Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 3. део

ПРЕПРЕКА СТВАРАЊУ ВЕЛИКЕ ХРВАТСКЕ

Дијете од рођења треба научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин, изјавио је министар у другој влади Републике Хрватске Босиљко Мишетић

На седници Сабора Хрватске од 4. октобра 1990. Срби су „почаствовани” разним епитетима. Тако је, између осталог, речено да су „друмски разбојници”, „пијана и дрогирана, нецивилизирана руља”, „терористи”, „освајачки дивљаци” и „четници”, па да с њима, како је рекао посланик Анте Чевизовић, Хрвати не могу да живе заједно. Још пре овог саборског заседања, један од првака ХДЗ Слободан Праљак написао је у листу „Старт” од 28. априла 1990. да по улицама „дечки већ певају: Заклат ћемо Србе”. Министар управе и правосуђа у другој влади Републике Хрватске Босиљко Мишетић изјавио је: „Дијете од рођења, дакле прије него што га се научи читати и писати, треба га научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин. То значи да од почетка живота (као што треба учити читати) тако га треба подучавати да сво зло, које је учињено хрватском народу учинили су Срби.”

Ако се једна средина, у овом случају Хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, које сам навео, онда је природно што је она, тешко индоктринисана, дошла до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Наука обилује бројним доказима да је тако.

Међу многобројним питањима која су оптерећивала, која оптерећују и која ће оптерећивати и реметити односе између Хрвата и Срба јесте и геополитички положај Хрватске. По општој оцени свих хрватских политичара и геополитичара, како ранијег тако и садашњег времена, геополитички положај Хрватске је такав да личи, како је написао познати хрватски историчар Вјекослав Клаић, на „добро раскречену кобасицу”.

Таква Хрватска, по општем уверењу свих политички мислећих Хрвата, уопште нема услова за опстанак и напредак. Антун Радић је објаснио да би „уједињена Далмација са Хрватском сличила на корице круха, а она средина што бисте ју изрезали, то сте из хрватскога круха изрезали Босну и Херцеговину (…) а хоће ли се најести, треба нам и средине, треба нам Херцег-Босне”. За Антуновог брата Стјепана Босна је „као утроба осталој Хрватској. А извади човеку утробу и онда му реци нека живи”. По виђењу Франа Супила: „Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним покрајинама”, у Босни и Херцеговини. Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. „Хрватски дневник” из 1940. године о томе је написао: „Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни још неки крајеви за властиту господарску изградњу.”

Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иво Пилар записао је да „са геополитичког гледишта троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народнополитички као ни господарско-политички одржи”. По оцени Пилара, „Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест у обће торзо неспособан за живот”. У брошури „Свјетски рат и Хрвати. Покус оријентације хрватскога народа још прије свршетка рата”, објављеној 1915. и 1917, Пилар је отворено и јасно ставио читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. У тој брошури је написао: „Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација местимице само неколико километара) саме за себе у обће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југословенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне краљевине има мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничен на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има Босну и Херцеговину.”

По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске. Стога што су Срби стајали на путу остваривању геополитичких тежњи Хрвата, што су били препрека стварању велике Хрватске, у чији састав би биле укључене Босна и Херцеговина, они су морали, по схватању знатног броја најугледнијих хрватских политичара, бити уклоњени геноцидом.

Наставиће се

Везане вијести:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 2. део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (4.део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (5. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (6. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (7. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (8. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (9. део)