Ustašofilija trese Hrvatsku

Pitanje komemoracije u Jasenovcu nije lako ni za hrvatsku ni za srpsku stranu, ocenio je juče Aleksandar Vučić. „Sramota je da zaboravljate tako strašan genocida počinjen nad jednim narodom, ali istovremeno vodićemo računa da nikoga danas ne povredimo i uvredimo. Zato gledamo kako da to sve napravimo i da iz dobre namere ne proisteknu loše posledice. Siguran sam da niko ni na hrvatskoj ni na srpskoj strani ne želi da ide u nove sukobe. Zato gledamo kako da odamo počast desetinama hiljada srpskih žrtava, ali da ni u jednom sekundu ne povredimo naše komšije”, tako je srpski premijer reagovao na uzavrele strasti u Hrvatskoj zbog predstojećih komemoracija srpskim, jevrejskim i romskim žrtvama u Jasenovcu – gde hrvatske vlasti i predstavnici žrtava nisu mogli da se dogovore oko zajedničkog obeležavanja.

Kriza izazvana „filoustaštvom” zvaničnog Zagreba, što je termin koji je upotrebio doskorašnji hrvatski premijer Zoran Milanović, opisujući HDZ Tomislava Karamarka i Kolinde Grabar Kitarović, sve više potresa zapadne komšije. Eskalirala je kada su Srbi i Jevreji pre nekoliko dana najavili da će svoju komemoraciju u Jasenovcu da održe 15. aprila, to jest sutra, čime bojkotuju skup zvaničnih vlasti istim povodom predviđen za 22. april, dok će hrvatski antifašisti formirati „treću kolonu” dva dana nakon toga. To neodoljivo podseća na vukovarske komemoracije poslednjih godina, gde „tvrdi i meki” Hrvati takođe ne žele da koračaju zajedno.

Ako se ide ovom logikom, nije daleko od pomisli da je i najavljena hrvatska blokada poglavlja 23 u pregovorima Srbije sa EU – samo deo ovih političkih igara, zbog čega je naša zemlja u ulozi taoca hrvatskih unutrašnjih obračuna, ali to teško može da opstane u Briselu. Na sličan način kao što je taj isti Milanović jesenas zaoštravao odnose na srpsko-hrvatskoj granici uoči parlamentarnih izbora, pa je morao da prizna poraz. Da li su stvarno srpski zakoni od pre 13 i više godina toliko loši da bi zbog njih Zagreb demonstrativno blokirao evrointegracije Beograda? Ili će pre biti da Hrvati na ovaj način prebijaju unutrašnje dugove, pa su u ovim prepucavanjima izazvali ozbiljnu ljutnju i jevrejske zajednice. Hrvate i Jevreje nisu uspeli čak ni Amerikanci da pomire, što je ovih dana pokušao Nikolas Din, zadužen ispred Stejt departmenta za pitanja holokausta.

Lider hrvatske opozicije Milanović oseća da ima ponovo dobre karte u rukama, pa žestoko kritikuje predsednicu države, tvrdeći da je ona prva prošle godine otišla u Jasenovac mimo zvanične komemoracije. Milanović sada uzvraća istom merom, potvrđujući da ni on neće prisustvovati državnom obeležavanju proboja u Jasenovcu, 22. aprila. „Žao mi je što je to započelo s predsednicom kad je prošle godine, iz šipražja došla u Jasenovac, bez najave, da se od toga ne bi pravila politika. Ali Jasenovac jeste posledica sulude zločinačke politike i to ne možemo tretirati kao avionsku nesreću. To je politička tragedija”, kazao je Zoran Milanović, aludirajući na nedavni Kolindin zahtev da se „Jasenovac ne politizuje”.

