fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Велики српски херој за кога Срби и не знају: Овај младић је наш најуспешнији пилот свих времена

Петар Пјер Мариновић је био изданак две угледне српске породице, будући унук председника српске владе те праунук највећег српског трговца и задужбинара свог доба. Траг није оставио у земљи својих предака већ у Француској, али је упркос томе наш колико и њихов, и представља својеврсну спону између наше две земље

Петар Пјер Мариновић
Петар Пјер Мариновић

Петар Мариновић је један од оних наших великана који су упркос свом српском пореклу, траг оставили у некој страној земљи. У случају Пјеровом (како је зван у земљи галских петлова), била је то пријатељска и савезничка Француска. Не случајно.

Родио се у Паризу, 1. августа 1898. године у угледној и ситуираној породици. Мајка му је била

Agripina Bronkov, поданица Руске империје али етничка Пољакиња (Пољска је у то доба била рашчерупана између три окупаторске силе: Русије, Пруске и Аустроугарске). Отац му је био Велизар Мариновић, син Јована Мариновића, једног од оних краткотрајних српских премијера који су уследили након мандата Миливоја Петровића Блазнавца.

Јован Мариновић — франкофил који је студије завршио у Паризу где је и почео своју дипломатску каријеру, човек који је скупа са Гарашанином прогоњен од стране Руса због блискости са пољском емиграцијом и са Француском — дужност је председника Министарског савета вршио у периоду од новембра 1873. године до децембра наредне. Kасније је дуго био и амбасадор Србије у Француској. Долазио је из редова тзв. младоконзервативаца који ће 1881. утемељити Српску напредну странку, ту дворску чиновничку политичку организацију која је пружала слепу подршку круни, прво под краљем Миланом а потом и под његовим сином и наследником Александром (и која ће се неколико пута гасити и обнављати, те коначно утопити у Демократску странку Љубомира Давидовића).

Велизарева мајка, те стога Пјерова бака, била је Персида Анастасијевић, једна од пет кћерки богатог београдског и српског трговца, великог добротвора и задужбинара Мише Анастасијевића који је све своје потомкиње поудавао за најутицајније и најперспективније младе људе ондашње Србије. Стога новца није мањкало у породици Мариновић, чак ни након што су се Велизар и Агрипина преселили у Француску.

Пјер Мариновић, којему су пријатељи наденули надимак Марино, школовао се у Француској па потом у Ирској, те је тако говорио не само француски, српски и пољски већ и енглески. Његов немирни и пустоловни дух, ипак, само је чекао прилику да се отисне у неку животну авантуру.

Прилика је дошла почетком 1916. године, када је био надомак пунолетства. Дванаестог дана фебруара те године млади Пјер се уписује у редове 27. драгонске регименте, а већ јула месеца бива пребачен у авијацију да учи за пилота. У новембру већ пунулетни Марино, што се каже „свој човек“, добија и своју пилотску ознаку, а авијатичарску диплому 19. марта наредне године.

Тада бива придодат Ескадрили бр. 38, али се убрзо разбољева па два месеца мора да лежи у болници. Након што је отпуштен, пребацују га у Ескадрилу бр. 94 која се управо у том тренутку оснивала у Šalon-an-Šampanju u departmanu Marna. Легендарна ће то постати формација, зарадиће надимак „Kосачи“ и усвојиће „Црног косача“ као свој амблем.

Kрајем јула месеца Мариновић бива унапређен у чин maršal-de-ložisa; у питању је специфични француски подофицирски чин, традиционално везан за коњицу, чији је еквивалент чин наредника (који је у то доба постојао међу Србима, мада чини се само међу четницима).

Већ 8. септембра Пјер уписује своју прву победу: у питању је било обарање немачког „албатроса“ изнад Sen-Iler-le-Petija, а у ратном дневнику бива описан као „вешти и одважни пилот, увек спреман за најопасније задатке“. Следе још три обарања, сада га се описује човеком „чудесне смелости и жара који никада не омане“, па 10. јануара 1918. године добија Војну медаљу.

