
Људи без мрље
Љета 1990. године, кад је у ливањском крају замајац међунационалних нетрпељивости и раскола почео поново узимати залет и хватати маха, кад су по зидовима и раскрсницама почели освитати усташоидни графити и злокобне поруке, кад су почела скрнављења споменика, нарочито оних на мјестима гдје је четрдесет и девет година раније земља огрезла у српској крви, у сарајевском „Ослобођењу” је бљеснуо запис ливањског дописника Светозара Љубоја. Стари и прекаљени новинар, човјек који је као дјечак у Ливну преживио све страхоте усташких клања и само пуким случајем, захваљујући добротворима друге вјере, остао жив, осјетио је да је тренутак за вапај, за апел да се крвави ратни ножеви, каме и ханџари врате у корице













