Zločin Архиве - Страница 35 од 172 - Јадовно 1941.

Девић: Август: месец српског распећа. И васкрса?

20. август 2024.

Српска историја 20. века толико је страдална да готово да нема месеца а да није забележен пример готово библијског страдања и сатирања нашег народа. Много тога је и избледело у колективном памћењу, али сећање на август 1914. у Мачви остало је дубоко урезано у српској души – делом зато што је те злочине потресно описао Арчибалд Рајс, а делом и зато што су их починили “Швабе што говоре нашки“, како је говорио Милутин, књижевни јунак Данка Поповића. А и због размера: места попут мачванског Прњавора у том рату изгубила су и трећину свог становништва. Сећање на геноцидне злочине Бугара у Сурдулици (1915) и Топлици (1917) такође надилазе локална сећања. Када

Остаци фабрике сапуна коjи су прављени од логораша (Фото: Новости)

Потресно сведочење: Са 14 сам одведена у Јасеновац

20. август 2024.

Демировац – Девет гробних поља на подручjу Доње Градине код Козарске Дубице осам децениjа опомињу и криjу страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на наjмонструозниjи начин убиjено jе 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреjа, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила jе броjне чланове породице. „То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са маjком и сестром.“ Покушала сам

Фото Архива "Новости" Деца немилице убијана у логору у Јасеновцу

СЛOБОШТИНА 16.08.1941. – Мучеништво српске нејачи са Козаре

16. август 2024.

На подручје Славонске Пожеге у јулу 1942. допремљено је 155 вагона избеглица са Козаре. „По налогу бојника Лубурића с њима се има строго поступати, не смију им се давати пропуснице за кретање, изузев оних који су се пријавили за рад у Немачкој“, – каже се у једном усташком извештају. 155 wagons of refugees from Kozara were brought to the territory of Slavonska Požega in July 1942. „Under the order of major Luburić they are to be treated sternly. They are not to be issued passes for movement, except those that have applied for labor in Germany“ – stated in one of the Ustasha reports. Јасеновачке усташе су 16. августа 1942.

Преживјела логоре на Пагу: Изводи из исказа свједокиње Наде Фојерајзен датог 8. септембра 1944.

16. август 2024.

»Зовем се Нада Фојерајзен (Nada Feuereisen ) рођена у Загребу, завичајна Церник – Чавле, удата, мајка двоје дјеце. Сада станујем у граду Бари у Италији, Виа Данте Алигиери 270/III к. 9. јула 1941. у Загребу била сам лишена слободе од усташке надзорне службе. Истом приликом лишен је слободе и мој муж и дете од 4 ½ г. Редарствени органи коју су дошли по нас оставили су кући стару ми мајку зато, што сам им дала извјесну количину новца. У Загребачком збору били смо задржани 4 дана. Шеф самога логора у Збору био је усташки дужносник Бараковић шеф жидовског одјела. У истом логору налазило се неколико усташа, који су нас малтретирали,

Ђурђица Драгаш: Делија се не предаје лако!

16. август 2024.

Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле. Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај нашег „олујног“ пута био 11 и 12. августа 1995. Нису датуми тад били много важни, време се мерило пређеним километрима и умором, ал’ некако се сагласисмо да су ова два означила крај. После 8 дана кише, сунца, прашине и чемера, стигли смо у Војводину, у оно што од тад зовем резервним завичајем! Нисмо имали ништа, али имали смо све јер смо били заједно. Добро је да, опијени срећом што се коначно можемо окупати и спавати

Како су попуњаване велебитске јаме

16. август 2024.

Априла 1986, поводом предстојећег суђења усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, након писма примљеног од Ракић Пане, лист „Дневник“, Нови Сад, објавио је чланак: „Како су попуњаване велебитске јаме“. Доносимо факсимил објављеног чланка, као и интегралан текст писма покојног Ракић Пане. Уредништву Редакције листа „Дневник“, Нови Сад Поводом чланка у Вашем листу: „Зашто је Артуковић ликвидирао Др. Јешу Видића“, као и да се не зна датум његове погибије у Јадовном, јављам се јер је битно и да се ово сазна у вези са зликовцем Артуковићем. Као дечак – болесник са 14 г. јула месеца 1941. г. налазио сам се у болници у Госпићу. Болница се налази поред цесте која пролази према

Масовни покољ Срба на „Мехином стању“ августа 1941.

15. август 2024.

На Мехином стању у времену од 30. jула до 14. аугуста 1941. године убиjено jе 7.000 Срба, мушкараца, жена и дjеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гоjковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Риjеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убиjено jе 4.000 српских сељака. Мехино стање jе земљиште на граници Слуњског и Кладушког котара гдjе jе пред рат 1941. године jугославенска воjска ископала противтенковске ровове. Њих су усташе Независне Државе Хрватске краjем jула и почетком аугуста 1941. године искористиле за масовни Покољ српског народа с подручjа котара Слуња и котара Велика Кладуша. Србе су затварали у Српскоj православноj цркви у

Прошлo је 83 годинe од крвавог усташког пира на Пагу и Јадовну

14. август 2024.