Aktuelan politički trenutak osetili su i analitičari poput Žarka Puhovskog, koga smo decenijama poznavali kao šefa Hrvatskog helsinškog odbora. Puhovski tvrdi da će Beograd morati da prihvati činjenicu da put do EU ide preko Zagreba, naglašavajući „skandalozno ponašanje vlasti u Srbiji prema Šešelju, tolerisanje Šešeljevog ponašanja s neopisivim uvredama Hrvatskoj, ali i jadno stanje hrvatske manjine u Srbiji”. Hrvatska nikad nije bila toliko superiorna u odnosu na Srbiju kao sada, doliva ulje na vatru borac za ljudska prava. Iz njegovih reči logično je zaključiti da će Zagreb sada obilato da koristi svoju „superiornost” prema Srbiji.

Ali, predviđa dalje, Hrvatska će na kraju velikodušno dozvoliti otvaranje pregovaračkog poglavlja 23, ali će insistirati na sadržaju i svoje zahteve implementirati u same pregovore, što će „vlast u Srbiji morati da prihvati”. Čudne su teze liberalnih boraca za ljudska prava koji su za vreme rata devedesetih tražili da Hrvatska svoj suverenitet povrati na „cijelom teritoriju”, što je po njima preduslov za demokratiju, ali se posle vojne okupacije Krajine nisu zalagali za pravo Srba da dobiju bilo kakav stepen lokalne autonomije.

Ova logika, po kojoj „veća sila odlučuje”, a šut se s rogatim ne bori, odnosno jači tlači, teško može biti spojiva sa bobom za ljudska prava. Puhovskom smeta i Vučićeva retorika, poredeći današnju vlast u Srbiji sa onom u ratnoj Hrvatskoj, koja je – što Puhovski ne spominje – izvršila najveće etničko čišćenje u posleratnoj Evropi. „Slično smo već videli s Tuđmanom, a onda i s Vučićem”, naglasio je Puhovski za agenciju Beta.

Ali, Žarko Puhovski nije više šef HHO-a, nasledio ga je Ivan Zvonimir Čičak, koji je svetsku slavu nedavno stekao kada su mu spale pantalone pred Kolindom Grabar Kitarović, posle čega ga je i čuveni reper Fifti Sent okačio na svoj instagram profil. Dok je politizacija Jasenovca za Puhovskog prihvatljiva, za Čička nije, što je mnogo bliže stanovištu HDZ-a i aktuelnog državnog vrha. Zato Čička treba pažljivije čitati.

„Nedopustivo je da se takve manifestacije kao što je jasenovačka komemoracija upotrebljavaju u političke svrhe. Međutim, ako pomno pratite ono što se događa poslednjih godina to se tamo vrlo često dešava. Od govornika, do zviždanja”, poručuje prvi čovek HHO-a sa ekrana državne televizije i dodaje da se „na žrtvama ne mogu nabijati bilo kakvi poeni”, očito aludirajući na opozicioni SDP Zorana Milanovića.

Međutim, nedavno ustaško skandiranje i veličanje genocida na fudbalskoj utakmici Hrvatska–Izrael, po njemu, „događa se i inače”. Bilo je i goreg skandiranja, navodi Čičak, pa pita – zašto baš sada svi dižu paniku oko ovih pokliča? I odgovara: „To je naprosto loše, ali je ujedno sastavni deo demokratije”! Na to još dodaje da ustaški pokliči nisu relativizacija i revitalizacija nacističkog pokreta, jer „sličnih navijanja imate svugde u svetu”.

Možda „borca za ljudska prava” nije sramota zbog ovakvih izjava, jer on ne štedi municiju ni kada na pitanje predsednika jevrejskih opština Hrvatske Ognjena Krausa – zašto utakmica odmah nije prekinuta – odgovara: „A zašto bi!? Onda kod nas gotovo ne bi bilo utakmica”. „Mi nemamo zakon kojim se zabranjuje ustaška ikonografija ili promocija ideologije, ali nemamo ni zakon kojim se zabranjuje komunistička ikonografija i ideologija. Prema tome ili ćemo doneti zakon da se zabrane obe ili ćemo obe ostaviti prostoru slobode. HHO je protiv zabrana. Mi smo za slobodu”. Neprobojna logika Zvonimira Čička, ali onda čudi zašto je problem, na primer, „četnička ideologija”, pod kojom se u Hrvatskoj podrazumeva i pevanje Marša na Drinu.