Иначе, своје прве четири победе Марино је извојевао летећи „нијепором н.24“, да би потом прешао у „спад S.XIII“. Он у „спад“, а његови „Kосачи“ 30. јануара на аеродром Vilnev les Vertju, такође у департману Марна. Тамо су сврстани у Ловачку групу XVIII и стављени под команду капетана Žaka Sabatijera de Vinjola. Ту почиње Мариновићев метеорски успон.

Након што је 20. фебруара унапређен у ађутанта, 26. марта напада и обара немачки двосед 800 метара изнад Kорела (да су чланови посаде погинули потврђено је тек после рата). 15. маја изнад Esertua u departmanu Soma обара немачки извиђачки авион чија посада пада у шаке француској војсци. Четири дана касније Мариновић обара „румплера“ јужно од градића Moreja u departmanu Soma. Француска штампа лудује за овим младићем: почињу да га зову „Најмлађи ас“ (fr. Benjamin des As).

31. маја Мариновић обара двосед у близини Viler-Kotrea u departmanu En; пилот Иполит Kамински гине а његов извидник бива заробљен. Свега неколико минута касније Мариновић обара „фокера“. Пет дана доцније под облацима се удружује са Andre-Anrijem Martenoom de Korduom и обара један двосед изнад Parsi-e-Tinjija.

Првог дана јула Пјер обара још једног „румплера“ у близини Mona, u departmanu En. Затим две недеље касније учествује у здруженом уништењу два немачка авиона. 22. јула обара још једног „румплера“. 17. августа руши две непријатељске летелице: „румплера“ и „фокера“. Укупно, приписане су му 22 ваздушне победе, остварене током тих последњих годину и по дана рата (три обарања су остала непотврђена).

У међувремену, његова га домовина није заборављала и узимала здраво за готово. 11. августа 1918. године Француска Република му додељује орден Легије части у степену витеза, а 20. октобра бива унапређен у поручника и одликован Ратним крстом (fr. Croix de guerre).

2. септембра 1919. године, скоро годину дана након окончања ратних дејстава на европском тлу, док је правио акробације по небу на једном бриселском аеродрому у част белгијског краља Алберта и краљице Елизабете, који су били у публици, његов се авион срушио. Умро је у болници истог дана, од задобијених повреда. Сахрањен је уз највише државне почасти на париском гробљу Per Lašez, једном од најпознатијих на свету.

Његово име у Србији данас је практично непознато: Петар Пјер Мариновић је заборављен, ако се икада и знало за њега. Голема је то неправда: без обзира што је траг оставио у авијацији једне нама стране земље, та је земља била наш верни савезник и малтене спасилац током тог Великог рата, а његови су подвизи на небу изнад Западног фронта придонели и нашој коначној победи у том епском конфликту који се водио на живот и смрт наше отаџбине.

Притом је и изданак две угледне, велике српске породице, а напослетку и болни подсетник. Слично Тесли и Пупину који су подвиге на својим научним пољима морали да остваре ван отаџбине, и Мариновић (најуспешнији војни пилот српског порекла свих времена) је подвиг на свом пољу морао да оствари на страни: нешто озбиљно није у реду са нашом земљом када, у вишевековном континуитету, даровити људи свој потенцијал не могу да испуне у њој самој, већ то по правилу чине „преко гране“.

Другим речима, Мариновић нас својим животом и делом опомиње да морамо да се мењамо. Зато је овај текст наш мали допринос чупању из заборава овог великана. Нека му је вечна слава и хвала.

(Tелеграф)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Сто година Прве српске ескадриле са Солунског фронта

Изложба о храбрим Пољацима у Лозници: Тадија развио српска крила

Па ви сте Србин! | Јадовно 1941.

Како је Црњански промашио Сондермајера | Јадовно 1941.

Откривена биста Тадији Сондермајеру у Београду | Јадовно 1941.

Српски „Мали принчеви“ у Јеропланима изнад Париза | Јадовно …

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: