Vasilije Đ. Krestić: Treća Jugoslavija ili srpska država

Politički sistemi prožeti ekskluzivnom levom ideologijom naneli su štetu duhovnom jedinstvu našeg naroda.

Pobednici u ratu i revoluciji obračunali su se s pripadnicima poražene strane brutalnim metodama klasno-revolucionarne borbe. Nacija je ne samo raspolućena već i teško antagonizovana. Bilo je nade da će vreme i opasnosti koje su zapretile Srbima u trenucima kriza i raspada Jugoslavije delovati lekovito, da će ublažiti međusobne sukobe i smanjiti tenzije, da će razum nadvladati strasti. Međutim, bile su to samo želje dobronamernih, mržnjom neopterećenih istinskih patriota, kojima nije stalo do ovih ili onih grupnih, već globalnnh nacionalnih interesa. Umesto duhovnog objedinjavanja, nacionalnog sabiranja i okupljanja, ponovo se začuo borbeni poklič: nema pomirenja i neće ga biti ni za stotinu godina, ni za hiljadu godina. Na tako kratkovido plitkoumno razmišljanje, suprotstavljena strana, željna revanša, uzvratila je nimalo razboritim usklikom “Bando crvena!“ Tako su nam ponovo došli na scenu partizani i četnici, petokraka i kokarda, ideološki simboli surovog građanskog obračuna. Umesto da su ti simboli i taj nesrećni građanski obračun postali predmet istorijskog izučavanja, oni su ponovo postali predmeti nacionalnog raskola i mogućeg krvavog sukoba. Odgovornost za vraćanje na staro, već viđeno, stanje snose obe strane, ali više oni koji su na vlasti nego oni u opoziciji. Očigledno je da dobre volje i mudrosti nije bilo ni na jednoj strani. Vlastodršci su po svaku cenu i svim raspoloživim sredstvima želeli da sačuvaju vlast i da se ponašaju kao pobednici, koji su nepomirljivi i neporecivi. To, u mnogočemu bahato i primitivno ponašanje, umišljanje da je jednom postignuta pobeda večna, delovalo je izazovno, pa nije slučajno što je u ovom trenutku duhovno jedinstvo samo željeni cilj onih koji uviđaju svu tragediju nesrećno sukobljenih a bolesno ambicioznih i zakrvljenih suparnika. Za temu o kojoj raspravljam nije bitno ko je prvi obnovio sukob, ko je više a ko manje kriv za tako netrpeljivo ideološko, politički i stranačko konfrontiranje. Istorija će o tome dati svoj sud. Bitno je da sukob postoji, da se ne smiruje, već, na protiv, iz dana u dan raste i preti krvavim obračunom.

Duhovno jedinstvo srpskog naroda veoma je razoreno dugogodišnjim militantnim komunističkim ateizmom. Jedan deo naroda se, pod pritiskom, iz oportunizma ili uverenja, priklonio zvaničnoj ateističkoj politici a drugi je ostao privržen svojoj crkvi i svojoj veri. Tako je i po verskoj osnovi naprslo nacionalno jedinstvo. Ono ne bi bilo toliko bolno da između jedne i druge strane postoji više uzajamnog poštovanja, manje izazovnog primitivizma i rigidnosti. Kako to nije slučaj, nacija je, po osnovi ateizma i teizma, ozbiljno pocepana. U svoje vreme, naročito tokom 19. veka, Srpska pravoslavna crkva duhovno je objedinjavala naciju po verskoj — pravoslavnoj osnovi, jer je Srbe identifikovala po verskoj pripadnosti. Zbog toga su od srpstva otpadali pripadnici katoličke i muslimanske veroispovesti. Osim ne tako retkih izuzetaka, kakvih je bilo, Srbe su po pravilu činili samo pripadnici pravoslavne veroispovesti. Ako su se Srbi “spasli“ deobe po verskoj osnovi, nisu uspeli da se odupru deobi po osnovi ateizma i teizma. Ta deoba, ako se kultiviše, ako se ne shvati i ne prihvati osnovno ljudsko pravo na slobodu savesti, može u određenom trenutku postati kamen spoticanja unutar srpskog naroda.

Ozbiljno pitanje, koje može da izazove nepotrebne nacionalne potrese, je pitanje oblika državnog uređenja. Jedan deo naroda je za republiku, drugi za monarhiju. Tenzije zbog rata rastu, strasti se raspaljuju i ako se ovako nastavi gotovo je sigurno da ćemo se uskoro deliti na republikance i monarhiste, koji će, u skladu sa našim nesrećnim adetima, ukrstiti koplja. Raskol koji je na pomolu treba kanalisati u mirne tokove i omogućiti narodu da se, u pogodnom trenutku, referendumom izjasnn da li želi monarhiju ili republiku.

