​Uloga hrvatske Udbe u izboru patrijarha SPC

U „saradničkoj” (doušničkoj) mreži Uprave državne bezbednosti (Udbe) u NR Hrvatskoj 1958. godine, među sveštenim i mirskim službenicima Srpske pravoslavne crkve (SPC) bilo je 20 sveštenika i 16 članova Eparhijskih saveta i Upravnih odbora.

Piše: Milan Četnik

Te godine, od 26. maja do 10. juna održano je “teško zasedanje” Arhijerejskog sabora SPC na kojem nisu izabrani predloženi kandidati za nove vladike, “domoroci” u makedonskim eparhijama. Nešto kasnije, 5. jula “iznenada” je umro patrijarh Vikentije (Prodanov).

Drugo odelenje savezne Udbe poslalo je 14. avgusta depešu hrvatskoj Službi tražeći analizu sastava izbornog Sabora SPC za novog patrijarha, sa njihovog terena. Jer, u tadašnjem izbornom Saboru pravo glasa, osim arhijereja, imali su i pojedini sveštenici, kaluđeri i “civilni” crkveni funkcioneri. Izbor novog prvosveštenika trebalo je da se završi do 15. septembra.

Čedomir Višnjić, publicista i istoričar iz Zagreba, u svojoj knjizi “Vreme sporta i razonode”, s podnaslovom “Titina Hrvatska i njeni Srbi 1951-1971” (2017) objavio je kompletni tekst odgovora hrvatske Udbe na pomenutu depešu, koji je potpisao načelnik odelenja Savo Bogdanović.

Među devet osoba iz Hrvatske, sa pravom glasa, bila su tri arhijereja: mitropolit zagrebački Damaskin, episkop gornjokarlovački Simeon i pakrački (slavonski) episkop Emilijan. Za svu trojicu “zavedene su mere” kontrole pošte, telefona i kretanja. U izveštaju se, za projektovanog novog patrijarha, koristi sintagma “kandidat koji će biti podržan od narodnih vlasti” (dalje: KNV), a za vladike koji su protiv želje titoističkog režima “neprijateljski orijentisana grupacija episkopa” (NE).

Veljko Drakulić, koji je u hrvatskoj Udbi nadzirao pravoslavlje, rekao je 22. avgusta za Damaskina da je “povučen, nepristupačan, dalek od ljudi”, ali, mrežica za vladiku bila je ispletena. Zvonar zagrebačke pravoslavne crkve bio je zadužen da mitropolitu servira glasine, a za detekciju intimnih stavova saradnik šifrovan kao “Istok”, u kog Damaskin “ima poverenja”. Za Udbu, Damaskin je figurirao kao član NE grupe, ali i kao mogući kandidat te grupacije za patrijarha. Za “pasiviziranje” Damaskina određen je pop Ilija Ćuk, pa i episkop Emilijan, ali bez instrukcija za direktno pritiskanje. Za tu vrstu obrade predviđen je, odranije, policijski oficir “drug Mićo Stanković”.

Rođeni Bokelj, Simeon Zloković, episkop gornjokarlovački (Lika, Kordun, Banija, Gorski Kotar) čovek koji će, uprkos bezbožničkom teroru na najcrnjem terenu i ponudama za komotnije pozicije u crkvi, do smrti, čak četiri decenije (1951-1990), ostati u svojoj stolici, bio je očita napast za Udbu koja ga je špijunirala preko sijaset saradnika (“Boško”, “Feniks”, “Savo”, “Sokol”, “i drugi”!). Njegova biografija, koja bi morala da se štampa u tomovima, liči na životopis ranohrišćanskih bogoboraca, ili na samoubilačko misionarenje “u zemljama nevernika” (in partibus infidelium). Vodio se ničeanskim imperativom “ljubljenja sudbine” (amor fati), ali, srećom po njega, taj možda i najveći srpskopravoslavni Sizif, nije doživeo novo razaranje svog vladičanskog dvora u Karlovcu 1991. i totalnu pustoš svoje davno ojađene eparhije. Tokom sahrane Zlokovića, razbijeni su prozori na njegovom dvoru, zastava SPC, spuštena na pola koplja, spaljena je, a prolaznici su mu “psovali mrtvu majku” (P-portal.net 15. decembar 2020).

Udba rezonuje da bi Simeon glasao za najžešće vladike iz NE grupe, braničevskog Hrizostoma (Vojinovića), ili još gore, banjalučkog Vasilija (Kostića), koji je bio samo titularni episkop (linčovan u Banjaluci 1953. i proteran u Beograd), a glasao bi i za Damaskina.

