Veliki srpski heroj za koga Srbi i ne znaju: Ovaj mladić je naš najuspešniji pilot svih vremena

Petar Pjer Marinović je bio izdanak dve ugledne srpske porodice, budući unuk predsednika srpske vlade te praunuk najvećeg srpskog trgovca i zadužbinara svog doba. Trag nije ostavio u zemlji svojih predaka već u Francuskoj, ali je uprkos tome naš koliko i njihov, i predstavlja svojevrsnu sponu između naše dve zemlje

Petar Marinović je jedan od onih naših velikana koji su uprkos svom srpskom poreklu, trag ostavili u nekoj stranoj zemlji. U slučaju Pjerovom (kako je zvan u zemlji galskih petlova), bila je to prijateljska i saveznička Francuska. Ne slučajno.

Rodio se u Parizu, 1. avgusta 1898. godine u uglednoj i situiranoj porodici. Majka mu je bila

Agripina Bronkov, podanica Ruske imperije ali etnička Poljakinja (Poljska je u to doba bila raščerupana između tri okupatorske sile: Rusije, Pruske i Austrougarske). Otac mu je bio Velizar Marinović, sin Jovana Marinovića, jednog od onih kratkotrajnih srpskih premijera koji su usledili nakon mandata Milivoja Petrovića Blaznavca.

Jovan Marinović — frankofil koji je studije završio u Parizu gde je i počeo svoju diplomatsku karijeru, čovek koji je skupa sa Garašaninom progonjen od strane Rusa zbog bliskosti sa poljskom emigracijom i sa Francuskom — dužnost je predsednika Ministarskog saveta vršio u periodu od novembra 1873. godine do decembra naredne. Kasnije je dugo bio i ambasador Srbije u Francuskoj. Dolazio je iz redova tzv. mladokonzervativaca koji će 1881. utemeljiti Srpsku naprednu stranku, tu dvorsku činovničku političku organizaciju koja je pružala slepu podršku kruni, prvo pod kraljem Milanom a potom i pod njegovim sinom i naslednikom Aleksandrom (i koja će se nekoliko puta gasiti i obnavljati, te konačno utopiti u Demokratsku stranku Ljubomira Davidovića).

Velizareva majka, te stoga Pjerova baka, bila je Persida Anastasijević, jedna od pet kćerki bogatog beogradskog i srpskog trgovca, velikog dobrotvora i zadužbinara Miše Anastasijevića koji je sve svoje potomkinje poudavao za najuticajnije i najperspektivnije mlade ljude ondašnje Srbije. Stoga novca nije manjkalo u porodici Marinović, čak ni nakon što su se Velizar i Agripina preselili u Francusku.

Pjer Marinović, kojemu su prijatelji nadenuli nadimak Marino, školovao se u Francuskoj pa potom u Irskoj, te je tako govorio ne samo francuski, srpski i poljski već i engleski. Njegov nemirni i pustolovni duh, ipak, samo je čekao priliku da se otisne u neku životnu avanturu.

Prilika je došla početkom 1916. godine, kada je bio nadomak punoletstva. Dvanaestog dana februara te godine mladi Pjer se upisuje u redove 27. dragonske regimente, a već jula meseca biva prebačen u avijaciju da uči za pilota. U novembru već punuletni Marino, što se kaže „svoj čovek“, dobija i svoju pilotsku oznaku, a avijatičarsku diplomu 19. marta naredne godine.

Tada biva pridodat Eskadrili br. 38, ali se ubrzo razboljeva pa dva meseca mora da leži u bolnici. Nakon što je otpušten, prebacuju ga u Eskadrilu br. 94 koja se upravo u tom trenutku osnivala u Šalon-an-Šampanju u departmanu Marna. Legendarna će to postati formacija, zaradiće nadimak „Kosači“ i usvojiće „Crnog kosača“ kao svoj amblem.

Krajem jula meseca Marinović biva unapređen u čin maršal-de-ložisa; u pitanju je specifični francuski podoficirski čin, tradicionalno vezan za konjicu, čiji je ekvivalent čin narednika (koji je u to doba postojao među Srbima, mada čini se samo među četnicima).

Već 8. septembra Pjer upisuje svoju prvu pobedu: u pitanju je bilo obaranje nemačkog „albatrosa“ iznad Sen-Iler-le-Petija, a u ratnom dnevniku biva opisan kao „vešti i odvažni pilot, uvek spreman za najopasnije zadatke“. Slede još tri obaranja, sada ga se opisuje čovekom „čudesne smelosti i žara koji nikada ne omane“, pa 10. januara 1918. godine dobija Vojnu medalju.