Прије 83 годинe, у ноћи између 14. и 15. августа 1941, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидацију преосталих логораша. На Пагу је те ноћи убијена најмање 791 жртва, а тих дана на Велебиту око 1.500. „Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и војну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић. Додатни разлог за забринутост Италијана био је масовни устанак Срба у Лици против усташке тираније. „Желећи да униште трагове злочина и побију остатак заточеника у кратком року, усташки

Календар Покоља: 12. – 15. август 1941. Злочини над Србима

13. август 2024.

Дрињача код Зворника. Усташе су 12. августа 1941. године у једном магацину у Дрињачи код Зворника заклале 100 Срба и побацали их у једну рупу поред магацина. Пошто су жртве биле слабо закопане, пси луталице су почеле развлачити њигове посмртне остатке. У магацину је по свједочењу Пера Ђукановића било једно веће храстово буре у коме су затекли 150 литара људске крви. Жртве су скидане голе, вођене низ степенице, те клане над буретом крви. Извор: Страхиња Курдулија, Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945, Привредне вести “Europublic” Д.О.О., Историјски институт САНУ, Београд 1993., стр. 20. Велика Кладуша, Српска православна црква, мучилиште и губилиште Срба, њих више од 2.450 у времену од 30.

Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

12. август 2024.

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона „пресекла“, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а. Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне. Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје. Као да нас је „припадност“ колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак,

ЈОШ ЧУЈЕМ ВАПАЈ ИЗ НИКШИЋКИХ ЈАМА: Стеван Вујичић (85) тражи да се после осам деценија кости страдалника изваде и достојно сахране

12. август 2024.

Никшићки спасилац, планинар, хуманиста и грађански активиста Стеван Стево Вујичић (85) упутио је апел председнику државе, премијеру, челницима државног тужлаштва, заштитнику људских права да коначно, после осамдесет година, омогуће да људске кости које чаме у јамама у околини Никшића буду извађене и достојно сахрањене. Пише: В. КАДИЋ Ради се о људима којима је током Другог светског рата пресуђено без суда само зато што нису припадали партизанском покрету. – Сваког јутра се будим са истом тугом и сетом, при помисли на велики број јама у околини Никшића у којима се још увек налазе на хиљаде кости невиних мученика, страдалих од братске руке – каже Стеван, који је деведесетих година прошлог века

Љубан Једнак: Говорило ми је нешто да ћу остат жив

28. јул 2024.

Документарни филм jе прича о човjеку коjи jе 1941. године jедини преживио покољ у глинскоj цркви Пресвете Богородице. Злочин коjи се догодио у Глини ниjе био наjброjниjи по жртвама Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране Независне Државе Хрватске, али jе био један од наjстрашниjих по свом карактеру. Љубан Једнак jе поред гнусног злочина у Глини преживио 1995. године и „Олуjу“, да би му се душа две године касниjе придружила душама великомученика коjи нису преживjели покољ у глинскоj православноj цркви.

Сјећање на покољ у Велици: Мртву сестру Милијану пољубио сам у косу

27. јул 2024.

Свједочанство Радојка Ђуричанина о масакру испод Чакора 28. јула 1944. године. Звјерски масакр који су 28. јула 1944. године у селима Велика и Горња Ржаница починиле њемачке дивизије „Принц Еуген“ и СС „Скендербег“, као и поступање фашиста према православном становништву у Плаву и околини, имао је, према савременом схватању, све особине геноцида – оцијенио је у разговору за Побједу пензионисани судија Уставног суда Црне Горе Радојко Ђуричанин (86). Наш саговорник је у вријеме тог злочина – у коме је убијено више од 400 жена, ђеце и старих особа – имао девет година. Сјећање на стравичне догађаје објединио је у публикацијама и књигама, а, поводом годишњице злочина, за наш лист свједочи

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

26. јул 2024.

Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjеш ли ме, земљо? Дошла сам ти, Лико, да л’ сам домаћин или гост – ти кажи.. На твоjоj земљи су живели и у твоjоj земљи су сахрањивани сви моjи преци вековима… нису те оставили, а jа стигох после четири децениjе – ко сам, знаш ли… на огњишту мога деде питам се препознаjе ли ме земља и душе моjих наjближих… коме неправду да кажем, са ким бол и радост да поделим… нема одговора на хладном jутру, коме да завапим? Божиjа jе воља, прихватам jе, рањена сам, али сам захвална што сам одавде поникла… Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjес ли ме, земљо?

Литургија и парастос у Садиловцу

26. јул 2024.

Дана, 27. јула текуће године Господње, у мјесту Садиловац на Кордуну, у цркви Рођења Пресвете Богородице, на 82 годишњицу страдања, у 10 часова биће служена света Литургија и помен за невино пострадале српске жртве усташког терора који се догодио 31. јула 1942. године у Садиловцу. Том приликом усташе су убиле и спалиле у цркви у Садиловцу 463 српска сељака из Садиловца, Бугара, Черкезовца, Рујнице, Нове Kршље, Липоваче, Боговоље, Кордунског Љесковца, Смољанца и Ваганца. Међу покланим у цркви било је 149. деце млађе од 13 година. Село Садиловац налази се на ријеци Корани, на Кордуну, на самоj граници Кордуна, Лике и Босне. Према неким подацима село Садиловац настало jе 1790. године