“Služba”, za svaki slučaj, poturanjem glasina “pasivizira” Simeona da se ne bi slučajno i on “prihvatio kandidature”. Emilijan pakrački, iako “skuvan” da glasa za NKV, bio je pod pojačanim merama. Ovaj vladika očito je bio antipod entuzijasti Zlokoviću. Kukao je, znajući da mu je samo to preostalo. Uoči izbornog Sabora, 22. avgusta, sastao se sa pomenutim oficirom Udbe Drakulićem, žaleći se da Đuro Stanković, sekretar komunističkog komiteta u Sloboštini kod Slavonske Požege, mestu gde su ustaše počinile najveći ratni zločin u Slavoniji, hoće da mu sruši crkvu. Rekao je Drakuliću da će tamošnji Srbi reći: “Njemci su to zapalili, a sada se i ovi ostaci ruše…”!

Među „izbornicima“ bio je i prota Lazar Jakšić, arhijerejski namesnik u Zagrebu. Udba zna da bi on glasao kao i Damaskin (opcija NE) ili za samog Damaskina ako se ovaj kandiduje, pa preduzima „nekoliko mjera“ da Jakšić ne otputuje u Beograd. Pošto bolesni Jakšić leži u zagrebačkoj klinici „Rebro“ naloženo je direktoru, dr Hamu, da ga zadrži u bolnici najmanje do 15. septembra. Druga mera je prebacivanje jednog policajca, bolesnika, u Jakšićevu sobu zbog kontrole prote i osoba koje ga posećuju. Ako Jakšić krene samovoljno u Beograd Udba će postupiti ovako: „Namjeravamo ga prisilno zadržati, tj. pozvati na saslušanje u vezi neprijateljskog djelovanja njegove kćerke i zeta koji se nalaze u Švicarskoj. Ukoliko se ne bi odazvao pozivu, namjeravamo ga skinuti s vlaka u Sl(avonskom) Brodu i predvesti u Zagreb“.

Kaluđer Nikodim Opačić, sa zvučnim titulama arhimandrita i igumana manastira Krka kod Knina, kojeg ubija samoća i neimaština u opustelom manastiru, ipak je na svim mogućim merama, a naročito pod unakrsnim „savetima“ popova- saradnika Službe. Jedan od njih, Ratko Jelić, Kninjanin, ugostiće ga u Beogradu, za svaki slučaj. Opačić je u početku bio za vladiku Hrizostoma, ali „kad mu je rečeno da za tog episkopa kruže glasine da je homoseksualac“ iguman se „ogorčio“ i „najpogrdnije se izražava“ o Hrizostomu. Nikodim Opačić se ubio 3. marta 1964. Nekoliko dana ranije, poništeno mu je rešenje o penziji, tobož zbog neke, reaktivirane krivice iz 1945!!!

Jedan od četvorice „civila“ sa pravom glasa na izbornom Saboru bio je i Petar Cvijanović, potpredsednik pakračkog Eparhijskog saveta. Hrvatska Udba šalje preporuku: „Za vrijeme zasjedanja zadnjeg izbornog Sabora (1950. op. aut.) Cvijanović je odsjeo kod druga Crnobrnje, bivšeg ambasadora FNRJ u Indiji, a koji se danas nalazi na dužnosti u SIP-u. Drug Crnobrnja ima utjecaja na Cvijanovića i Cvijanović će napraviti ono što mu drug Crnobrnja kaže. Mišljenja smo, da bi bilo korisno razgovarati sa drugom Crnobrnjom, da ga i prilikom ovog izbornog Sabora pozove u goste, jer to Cvijanović očekuje, a i imponira mu“.

Ceo cirkus od špijunske paučine, ili kako kaže pisac izveštaja „niz agenturno operativnih mjera“ spremljen je za Marka Sojanca iz Splita, potpredsednika dalmatinskog Eparhijskog saveta. Saradnici „Durmitor“, „Marko“ i „Vlajko“ pazili su na „četnički nastrojenog“ Stojanca, ali od najveće koristi bili su njegovi sinovi „ambiciozni ljudi i veliki karijeristi“, kako kaže Udbin analitičar. I preostala dvojica, 85-godišnji Gavrilo Gojković, potpredsednik zagrebačkog Eparjijskog saveta, kao i Dragić Generalović, potpredsednik gornjokarlovačkog Eparhijskog saveta, obrađivani su preko njihovih sinova, „saradnika“ neizbežne Službe.

Na kraju, na Saboru su se pojavila šestorica od devetorice, bez prote Jakšića, Gojkovića i Cvijanovića. Za NKV glasali su episkop Emilijan, iguman Opačić, Stojanac i Generalović, a protiv Damaskin i Simeon.

To kaže postizborna analiza hrvatske Uprave državne bezbednosti.

Izvor: POLITIKA

Pročitajte sve tekstove serijala SPC U HRVATSKOJ POSLE 1945.

1. Bogohuljenje komunista u Krajini
2. Crvena (ne)vera za amneziju genocida
3. ​Lički rat protiv Boga 
4. Uloga hrvatske Udbe u izboru patrijarha SPC