili bi se opšte neutralisanje srpske zavereničke bande moralo sprovoditi istovremeno sa akcijama protiv komunista. Za uspešnu borbu protiv komunista, pod datim uslovima, bila bi nam potrebna jedna komesarska Vlada i podrška u srpskom narodu – dokle god se razumno ponaša – i saradnja srpske žandarmerije. Možda je čak i formiranje jedne prave Vlade potrebno.“

Izbor pada na srpskog generala Nedića, bivšeg jugoslovenskog ministra rata, i merodavna imena srpske politike – koja nisu izbegla u egzil – vrše sve jači pritisak na njega, da se primi nezahvalne uloge jednog (kolaboracionističkog) „spasioca nacije“.

Prve pregovore s njim vodi utemeljivač i predvodnik pokreta „Zbor“, Dimitrije Ljotić, jedna egzotična, vrlo samosvojna i usamljena figura na tadašnjoj srpskoj političkoj sceni.

Ljotić se (iskustveno – s pravom) može označiti kao poklonik nacističkog tipa totalitarizma, ali i (uslovno, jer samo teoretski, neproverljivo, ali ne i isključeno) kao zalutali, po sopstvenom samoshvatanju duboko patriotski i uz to visoko intelektualni, ali – usled svog socijalnog statusa, značaja i uticaja – opasni zanesenjak, koji je sledio jednom principijelnom „anti-stavu“ – on je istovremeno bio i antikomunista i antikapitalista, antidemokrata i antisemit.

To je, vrlo prepoznatljivo, bilo izuzetno kompatibilno sa fundamentalnim stavovima nemačkih nacista. Od njih ga je, doduše, delila njegova naglašena i u javnosti konsekventno praktikovana religioznost.

Već iz razloga, međutim, njegovog otvorenog i isto tako konsekventno praktikovanog antisemitizma tj. antijudaizma i tzv. anticiganizma, legitimno je i vrlo opravdano postaviti u veliko pitanje njegovo shvatanje religioznosti. Jer pravo, izvorno hrišćanstvo ne poznaje i ne zastupa, već odbacuje i osuđuje svaku vrstu rasizma.

Jedan bitni razlog postavljanja u pitanje njegovog shvatanja patriotizma pak predstavlja činjenica, da je on još pre Drugog svetskog rata uspostavio i održavao tesne kontakte sa nemačkim nacistima, u prvoj liniji sa njihovim ideologom Alfredom Rozenbergom, kao i da je njegova organizacija „Zbor“ dobijala direktnu finansijsku i logističku podršku od nemačke nacional-socijalističke partije NSDAP, od Adolfa Hitlera.

U skladu s tim opredeljenjem on organizuje „Srpski dobrovoljački korpus“, oružanu trupu u jačini od pet bataljona, sa ukupno 3.021 oficirom i vojnikom i stavlja je nemačkoj okupacionoj sili na raspolaganje.

Ljotićeva svesna i voljna odluka da sarađuje sa nacistima je bila definitivno pogrešna, jer i izgovor borbe protiv pretećeg komunizma, protiv Staljina i Tita uz pomoć Hitlera i Himlera, odgovara pokušaju da se Sotona isteruje uz pomoć Belzebuba, cilj naime ne opravdava (sva) sredstva.

No taj princip je, kao što je poznato, vrlo omiljen kod totalitarista.

Nedićeva situacija i motivi su sasvim druge prirode. On saznaje u svom stanu u Beogradu, gde se nalazio u kućnom pritvoru, o razmerama nemačkih represalija u okupiranom ostatku Srbije, o Srbocidu u hrvatskoj državi i problemu stotina hiljada proteranih i izbeglih Srba, biva uz to suočen sa realnom mogućnošću daljeg rasparčavanja centralne Srbije, i podele i te teritorije na okolne nemačke saveznike, znači, sa izgledima da njegov narod zaista bude doveden na samu ivicu biološkog nestajanja.

Istovremeno je bio svestan tj. upoznat i sa razmerama nemilosrdnog nacističkog razaranja ostzatka Srbije – u vreme okupacije uništeno je 6,478 biblioteka, 1.670 škola, 30 visokih škola, 19 muzeja, 7 pozorišta, 52 pravoslavne crkve i manastira, 216 džamija, 63 sinagoge i preko 60 različitih obrazovnih ustanova.

