Vladiko presvetli…

Ne možeš, kukavni vladiko, Ti ni u večnom životu imati mira. Vidiš li da sad traže da prestanu izučavati Tvoja dela koja, s obzirom na njihovu dubinu, još uvek niko i nije počeo čestito izučavati. Malo im je bilo, vladiko, što su Te sedam puta sahranjivali, što su Ti kuću večnu uništili i smestili Te u onu skalameriju na Lovćenu. Kada su Tvoju kapelu smakli, skinuli su i sebi glavu, pa im svima oprosti što ovako pričaju. Kad već glavu nemaju, onda ne mogu ni misliti, pa nemoj ništa drugo od njih ni očekivati. Ne mrze oni Tebe, vladiko, što zaista misle da si Ti „genocidni pesnik“, već zbog toga što ih „Gorski vijenac“ podseća da nisu to što misle da su, već da su ono što su bili, ma kako se oni sada nazivali.

Tebi se obraćam, jer mi je stalo da Ti razumeš. Meni je Tebe žao što Te proganjaju u večnom životu, tako da će i proganjanje trajati večno. Ne bi Te oni ni dirali da se ne plaše Tebe i mrtvog. Čudi me, vladiko presvetli, da nisu izmislili nekog svog Njegoša, ili da Tebe nisu prisvojili. Ali, ne da im Tvoje delo. Ti si se nama zaveštao svojim delom, a većeg zaveštanja i veće časti od te nema!

Govorili su i kako oni ne mogu nikada mirno spavati dok se na ovim prostorima izučava „Gorski vijenac“, a da su ga bar pročitali… Ovako, oni veruju u ono što su čuli o tom delu, a nikome ne pada na pamet da ga otvori. I ko ga je od njih otvarao, sigurno je ostao na polovini, a to je još gore nego da ga nije ni otvarao.

Nisam siguran, vladiko raspevani, čime će Te još proglasiti i počastiti, ali sam siguran da nećeš dobro proći. Svi Te se odriču i prebacuju Te drugima. Ni kod koga nisi pristao, i to samo zbog toga što Te nisu dovoljno proučavali, a najveća ironija jeste upravo u tome što ljudi koji Te nisu ni proučavali, kažu kako nemaju mira dok se Tvoje delo proučava.

Kako god da prema Tebi postupe, ubiti Te ne mogu ponovo. Čuva Te narod koji si zadužio, a pamte Te i oni koji se još nisu ni rodili. Pevali su o Tebi mnogi i molili Ti se, a mrzeli su Te oni koji večito pevaju o mržnji i ratu. Ti si, vladiko nebopisni, jedini koji nas kao narod može ujediniti i kao takvog Te se svi oni najviše i plaše. A ne znaju kukavci da ako nas Ti ujediniš, ujedinićeš nas u ljubavi, a ne u ratnom maršu.

„O pokojniku sve najbolje“ za Tebe ne važi, što samo dokazuje da još uvek nisi ni umro, već si se samo preselio u večnost i to ih izjeda. Da si živ, lako bi Te ubili. Da nisi pisao, lako bi Te zaboravili. Da se nisi ni rađao, oni bi to slavili. Ovako, ne znaju šta bi s Tobom.

Molimo te, vladiko iskronosni, ne uzmi im za zlo, već im odbij na glupost. Ako to nisi kadar učiniti, onda im oprosti. Shvatiće jednog dana kad počnu da čitaju.

Kad Te već niko ne priznaje, a svi odbacuju, Ti ipak ostani srpski, jer ničiji drugo ni ne možeš biti.

Imaš Tvoje Srbe koji Tvoju sliku smatraju ikonom, a da Te gde vide, zatražili bi od Tebe blagoslov, poljubili Ti ruku i zagrlili Te. Tada bi ovi koji Te odbacuju, siguran sam, mogli samo da osete zavist, pa bi ih nešto iz duše nateralo da i oni to isto urade, ali ne bi mogli dok ne nađu glavu koju su sami sebi skinuli.

Autor: Milan Ružić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Šaranova jama | Jadovno 1941.

Ko će te ljude pamtiti ako mi nećemo? | Jadovno 1941.

Ne shvataju oni o čemu je Kusturica juče pričao! | Jadovno 1941.