Nesporazumi unutar našeg naroda postoje oko toga da li je posle razbijanja druge Jugoslavije trebalo stvarati treću, ili je, umesto nje trebalo obrazovati srpsku državu. Sa tim u vezi nesaglasnosti postoje i oko toga da li naša država treba da bude nacionalna ili građanska, kao da nacionalna država ne može u isto vreme biti i građanska.

Poslednji nesrećni rat sa tragičnim posledicama, iznuđena blokada na Drini, posebno ideološko-politička propaganda vođena iz Beograda protiv Srba u Republici Srpskoj i njenog rukovodstva, delovali su pogubno po duhovno jedinstvo našeg naroda. Isto tako, razorno deluje odnos naše vlasti prema izbeglicama i izbegličkom pitanju. Istina je da većina naroda živi u siromaštvu, ali država se nije dovoljno, na odgovarajući i pametan način, pobrinula da se siromaštvo podeli, da se beskućnici ne osećaju kao nezvani gosti, kao građani bez elementarnih građanskih prava, kao apatridi u sopstvenoj domovini. Izgubivši ognjišta. izbeglice su, sasvim prirodno, potražile utočište u Srbiji, a Srbija ih nije dočekala kao majka, već kao maćeha. Ponela se prema njima kao prema krivcima, a ne kao prema unesrećenim žrtvama. Time im je zadala nove rane, teško zalečive, iza kojih ostaju neuklonjivi ožiljci. Tih ožiljaka nije bilo posle nesrećne bežanije 1941-1945. godine, kada se Srbija nalazila pod okupacijom i u materijalnim nedaćama gorim od ovih koje nas danas pritiskaju. Duhovno jedinstvo ne može se graditi političkim floskulama, nepromišljenim potezima i uvredljivim izjavama, ksenofobičnim ponašanjem i tvrdičlukom. Ono se gradi dobro osmišljenimm kulturno-prosvetnim, društvenim, ekonomskim i političkim projektima i akcijama, kao i nesebičnim materijalnim ulaganjem. U slučaju sa izbeglicama, i kad je bilo dobre volje, bilo je malo mudrosti a mnogo improvizacija, ružnog politikanstva i šarlatanstva.

Vasilije Đ. Krestić: OPASNOSTI MONDIJALIZMA

Ovom tekstu nije zadatak da bilo koga osuđuje, niti oslobađa odgovornosti. Njime sam izneo svoje viđenje stanja našeg duhovnog jedinstva sa željom da, neopterećen bilo kakvim ideologijama ili partijskim pripadnostima, ukažem na probleme, kako bi bili uklonjeni, ili, bar, ublaženi. Moguće je da neka od pitanja nisam postavio kako valja, a da sam, izvesna, zanemario i zaobišao. U svakom slučaju, to nisam učinio svesno. Usudio sam se javno da iskažem ono što mislim o jednom, po mom shvatanju, izuzetno važnom pitanju za našu naciju i državu. Učinio sam to stoga što sam uveren da nismo toliko brojni i jaki da bismo imali pravo na suludo rastakanje snaga kojima raspolažemo. Nemam iluzija da ću ovim pisanjem zalečiti staru srpsku boljku koja se naziva nesloga i deoba. ali njime želim da podstaknem sve dobronamerne i one koji umeju da misle da se angažuju, i, koliko mogu, doprinesu što tešnjem povezivanju našeg naroda, kako bi porasla njegova otporna snaga prema svima neprijateljskim naletima, dolazili oni spolja ili iznutra. Ako Srbi ne reše suštinska pitanja koja se tiču njihovog duhovnog jedinstva, sa sigurnošću se može reći da napretka neće biti, da im tada neće biti potrebni spoljašnji neprijatelji, već da će oni sami sebe dovoljno zavezati u nerazmrsivo klupko, iz kojeg neće uspeti da se ispetljaju u doglednoj budućnosti.

AKADEMIJA NAUKA I UMJETNOSTI REPUBLIKE SRPSKE

NAUČNI SKUPOVI

Knjiga 1

ODJELENjE DRUŠTVENIH NAUKA

Knjiga 1

Vasilije Đ. Krestić

DUHOVNI PROBLEMI SRPSKOG NARODA

POSEBAN OTISAK IZ ZBORNIKA RADOVA SRPSKI DUHOVNI PROSTOR

Banja Luka

Srpsko Sarajevo 1999

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Krestić: Jasenovac bio stravični logor smrti | Jadovno 1941.

Vasilije Krestić: Kao da neko namerno ruši ugled SANU …

Krestić: Velike greške učinjene zbog sloge i jedinstva …

Akademik Vasilije Krestić povodom godišnjice osnivanja NDH …