Prisutni su dakle bili svi elementi brutalne ucene i iskušenja da po jednu pretešku cenu (samožrtvovanja) preuzme ulogu istorijskog „spasioca nacije“. Kada je prelomio i pristao, stupio je, kako piše Johen Višt „… u svom odnosu prema okupacionoj sili, na tlo okupacije i međunarodnog prava…“. Drugim rečima – postao je nacistički kolaboracionista. Istovremeno, odmah je obznanio svoju „spremnost da se posle rata stavi na raspoganje jednom nacionalnom sudu“.

Sve do kraja rata, on pokušava da zadovolji zahteve okupacionih vlasti i to obrazložava svojim javno proklamovanim ciljem, da predupredi streljanja talaca, što se međutim nije podudaralo sa praksom.

Jer pri masovnom streljanju srpskih civila u Kragujevcu, ubicama je pomagao ne samo Ljotićev Srpski doborvoljački korpus, već i Nedićeva Srpska državna straža. Draža Mihajlović ga je optužio za „saučesništvo pri streljanju Srba u Kragujevcu, Kraljevu i Podrinju“ a Ilija Šumenković, ambasador Kraljevine Jugoslavije u Ankari, obavestio je Vladu u Londonu telegramom (str-pov. 1326, 26. oktobra 1941.): „Nedić doveden u situaciju da svojom nemogućom akcijom ubijanja Srba pomoću Srba teži uništenju naroda putem kaznenih ekspedicija“.

Nije dakle čudo, da nacistički „Deutsche Nachrichten Bureau“ 04. oktobra 1941. slavodobitno javlja: „Okupacione vlasti u Srbiji su u Nediću dobili instituciju, koja će sve protivnike oglasiti za razbojnike (…) i beskompromisnim merama ih odstraniti iz pobunom ugroženih područja“.

I, još jednom, Nedićevo Ministarstvo policije dostavlja u aprilu 1942. nemačkom komandantu Baderu elaborat, u kome stoji: „Ne vidim razloga da sin i ćerka Draže Mihajlovića mogu slobodno da žive u Beogradu, što je slučaj s mnogim porodicama onih, koji su otišli u šume (…)“

Nedić se, uz pomoć Ljotića i Koste Pećanca, čuvenog četničkog vojvode i junaka Topličkog ustanka iz vremena Prvog svetskog rata, sve vreme rata borio protiv partizana i sve te aktivnosti su zajedno usklađivali sa interesima nacističkih okupatora.

Pećanac, kako piše Milorad Kozić, šalje npr. krajem 1942. telegram Nediću, u kome stoji: „Ja i moji iskreni četnici gonićemo partizane i suzbijati propagandu fatalnog Draže i lažnu propagandu Londona, koje nas i naš narod na zlo navode…“

General Mihajlović je zbog kolaboracije s Nemcima osudio Kostu Pećanca kao veleizdajnika na smrt i četnici Deligradskog korpusa pod vođstvom Vojina Andrića su uhvatili Pećanca 17. februara 1944. i izvršili presudu.

On je iz istog razloga osudio i Dimitrija Ljotića na smrt, no ovaj je zahvaljujući dojavi svojih simpatizera u četničkim redovima uspeo da izmakne i izbegne egzekuciju.

I istovremeno, nesumnjiva je činjenica da je Nedić spasao stotine hiljada ljudi, među njima i oko 30.000 proteranih katoličkih Slovenaca i Hrvata.

Čuveni slikar i književnik Vojislav Lubarda svedoči 1990. o svom životnom iskustvu kao dečak, kao Srpče u hrvatskoj državi 1941-1945, kao i o ovoj Nedićevoj aktivnosti:

„Pune tri godine smo se skrivali u šumi – majka, četiri sestre, jedan brat i ja (…) jeli smo travu, korenje i puževe (…) i sa polja ukradene trule krompire i repu (…) dvaputa su nas hvatali i već smo stajali u redu za klanje, i gledali muškarce u crnim ustaškim uniformama, kako odsecaju devojkama grudi, presecaju dečije vratove i razbijaju lobanje starcima i staricama (…) oba puta smo imali sreće, prvi put se jedan od počinilaca smilovao ili umorio, drugi put nas je spasilo pojavljivanje jedne grupe hrvatskih domobrana (…)

Otac je bio ubijen u koncentracionom logoru Jadovno (…) zajedno sa oko tridesetak članova familije (…)

Na kraju smo stigli do obale Drine.

Tu smo sedeli, polusmrznuti i izgladneli, i bez reči posmatrali, kako nam se s brda približava kolona od oko desetak ustaša (…) pijano su pevali i podvriskivali (…) a sa druge obale nam se približavao jedan splav sa spasiocima. Sećam se samo toga, da sam – kao i svi ostali – polako i automatski pokretao glavu i oči od jednog do drugog prizora i razmišljao, ko li će prvi stići do nas?

Nismo plakali. Nismo vikali. Nismo se čak ni pomerili, kao da nas se sve to uopšte ne tiče. Splav sa spasiocima nas je prvi dostigao. To su bili „srpski kolaboracionisti“, vojnici generala Nedića, i jedan od njih je pri ovoj spasilačkoj akciji bio ubijen (…)“

Može se, dakle, pretpostaviti i staviti na diskusiju postavka, da je general Nedić, po sopstvenom samoshvatanju, svesno žrtvovao svoju čast i slavu mnogostruko odlikovanog junaka Prvog svetskog rata, da bi koliko/toliko olakšao tešku situaciju svog naroda. I da mu pri načinu, koji je izabrao, nije lako padalo da „ (…) sledi taj put korektno i iskreno, da pokuša da imunizuje svoj ponosni i poniženi narod u odnosu na zapaljive patriotske parole pobunjenih (…)“ (Johen Višt).

I – da je pri tome mnogo, porazno grešio.

Činjenica je, naime, da on jeste služio okupatoru i da je humanost, koja dolazi do izražaja u gornjoj ispovesti Vojislava Lubarde, apsolutno zakazala u slučaju nacističkih progona Jevreja i Roma, kao i u slučaju masovnih ubistava srpskih civilnih talaca tj. u odnosu na oslobodilački pokret Draže Mihajlovića.

Naročito u odnosu na aktivnu pomoć nacistima pri genocidnoj hajci na Jevreje i Rome Srbije nameće se neeizbežno pitanje – postoji li selektivna humanost? Odgovor nesumnjivo glasi – ne.

Svakako, ma koliko to zvučalo nesenzibilno, pre nego što čovek decenijama kasnije moralizirajuće podigne prst, uvek je za razmisliti o iskustvenoj činjenici, da će pretpostavljeno ogromna većina ljudi u tako radikalnoj situaciji i pri tako nezahvalnom izboru, pre spasiti svoje sopstveno dete nego susedovo a kamoli neko nepoznato, tuđe, nikad viđeno.

Taj izbor može da mu donese samo zahvalnost jednih i osudu drugih, trećeg nema.

Nedić je preživeo okupaciju i doživeo povlačenje pobeđenih okupacionih trupa, ali ne i da se pojavi pred jednim nacionalnim sudom. Izgubio je život u zarobljeništvu jugoslovenskih komunista, pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima, sumnja se da je bio ubijen.

Zahvaljujući pored ostalog i tome, njegova istorijska uloga će ostati sporna, njegovi motivi ne do kraja razjašnjeni a zahvaljujući prisustvu kako pozitivnih, tako i negativnih faktora, biografija teško opterećena.

Iz tih razloga će ostati i pri tome, da će mu veliki broj tada pozitivno pogođenih i njihovi potomci ostati beskrajno zahvalni a veliki broj tada negativno pogođenih i njihovi potomci će ga i dalje bezrezervno osuđivati.

I – obe grupacije će biti u pravu.

Istorijska nauka jednostavno nije u stanju da izmiri tu ekstremno polarizovanu i polarizujuću ambivalenciju, figurativno rečeno – spasavanje ljudi iz uzburkanog, smrtonosnog mora i njihovo zbrinjavanje na jednom teško havarisanom brodu, uz istovremeno pomaganje pri bacanju drugih ljudi sa brodske palube u to isto smrtonosno more.

To mogu (i moraju) da vrednuju samo etika i moralna filozofija.

Izvor: ISKRA

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: