
Сандра Благић: Свака хумка има једну Јелену, Стоју, Милицу, Алексу, Раду, Стојана, Милана, Јована
Киша неуморно пада а вјетар фијуче и пробија до кости. Пробија до саме душе која се смрзне чим види хумке Доње Градине. Непрегледна поља са гробницама којих има на стотине. Киша која пада није киша већ сузе наших мученика чије су кости још увијек прекривене травом. А њихове душе са Господом стоје. Стоје и гледају потомке, поштоваоце како се односe према њима. Стотине људи и дјеце корачају стазом од туцане цигле и не знају гдје су дошли. Не знају да ходе по костима прадједова, костима дјеце, бака и мајки. Нема више тишине…чује се смијех, врисак, цика, аплауз. Слабо се чује молитва и пој свештеника, слабо се чују они који би













