Vasilije Krestić: Nedostojna trgovina žrtvama genocida

Patrijarh se oglušio o molbu istoričara da na mesto predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida umesto episkopa Jovana postavi drugog vladiku.

O falsifikovanju istorije i falsifikatorima (2)

Nekoliko srpskih istoričara imalo je priliku da njegovu svetost, patrijarha Porfirija, u ličnom susretu upozna s ponašanjem vladike Jovana i njegovim stavovima koji se tiču počinjenog genocida nad Srbima u NDH. Patrijarh je tom prilikom zamoljen da poradi na tome da na mesto predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida umesto episkopa Jovana postavi drugog vladiku. Patrijarh se oglušio o tu molbu istoričara, koji, kao ozbiljni naučnici, ne mogu da se saglase s neodgovornim, politikantskim, s naučnog, moralnog i nacionalnog stanovišta neprihvatljivim istupima vladike Jovana.

Etika „predstavnika naroda“

Ako istinski hoćemo da razjasnimo pitanje: šta se danas dešava u Srbiji kad je reč o genocidu nad Srbima u NDH, pored već saopštenih činjenica moramo dodati još nekoliko podataka o tome kako se ponaša naša država. Kao drastičan primer može da posluži dešavanje u Narodnoj skupštini Srbije, kada je na dnevnom redu bilo postavljeno pitanje prihvatanja „Rezolucije o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatske (1941‒1945) i proglašenja 28. aprila za Dan genocida nad Srbima u 20. veku“. Taj zahtev i predlog grupe poslanika, na veliko i neprijatno iznenađenje javnosti, Skupština nije prihvatila. Gospođa Smilja Tišma, najstarija poslanica Skupštine, u mladosti zatočenica Jasenovačkog logora, puna groznih viđenja i sećanja iz tog pakla na zemlji, doživela je frenetične aplauze posle izlaganja i zalaganja da Skupština izglasa pomenutu Rezoluciju. Međutim, većina poslanika prilikom glasanja nije se izjasnila za njen predlog, iza kojeg je stala manja grupa poslanika. Simptomatično je to da je gospođa Tišma posle svog izlaganja dobila frenetične aplauze većine poslanika, a onda su joj ti isti predstavnici naroda uskratili poverenje i nisu glasali za njen predlog. Postavlja se pitanje šta stoji iza tog i takvog dvojakog odnosa predstavnika našeg naroda u Skupštini Srbije. Šta ih i ko ih sputava da se prilikom glasanja ponašaju kao i prilikom frenetičnog aplaudiranja? Da li se oni nekoga ili nečega boje? Da li se takvim ponašanjem nekome udvaraju? Da li misle da će odlukom da ne glasaju za Rezoluciju i za proglašavanje Dana genocida nad Srbima u 20. veku od nekoga steći simpatije i poštovanje? Da li je moguće da nemaju hrabrosti da popu kažu pop, a bobu bob? Da li je moguće da nisu spremni, da se ne osećaju obaveznim da kao ljudi i predstavnici naroda, kao hrišćani izglasavanjem Rezolucije i Dana genocida nad Srbima u 20. veku iskažu poštovanje nedužnim žrtvama? Kakva je to „velika politika“ Srbije kojoj je cilj da se zanemare i zaborave nedužne srpske žrtve postradale u genocidu 1941‒1945. godine?

Ogrešenje o mučenike i trgovina s žrtvama

Kad imamo u vidu ovakvo ponašanje narodnih poslanika, nema razloga da se pitamo zašto Vlada Srbije i njeno nadležno ministarstvo na čelo Muzeja žrtava genocida imenuje ličnosti koje su, pod rukovodstvom i autoritetom vladike pakračko-slavonskog, spremne da rade na umanjivanju broja žrtava genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Iz svega rečenog jasno je da između predstavnika SPC i političkog rukovodstva Srbije, kad je reč o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj i spremnosti da se, ne iz naučnih već iz izvesnih političkih razloga, revidira naša istorija, postoji svojevrsna korelacija, koja je po srpske nacionalne interese ružna, tužna i, što je najgore, veoma štetna.

Nemam nameru da bilo čime podstičem i podžarujem mržnju i zle strasti, ali kao istoričar osećam obavezu da kažem nekoliko reči o tome kako se u Srbiji mi danas odnosimo prema velikim mučenicima koji su postradali u genocidu počinjenom u Nezavisnoj Državi Hrvatske. Njih se setimo povremeno, prilikom nekih jubilarnih datuma, i onda se ceremonijalno, tek tako da formalno prema njima odužimo dug i pokažemo da ih nismo zaboravili, da ih poštujemo i volimo. Setimo ih se i onda kad nas braća Hrvati, a to nije retko, nekim nepočinstvom prozovu i uvrede. Onda im uzvratimo pominjanjem zločina koji su počinili da bismo im zapušili usta. Inače, u poslednje vreme, naši zvaničnici se trude da prećutkivanjem genocida steknemo ljubav onih koji i dalje slede politiku genocida. U nekim prilikama novcem pokušavamo da kupimo ljubav onih koji nisu prikrivali svoju mržnju prema nama. Činimo to tako što ulažemo novac u obnavljanje ruiniranih zdanja koja su pripadala poznatim hrvatskim srbomrscima, koji su nam svojevremeno pretili da neće biti dovoljno užadi za vešanje Srba. Uverljivi su dokazi da državi iz određenih politički razloga nije stalo do naučno proverenih činjenica, da je spremna da trguje nedužnim žrtvama. Oni koji u ime države čine te i takve falsifikate, a u tome glavnu ulogu ima Muzej žrtava genocida (državna ustanova Srbije), odlikovani su ove godine Sretenjskim ordenom. To je još jedan nesumnjiv dokaz da država, iz svojih političkih razloga, koje sam već pomenuo, stoji iza te nimalo časne falsifikatorske rabote.

Zbog takvog odnosa prema žrtvama genocida Hrvati nam se podsmevaju i zlurado ističu da srpski političari i Srpska pravoslavna crkva polako odustaju od „srpskog mita“.

Žalosna je činjenica da se ponovo, kao u vreme komunizma, poigravamo s jasenovačkim i drugim žrtvama, postradalim širom Pavelićeve nezavisne države. Naši političari, kojima je stalo do toga da postanemo punopravni članovi Evropske unije, spremno trguju našim žrtvama. Oni svesno smanjuju broj postradalih i, slično Franji Tuđmanu, umanjuju broj žrtava ne bi li time odobrovoljili hrvatske političare da nam ne prave smetnje pri ulasku u Evropsku uniju.

U toj nečasnoj politikantskoj raboti učestvuje i naša crkva, posredstvom svog predstavnika, koji je predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida. Taj predstavnik naše crkve u Muzeju žrtava genocida ignoriše istorijske činjenice i pokušava da opravda zagrebačkog mitropolita Alojzija Stepinca. Nastoji da umanji njegova zlodela i da nam ga predstavi u sasvim prihvatljivom ljudskijem, hrišćanskijem i humanijem obliku nego što je bio.

Neki naši prvosveštenici u poslednje vreme nas podučavaju da se molimo za duše naših krvnika. Pokušavaju da nas ubede da ustaški koljači i nisu Hrvati, jer su se svojim zločinima isključili iz hrvatskog nacionalnog korpusa. To je politička igra na koju ne bismo smeli da nasednemo. Nisu naši prvosveštenici pozvani da ustaške krvnike isključuju iz hrvatskog nacionalnog korpusa. To bi mogla da uradi Hrvatska rimokatolička crkva. Međutim, ona na tako nešto nije spremna. Rimokatolički nedeljnik „Glas koncila“ o ovom pitanju je napisao da sva zlodela, svi zločini, kao i genocid iz 1941‒1945. godine počinjeni za dobro hrvatske misli, imaju svoje opravdanje, jer „veliki narodi znaju ne odricati se svojih važnih ljudi, ni onih koji su odgovorni i za povijesne zločine“.

Hrvatska se ne odriče ustaša

Iz ovoga se jasno vidi da se Hrvatska rimokatolička crkva ne odriče ustaša – zločinaca, zato što su oni zločine činili „za dobro hrvatske misli“, tj. za veliku, verski (rimokatolički) i etnički čistu hrvatsku državu. Ne bez razloga moramo da se zapitamo: zašto nas naša crkva, kraj ovakvog stava Rimokatoličke crkve, podučava da se molimo za duše onih koji su nas klali samo zato što smo Srbi, Jevreji i Romi, što nismo rimokatolici?

Zbog naše neodgovorne i neracionalne politike koja se tiče genocida, zbog spremnosti da falsifikujemo istoriju, da umanjujemo broj žrtava da bismo odobrovoljili Hrvate da nam ne smetaju pri našem nastojanju da postanemo članovi Evropske unije, naša Narodna skupština nije bila spremna da izglasa tzv. Smiljinu rezoluciju o danu genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Iz istih razloga, da umilostivimo Hrvate, da nam budu naklonjeniji i prijateljskiji, mi posle toliko godina od svršetka Drugog svetskog rata nismo podigli jedan memorijalni centar koji bi bio posvećen stotinama hiljada uništenih života. To govori o našoj politici prema genocidu, o našem odnosu prema nedužnim žrtvama, o našoj kulturi sećanja, o našem moralu.

Kao istoričar, kojem je dužnost da se zalaže za naučno proverene činjenice, nisam spreman da prećutim nečasne igre koje se tiču žrtava genocida. Ne mogu i neću da prećutim nedostojnu trgovinu žrtvama genocida. Moja je profesionalna i patriotska obaveza da razobličim neistine. Da javno saopštim šta se krije iza najnovijih falsifikata o broju žrtava genocida.

Pri svemu tome, na samom kraju ovog osvrta, želim da naglasim da je svako zlonamerno nedokumentovano smanjivanje broja žrtava jednako nemoralno kao i svako neosnovano i zlonamerno njihovo povećavanje. Licitiranje brojem žrtava, podstaknuto njihovim tendencioznim smanjivanjem, koje u poslednje vreme sve više zaokuplja pažnju naše javnosti, na putu je da nas, ovako razjedinjene, nesložne i sukobljene još više podvoji. O tome bi, ako nam žele dobro, u šta ne treba sumnjati, morali da vode računa i predstavnici naše crkve i politike, jer, kako sam pokazao i dokazao, oni su u značajnoj meri uključeni u poslove koji se tiču falsifikovanja. U svakom slučaju probleme o kojima je reč treba prepustiti za to kvalifikovanim stručnjacima a ne neznalicama, agresivnim i umišljenim znalcima i politikantima. Dosadašnje rasprave nisu urodile nikakvim naučnim plodom. Stoga ih treba obustaviti, jer su sramotne, štete ugledu i interesima našeg naroda, naše države i crkve.

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Pečat, 1. 9. 2023)