To ljudi ljudima ne rade!

Nikola Kostur iz Civljana u Severnoj Dalmaciji rodio se po drugi put kad je u junu 1941. ispuzao iz jame Tučić kod Gračaca, gde su ga s petoricom rođaka bacile ustaše. Za sobom je ostavio stotine leševa Srba iz susednih sela koje su u jami ubijale dojučerašnje komšije i kumovi od 10. aprila 1941, kad je proglašena Nezavisna Država Hrvatska.

Počeli su da kruže glasovi da ustaše hvataju po Bosni, Lici i Kordunu Srbe, ubijaju ih, muče ili žive bacaju u jame. Hrvati su demantovali ove vesti. Uostalom, priče koje su kružile bile su tako strašne da su izgledale neverovatne. Hrvati koji su kumovali sa Srbima odranije i bili u starom prijateljstvu govorili su da je to glupost. Ustaški kamioni su dolazili sve češće, nešto veliko i strašno pripremalo se – sećao se Kostur.

Kad su počela hapšenja u Vrlici, Nikola Kostur i njegov brat Ilija, rođaci Dušan i Pajo, s komšijama Ilijom Jovičićem, Dmitrom i Jovom Bilićem odlučili su da beže u Srbiju. Komšije su ih prijavile i uhapšeni su ubrzo po ulasku u voz. Prvo su mučeni u Gračacu, a zatim odvedeni prema jami Tučić na Velebitu.

Nikola Kostur je bio vezan s dečakom Jovom Bilićem.

– Mali Jovo je posrnuo. Ustaša ga je podigao sa zemlje i lupio ga nečim po glavi: “Diži se na noge ili ću te sad izbosti”. Jovan je teturao i čuo sam da plače. Njegov bol mi je bio nepodnošljiv. “Majko… majko moja”, cvileo je dečak – sećao se Kostur.

Na ivici jame on je pokušao da se odupre, ali su ga ustaše udarcima kundakom puške u glavu bacili u ponor.

– Padao sam jedan deo sekunde i odjednom udario glavom u stenu. Prevrnuo sam se u vazduhu i noge mi se zaglaviše do kolena među stenje. Osetih da me težina Jovinog tela više ne vuče. Ruke su mu iskliznule iz zavezanog konopca a iz dubine jame je odjeknuo strahovito njegov samrtni krik – zabeležio je Kostur.

Ustaše su ga videle zaglavljenog u stenama i pucale da ga dokusure. Rane nisu bile smrtonosne i Nikola se sledećeg jutra izvukao iz masovne grobnice, nastavljajući put preko Velebita puzeći. Srećom, završio je u italijanskoj bolnici.

Kada je u Komandi italijanske vojske u Kistanjama Kostur njihovom majoru ispričao svoju priču, ovaj mu je rekao da ne laže.

– To ljudi ljudima ne rade – rekao je major.

Sledećeg jutra odveden je pred istog majora koji ga je dočekao ozbiljan i zamišljen:

– Dobio sam izveštaj iz Gračaca. Jutros je jedan vod otišao nad Tučić jamu. Jedan narednik se dobrovoljno spustio na konopcu dole. Tamo je bilo na stotine leševa, sve je istina što ste rekli.

Potresna ispovest Nikole Kostura “Povratak iz mrtvih” objavljena je 2015. godine kao knjiga u izdanju Muzeja žrtava genocida u Beogradu i podeljena u više od 700 primeraka.

Nikola Kostur umro je 1994, a knjigu mu je štampala porodica za zahtevom izadavaču “da se razdeli”.