Усташофилија тресе Хрватску

Питање комеморације у Јасеновцу није лако ни за хрватску ни за српску страну, оценио је јуче Александар Вучић. „Срамота је да заборављате тако страшан геноцида почињен над једним народом, али истовремено водићемо рачуна да никога данас не повредимо и увредимо. Зато гледамо како да то све направимо и да из добре намере не проистекну лоше последице. Сигуран сам да нико ни на хрватској ни на српској страни не жели да иде у нове сукобе. Зато гледамо како да одамо почаст десетинама хиљада српских жртава, али да ни у једном секунду не повредимо наше комшије”, тако је српски премијер реаговао на узавреле страсти у Хрватској због предстојећих комеморација српским, јеврејским и ромским жртвама у Јасеновцу – где хрватске власти и представници жртава нису могли да се договоре око заједничког обележавања.

Криза изазвана „филоусташтвом” званичног Загреба, што је термин који је употребио доскорашњи хрватски премијер Зоран Милановић, описујући ХДЗ Томислава Карамарка и Колинде Грабар Китаровић, све више потреса западне комшије. Ескалирала је када су Срби и Јевреји пре неколико дана најавили да ће своју комеморацију у Јасеновцу да одрже 15. априла, то јест сутра, чиме бојкотују скуп званичних власти истим поводом предвиђен за 22. април, док ће хрватски антифашисти формирати „трећу колону” два дана након тога. То неодољиво подсећа на вуковарске комеморације последњих година, где „тврди и меки” Хрвати такође не желе да корачају заједно.

Ако се иде овом логиком, није далеко од помисли да је и најављена хрватска блокада поглавља 23 у преговорима Србије са ЕУ – само део ових политичких игара, због чега је наша земља у улози таоца хрватских унутрашњих обрачуна, али то тешко може да опстане у Бриселу. На сличан начин као што је тај исти Милановић јесенас заоштравао односе на српско-хрватској граници уочи парламентарних избора, па је морао да призна пораз. Да ли су стварно српски закони од пре 13 и више година толико лоши да би због њих Загреб демонстративно блокирао евроинтеграције Београда? Или ће пре бити да Хрвати на овај начин пребијају унутрашње дугове, па су у овим препуцавањима изазвали озбиљну љутњу и јеврејске заједнице. Хрвате и Јевреје нису успели чак ни Американци да помире, што је ових дана покушао Николас Дин, задужен испред Стејт департмента за питања холокауста.

Лидер хрватске опозиције Милановић осећа да има поново добре карте у рукама, па жестоко критикује председницу државе, тврдећи да је она прва прошле године отишла у Јасеновац мимо званичне комеморације. Милановић сада узвраћа истом мером, потврђујући да ни он неће присуствовати државном обележавању пробоја у Јасеновцу, 22. априла. „Жао ми је што је то започело с председницом кад је прошле године, из шипражја дошла у Јасеновац, без најаве, да се од тога не би правила политика. Али Јасеновац јесте последица сулуде злочиначке политике и то не можемо третирати као авионску несрећу. То је политичка трагедија”, казао је Зоран Милановић, алудирајући на недавни Колиндин захтев да се „Јасеновац не политизује”.

Актуелан политички тренутак осетили су и аналитичари попут Жарка Пуховског, кога смо деценијама познавали као шефа Хрватског хелсиншког одбора. Пуховски тврди да ће Београд морати да прихвати чињеницу да пут до ЕУ иде преко Загреба, наглашавајући „скандалозно понашање власти у Србији према Шешељу, толерисање Шешељевог понашања с неописивим увредама Хрватској, али и јадно стање хрватске мањине у Србији”. Хрватска никад није била толико супериорна у односу на Србију као сада, долива уље на ватру борац за људска права. Из његових речи логично је закључити да ће Загреб сада обилато да користи своју „супериорност” према Србији.

Али, предвиђа даље, Хрватска ће на крају великодушно дозволити отварање преговарачког поглавља 23, али ће инсистирати на садржају и своје захтеве имплементирати у саме преговоре, што ће „власт у Србији морати да прихвати”. Чудне су тезе либералних бораца за људска права који су за време рата деведесетих тражили да Хрватска свој суверенитет поврати на „цијелом територију”, што је по њима предуслов за демократију, али се после војне окупације Крајине нису залагали за право Срба да добију било какав степен локалне аутономије.

Ова логика, по којој „већа сила одлучује”, а шут се с рогатим не бори, односно јачи тлачи, тешко може бити спојива са бобом за људска права. Пуховском смета и Вучићева реторика, поредећи данашњу власт у Србији са оном у ратној Хрватској, која је – што Пуховски не спомиње – извршила највеће етничко чишћење у послератној Европи. „Слично смо већ видели с Туђманом, а онда и с Вучићем”, нагласио је Пуховски за агенцију Бета.

Али, Жарко Пуховски није више шеф ХХО-а, наследио га је Иван Звонимир Чичак, који је светску славу недавно стекао када су му спале панталоне пред Колиндом Грабар Китаровић, после чега га је и чувени репер Фифти Сент окачио на свој инстаграм профил. Док је политизација Јасеновца за Пуховског прихватљива, за Чичка није, што је много ближе становишту ХДЗ-а и актуелног државног врха. Зато Чичка треба пажљивије читати.