Inače, svoje prve četiri pobede Marino je izvojevao leteći „nijeporom n.24“, da bi potom prešao u „spad S.XIII“. On u „spad“, a njegovi „Kosači“ 30. januara na aerodrom Vilnev les Vertju, takođe u departmanu Marna. Tamo su svrstani u Lovačku grupu XVIII i stavljeni pod komandu kapetana Žaka Sabatijera de Vinjola. Tu počinje Marinovićev meteorski uspon.

Nakon što je 20. februara unapređen u ađutanta, 26. marta napada i obara nemački dvosed 800 metara iznad Korela (da su članovi posade poginuli potvrđeno je tek posle rata). 15. maja iznad Esertua u departmanu Soma obara nemački izviđački avion čija posada pada u šake francuskoj vojsci. Četiri dana kasnije Marinović obara „rumplera“ južno od gradića Moreja u departmanu Soma. Francuska štampa luduje za ovim mladićem: počinju da ga zovu „Najmlađi as“ (fr. Benjamin des As).

31. maja Marinović obara dvosed u blizini Viler-Kotrea u departmanu En; pilot Ipolit Kaminski gine a njegov izvidnik biva zarobljen. Svega nekoliko minuta kasnije Marinović obara „fokera“. Pet dana docnije pod oblacima se udružuje sa Andre-Anrijem Martenoom de Korduom i obara jedan dvosed iznad Parsi-e-Tinjija.

Prvog dana jula Pjer obara još jednog „rumplera“ u blizini Mona, u departmanu En. Zatim dve nedelje kasnije učestvuje u združenom uništenju dva nemačka aviona. 22. jula obara još jednog „rumplera“. 17. avgusta ruši dve neprijateljske letelice: „rumplera“ i „fokera“. Ukupno, pripisane su mu 22 vazdušne pobede, ostvarene tokom tih poslednjih godinu i po dana rata (tri obaranja su ostala nepotvrđena).

U međuvremenu, njegova ga domovina nije zaboravljala i uzimala zdravo za gotovo. 11. avgusta 1918. godine Francuska Republika mu dodeljuje orden Legije časti u stepenu viteza, a 20. oktobra biva unapređen u poručnika i odlikovan Ratnim krstom (fr. Croix de guerre).

2. septembra 1919. godine, skoro godinu dana nakon okončanja ratnih dejstava na evropskom tlu, dok je pravio akrobacije po nebu na jednom briselskom aerodromu u čast belgijskog kralja Alberta i kraljice Elizabete, koji su bili u publici, njegov se avion srušio. Umro je u bolnici istog dana, od zadobijenih povreda. Sahranjen je uz najviše državne počasti na pariskom groblju Per Lašez, jednom od najpoznatijih na svetu.

Njegovo ime u Srbiji danas je praktično nepoznato: Petar Pjer Marinović je zaboravljen, ako se ikada i znalo za njega. Golema je to nepravda: bez obzira što je trag ostavio u avijaciji jedne nama strane zemlje, ta je zemlja bila naš verni saveznik i maltene spasilac tokom tog Velikog rata, a njegovi su podvizi na nebu iznad Zapadnog fronta pridoneli i našoj konačnoj pobedi u tom epskom konfliktu koji se vodio na život i smrt naše otadžbine.

Pritom je i izdanak dve ugledne, velike srpske porodice, a naposletku i bolni podsetnik. Slično Tesli i Pupinu koji su podvige na svojim naučnim poljima morali da ostvare van otadžbine, i Marinović (najuspešniji vojni pilot srpskog porekla svih vremena) je podvig na svom polju morao da ostvari na strani: nešto ozbiljno nije u redu sa našom zemljom kada, u viševekovnom kontinuitetu, daroviti ljudi svoj potencijal ne mogu da ispune u njoj samoj, već to po pravilu čine „preko grane“.

Drugim rečima, Marinović nas svojim životom i delom opominje da moramo da se menjamo. Zato je ovaj tekst naš mali doprinos čupanju iz zaborava ovog velikana. Neka mu je večna slava i hvala.

(Telegraf)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Sto godina Prve srpske eskadrile sa Solunskog fronta

Izložba o hrabrim Poljacima u Loznici: Tadija razvio srpska krila

Pa vi ste Srbin! | Jadovno 1941.

Kako je Crnjanski promašio Sondermajera | Jadovno 1941.

Otkrivena bista Tadiji Sondermajeru u Beogradu | Jadovno 1941.

Srpski „Mali prinčevi“ u Jeroplanima iznad Pariza | Jadovno …