Тешка судбина Срба из Петриње

Срби на подручју Петриње живе вековима, а од 1784. године имају православну парохију. Међутим, доживели су погром од усташа, како у Другом свјетском рату, тако и 90-тих година, када су им порушене и све цркве.

У Петрињском срезу, само у Банском Грабовцу, крајем јула 1941. године убијено је око 2.000 Срба из истог места и око 1.700 Срба из других крајева. У исто време, у оближњем Марин-Бријегу, убијено је још око 2.400 Срба.

На Петрињском православном гробљу, на сам дан Божића, 7. јануара 1942. године стрељано је 45 Срба из села Јошевице и Дејановића, међу којима су биле и две жене, изведене на стријељање из болнице. Усташе су их све заједно повезали и терали кроз град на стрељање, при чему су „морали стално да певају“.

У масовном насилном покатоличавању Срба у Петрињи и околини нарочито се истицао жупник Мијо Разум из Петриње. Он је позивао поједине Србе затворене у логору да пређу у римокатоличанство, да би били пуштени на слободу и враћени својим кућама.

Страшни злочини десили су се и у оближњој Глини, на самом почетку рата, када је убијено 2260 Срба, од којих је 417 поклано, 29. јула, у цркви Рођења Пресвете Богородице.

Први талас покоља почео је 11. маја, када је усташка група предвођена Мирком Пуком стрељала групу српских дечака над ископаном јамом у селу Прекопи.

Други масовни покољ Срба у глинској цркви десио се 4-5. августа када су домамљени Срби из Вргин-моста и Чемернице, њих близу 300. Лешеви покланих су одвожени и бацани у јаме у шикари Латиново у глинском Новом Селу,

Црква је након покоља срушена. Њемачки официр, шеф Техничког одела из Сиска, Опенхајм је предложио да се Црква не сруши већ да се црква преуреди у биоскоп или у неку другу јавну установу, али се са тим није сагласио жупник Франц Жужек.

У петрињском срезу, 90-тих година, порушене су цркве у Брђанима, Кињачи, Тремушњаку, Шушњару, Петрињцима, Старом Селу, Думачи, Градуси, Великој Градуси, Свиници, Четвртковцу и Петрињи.

У самом граду Петрињи од 1.000 и више Срба остали су и преживели рат само четворица јер су им жене биле Хрватице, а сваки од њих био је стар преко 60 година.

Половину становништва петрињске општине, 1991. године чинили су Срби (8445), док их је на попису 2011. године било само 2710, или 10 одсто.

Бројне српске породице су протеране. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.

Почетком 20. века, Петриња је била велика православна парохија којој су припадале, као филијале, околна места: град Сисак, Гора, Цапраг, Галдово, Прашно, Будичина, Цепелић, Дренчина, Небојан, Глинска Пољана, Мокрице, Слана, Палањак, Ријечица, Церје и Жунци.

У Петрињи тада има 340 српских домова са 1686 православних душа. Срби поседују 2112 кј. земље. Православни имају чак пет гробаља. Док је срез Глина имао око 45.000 становника, од којих око две трећине Срба.

Православно парохијско звање је основано 1784. године а црквене матичне књиге се воде од 1785. године.

Песник Иван В. Лалић је написао поему „Опело за седам стотина из цркве у Глини“, која је објављена у Загребу 1955. године, а посвећена покланим Србима у глинској цркви 1941. године.

Вајар Антун Аугустинчић је 1969. године поставио фонтану „Мајка и дете“ испред Спомен-дома покланих Срба у Глини. Хрвати су 1995. године уништили ову фонтану.

Донко Ракочевић/sedmica.me

Извор: Слободна Херцеговина

Везани прилози:

Пуста земља Банија..

Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју Петриње

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.