„Недопустиво је да се такве манифестације као што је јасеновачка комеморација употребљавају у политичке сврхе. Међутим, ако помно пратите оно што се догађа последњих година то се тамо врло често дешава. Од говорника, до звиждања”, поручује први човек ХХО-а са екрана државне телевизије и додаје да се „на жртвама не могу набијати било какви поени”, очито алудирајући на опозициони СДП Зорана Милановића.

Међутим, недавно усташко скандирање и величање геноцида на фудбалској утакмици Хрватска–Израел, по њему, „догађа се и иначе”. Било је и горег скандирања, наводи Чичак, па пита – зашто баш сада сви дижу панику око ових поклича? И одговара: „То је напросто лоше, али је уједно саставни део демократије”! На то још додаје да усташки покличи нису релативизација и ревитализација нацистичког покрета, јер „сличних навијања имате свугде у свету”.

Можда „борца за људска права” није срамота због оваквих изјава, јер он не штеди муницију ни када на питање председника јеврејских општина Хрватске Огњена Крауса – зашто утакмица одмах није прекинута – одговара: „А зашто би!? Онда код нас готово не би било утакмица”. „Ми немамо закон којим се забрањује усташка иконографија или промоција идеологије, али немамо ни закон којим се забрањује комунистичка иконографија и идеологија. Према томе или ћемо донети закон да се забране обе или ћемо обе оставити простору слободе. ХХО је против забрана. Ми смо за слободу”. Непробојна логика Звонимира Чичка, али онда чуди зашто је проблем, на пример, „четничка идеологија”, под којом се у Хрватској подразумева и певање Марша на Дрину.

У таквој атмосфери, могу се у хрватској штампи појавити и још гори наслови, попут оног из „Вечерњег листа” на тексту колумнисте Горан Геровца: „Жидови кажу да ове године не желе ићи у Јасеновац. Па што?! Жидови у Јасеновац нису хтели ићи ни 1941.” Али, у чему је разлика између Чичкових тврдњи о нацистичким паролама као саставним делом демократије и Геровчевим гротескним исмевајућим насловом о геноциду. Можда једино у томе што колумнисти Вечерњака још нису спале панталоне.

Али, зато је Анти Томићу, новинару из Сплита кога у његовом граду екстремисти називају „четником”, спао шешир са главе док је ескивирао ударац који му је стигао из мрака. Шешир му је том приликом и украден, а његов пријатељ повређен, али се условно може рећи да је прошао боље него пре две године, када га је такође у Сплиту „непозната особа” полила кантом фекалија.

За Чичка ни ту нема трагова злочина, нити усташофилије. „Овде је реч о реакцији на тог господина Томића, који пљује и шаље отровне метке на људе и морао би водити рачуна о томе шта ради. Не само због своје сигурности. Него због тога што својом речју разара људе, човека, више од свих физичких напада. И зато би сви ми требало да водимо рачуна, како и данас пишемо и радимо”, упозорава Чичак новинаре да добро пазе шта пишу, да не би разјарили неке људе, попут министра културе Златка Хасанбеговића, кога су наљутили Јевреји који због његових изјава о Јасеновцу не желе да дођу на комеморацију.

———————————————————————————–

Да ли је Јасеновац усташки или партизански логор

Од нашег сталног дописника

Бањалука – „До кад мислите толерисати овај болесни и примитивни повратак усташтву и усташофилији”, питали су јуче представници опозиције у хрватском Сабору потпредседника владе и лидера ХДЗ-а Томислава Карамарка. Многи у хрватском друштву настоје да ставе знак једнакости између Блајбурга и Јасеновца, који покушавају да сведу на радни логор, а број убијених, колико год је могуће – да умање. Покушаји ревизије пролазе без осуде хрватских власти, па се од аутора сумњивог кредибилитета неретко појављују разне књиге и документарни филмови на тему Јасеновца.

Овим промоцијама присуствују и чланови хрватске владе, а најчешће министар културе Златко Хасанбеговић, одраније препознат као симпатизер НДХ који је чак и похвалио документарац Јакова Седлара „Јасеновац – истина” у ком аутор тврди да је у том логору страдало више људи од Титовог, него од Павелићевог режима. Подсетимо да израелски центар Јад Вашем наводи 700.000 жртава геноцида у логору Јасеновац, а Центар Симон Визентал око 600.000 побијених.

Тезу о Јасеновцу као радном логору у књизи „Јасеновац, трагика, митоманија, истина” побија историчар Славко Голдштајн. „То друштво заступа тезу да је усташки логор Јасеновац за време НДХ био уредан радни и кажњенички логор, а не логор масовног убијања, да је логор смрти на истом месту тек постао по завршетку рата под комунистичком влашћу и да је од 1948. до 1951. био логор за присталице Информбироа. Ни једно, ни друго, ни треће није истина”, рекао је Голдштајн.

Младен Кременовић

Аутор: Бојан Билбија

Извор: ПОЛИТИКА