Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici (9. deo)

Uzroke genocida ne smemo da zaboravimo

Čitava genocidna retorika o monstruoznim zločinačkim namerama i zločinima, kao i genocid koji se dogodio od 1941. do 1945. godine, počinjeni za dobro „hrvatske misli”, odnosno za dobro velike, etnički čiste i rimokatolički jedinstvene Hrvatske, po oceni dugogodišnjeg urednika i glavnog saradnika zagrebačkog katoličkog nedeljnika „Glas koncila” don Živka Kustića, imaju opravdanje, jer, napisao je on, „veliki narodi znaju ne odricati se svojih važnih ljudi, ni onih koji su odgovorni i za povijesne zločine”. Dr Srećko Perić, franjevac i ustaša iz manastira Gorica kraj Livna, jedne nedelje pre pokolja Srba, sa oltara crkve u Gorici od okupljenih vernika, Hrvata, ovim rečima zatražio je da započnu klanje Srba: „Braćo Hrvati, idite i koljite Srbe, najpre zakoljite moju sestru, koja je udata za Srbina, a onda sve Srbe od reda. Kada ovaj posao završite, dođite k meni u crkvu, gdje ću vas ispovjediti, pa će vam onda svi grijesi biti oprošteni”, zapisao je Viktor Novak u knjizi „Magnum crimen – pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj”. Tako su crkveni oci hrvatske Rimokatoličke crkve podsticali svoje vernike na zločin i nudili im oproštajnice, koje podsećaju na takozvane indulgencije, dobro poznate iz mračnog vremena inkvizicije.

Braćo Hrvati, idite i koljite Srbe, najpre zakoljite moju sestru, koja je udata za Srbina, a onda sve Srbe od reda, rekao je vernicima franjevac i ustaša Srećko Perić

Pripremajući se za nove „povjesne zločine”, a umanjujući i pravdajući one koji su se već dogodili u Hrvatskoj 1941–1945. godine, Franjo

Tuđman je u svojoj knjizi „Bespuća povjesne zbiljnosti” javnosti obznanio da je za njega genocid sastavni deo ljudske prirode, da se on događao od biblijskih vremena do naših dana i da ga treba prihvatiti kao ljudskom društvu primerenu pojavu. Ni pred međunarodnom javnošću Tuđman nije krio da je spreman na genocid. To je potvrdio Dejvid Fišer, direktor Instituta za proučavanje spoljne politike u San Francisku. Na promociji knjige bivšeg ambasadora SAD u Jugoslaviji Vorena Cimermana Fišer je izjavio: „Sećam se konferencije diplomatskog kora u Nemačkoj 1989. na kojoj je bio prisutan i budući predsednik Franjo Tuđman koji je tom prilikom istakao da kad on bude postao predsednik Hrvatske da će tlo u Krajini postati crveno od krvi”. Razume se, od srpske, a ne hrvatske krvi.

Uveren sam da saopšteni podaci, u najvećem broju hrvatskog porekla, dokazuju da je genocidna ideja o načinu rešenja srpskog pitanja u Hrvatskoj negovana tokom mnogih decenija i da je bilo samo pitanje vremena kad će i kako će biti realizovana. Podaci koje sam saopštio samo su izbor iz veće zbirke sličnih dokaza. Hrvatska strana takvih dokaza o spremnosti Srba na genocid nad Hrvatima nema. Stoga ona, uzaludno i drsko, ali uporno, pokušava da inkriminiše „Načertanije” Ilije Garašanina i „Memorandum” Srpske akademije nauka i umetnosti. Na sreću i na čast srpske strane, a na nesreću hrvatske, u tim dokumentima nema klanja, reči koja se kao ružan refren ponavlja u mnogim hrvatskim spisima vrlo istaknutih Hrvata.

Kao neka vrsta zaključka na osnovu svega što sam napisao, moglo bi se reći da su ideje o genocidnom uništavanju Srba, o stvaranju velike, etnički i rimokatolički čiste Hrvatske nadživljavale sve državne okvire, političke i društvene sisteme. Kao crvena nit provlačile su se od Ante Starčevića, Eugena Kvaternika, Mihovila Pavlinovića, Josipa Franka, Frana Supila, Stjepana Radića i Ante Pavelića do Franje Tuđmana. Sredina u kojoj se genocid smatra prirodnom pojavom koja je imanentna ljudskom društvu od biblijskih vremena do naših dana, kako je napisao Tuđman; sredina u kojoj se tvrdi da „veliki narodi znaju ne odricati se svojih važnih ljudi, ni onih koji su odgovorni i za povijesne zločine”, kako je zločine pokušao da opravda don Živko Kustić u „Glasu koncila”; sredina koja sistematski smanjuje broj postradalih u genocidu i koja poriče genocid; sredina koja je etnički očistila Hrvatsku od Srba dokazuje da je morbidna i da zaslužuje da bude razobličena, žigosana i osuđena od čitavog civilizovanog sveta. Kako se to dosad nije dogodilo i kako se, po svemu sudeći, u nama dogledno vreme neće dogoditi, ne treba sumnjati da će ta sredina i ubuduće biti potencijalno žarište novih smutnji i dubokih poremećaja za čitavo okruženje. Tih činjenica Srbi moraju biti svesni. Zbog toga uzroke genocida počinjenog nad našim narodom nikad ne smemo da zaboravimo. Zbog toga nemamo pravo da se uljuljkujemo osećanjem da se genocid ne može ponoviti, utoliko pre što mnoga dešavanja u današnjoj Hrvatskoj dokazuju da opaka netrpeljivost i vekovima usađivana mržnja prema Srbima nije nestala, da ne jenjava i da se učestalo ispoljava na najrazličitije načine.

Kraj

Izvor: POLITIKA, subota 04 jun 2016., str. 15

Vezana vijest:

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici – 1.deo

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici – 2. deo

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici – 3.deo

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici (4.deo)

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici (5. deo)

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici (6. deo)

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici (7. deo)

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici (8. deo)