U takvoj atmosferi, mogu se u hrvatskoj štampi pojaviti i još gori naslovi, poput onog iz „Večernjeg lista” na tekstu kolumniste Goran Gerovca: „Židovi kažu da ove godine ne žele ići u Jasenovac. Pa što?! Židovi u Jasenovac nisu hteli ići ni 1941.” Ali, u čemu je razlika između Čičkovih tvrdnji o nacističkim parolama kao sastavnim delom demokratije i Gerovčevim grotesknim ismevajućim naslovom o genocidu. Možda jedino u tome što kolumnisti Večernjaka još nisu spale pantalone.

Ali, zato je Anti Tomiću, novinaru iz Splita koga u njegovom gradu ekstremisti nazivaju „četnikom”, spao šešir sa glave dok je eskivirao udarac koji mu je stigao iz mraka. Šešir mu je tom prilikom i ukraden, a njegov prijatelj povređen, ali se uslovno može reći da je prošao bolje nego pre dve godine, kada ga je takođe u Splitu „nepoznata osoba” polila kantom fekalija.

Za Čička ni tu nema tragova zločina, niti ustašofilije. „Ovde je reč o reakciji na tog gospodina Tomića, koji pljuje i šalje otrovne metke na ljude i morao bi voditi računa o tome šta radi. Ne samo zbog svoje sigurnosti. Nego zbog toga što svojom rečju razara ljude, čoveka, više od svih fizičkih napada. I zato bi svi mi trebalo da vodimo računa, kako i danas pišemo i radimo”, upozorava Čičak novinare da dobro paze šta pišu, da ne bi razjarili neke ljude, poput ministra kulture Zlatka Hasanbegovića, koga su naljutili Jevreji koji zbog njegovih izjava o Jasenovcu ne žele da dođu na komemoraciju.

———————————————————————————–

Da li je Jasenovac ustaški ili partizanski logor

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – „Do kad mislite tolerisati ovaj bolesni i primitivni povratak ustaštvu i ustašofiliji”, pitali su juče predstavnici opozicije u hrvatskom Saboru potpredsednika vlade i lidera HDZ-a Tomislava Karamarka. Mnogi u hrvatskom društvu nastoje da stave znak jednakosti između Blajburga i Jasenovca, koji pokušavaju da svedu na radni logor, a broj ubijenih, koliko god je moguće – da umanje. Pokušaji revizije prolaze bez osude hrvatskih vlasti, pa se od autora sumnjivog kredibiliteta neretko pojavljuju razne knjige i dokumentarni filmovi na temu Jasenovca.

Ovim promocijama prisustvuju i članovi hrvatske vlade, a najčešće ministar kulture Zlatko Hasanbegović, odranije prepoznat kao simpatizer NDH koji je čak i pohvalio dokumentarac Jakova Sedlara „Jasenovac – istina” u kom autor tvrdi da je u tom logoru stradalo više ljudi od Titovog, nego od Pavelićevog režima. Podsetimo da izraelski centar Jad Vašem navodi 700.000 žrtava genocida u logoru Jasenovac, a Centar Simon Vizental oko 600.000 pobijenih.

Tezu o Jasenovcu kao radnom logoru u knjizi „Jasenovac, tragika, mitomanija, istina” pobija istoričar Slavko Goldštajn. „To društvo zastupa tezu da je ustaški logor Jasenovac za vreme NDH bio uredan radni i kažnjenički logor, a ne logor masovnog ubijanja, da je logor smrti na istom mestu tek postao po završetku rata pod komunističkom vlašću i da je od 1948. do 1951. bio logor za pristalice Informbiroa. Ni jedno, ni drugo, ni treće nije istina”, rekao je Goldštajn.

Mladen Kremenović

Autor: Bojan Bilbija

Izvor: POLITIKA