Покољ Архиве - Страница 14 од 34 - Јадовно 1941.

Лажни „првоборци“ у устаничкој српској средини створили повољну климу за долазак Јосипа Броза

21. новембар 2021.

Од доласка странке HDZ на власт у самосталној (европској) Хрватској, и потом видљиве ревитализације усташтва, траје доказивање да јулски устанак у Србу није био почетак антифашистичке борбе. Пише: Владимир ФРОЛОВ Лагање још из времена браварове заједнице настале на тезама коминтерновских шнајдера, тешко се потире, иако је дуго скривана истина поодавно изашла на светло дана. Како је NDH била клерофашистичка држава која проводи геноцид над Србима, Жидовима и Ромима, код Срба је сазревала свест да се само оружаном борбом могу спасити од потпуног уништавања у таквој држави. Сазревање о неопходности устанка било је аутохтони императив за биолошки опстанак на који тзв KPH није имала никаквог утицаја, тим пре што се комунисти

Почела обнова спомен-костурнице у Глини (ФОТО)

10. новембар 2021.

У Глини, у Хрватској, данас је почела обнова спомен-костурнице гдје се налазе посмртни остаци више хиљада Срба које су звјерски убиле усташе 1941. године, саопштено је из бањалучког Одбора за помоћ Србима на Косову и Метохији. Предсједник Одбора Милорад Арлов рекао је да је обнова почела захваљујући донацији од 13.000 евра Владе Републике Српске и премијера Српске Радована Вишковића, а на молбу одбора и Вијећа српске националне мањине из Глине. – Ријеч је о обнови и санирању оштећења на спомен-костурници на Православном гробљу у Глини. Као потомак жртава овог монструозног злочина захвалан сам Вишковићу за донацију и препознавање значаја овог споменика који треба да остане трајно сјећање на велике српске

Запис о топониму Ћирина кућа

5. новембар 2021.

На великим географским картама, чак и на оним воjним што их зову специjалке, топоним Ћирина кућа у атару села Пребиловци узалуд ћете тражити. Нема га ни у историjским књигама. То jе jедан од десетак топонима на подручjу Пребиловаца коjи су име посудили или од имена или од презимена људи овог старог насеља. Сухића или Екмечића градина, топоними коjих има на картама, свjедоче поред осталог о старости насеља на подручjу данашњег села Пребиловци. Топоним Ћирина кућа постоjи у памћењу људи. И ваљало би слово о овом топониму прениjети из памћења људи у књиге коjе имаjу амбициjу да младе нараштаjе, што расту на том парчету земље коjи зову „вериге свиjета“, поуче шта се збива са човjеком и

(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ ЗЛОЧИН НАД ЦИВИЛИМА

26. октобар 2021.

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора, у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра 2015. године. – Музеj Козаре Приjедор за своjих шест децениjа постоjања по први пут jе приредио изложбу доминантно посвећену страдању цивила у Другом свjетском рату назвавши jе „Година страдања – 1942“. Виши кустос историjске збирке овог музеjа Ведрана Адамовић каже Срни да се не може са сигурношћу тврдити зашто се тек сада по први пут

Никола Жутић: Термин Покољ у потпуности осликава преовлађујући монструозни начин убијања Срба, незабиљежен у свјетској историји

22. октобар 2021.

Нико жив не брише термин геноцид, само се питање бестијалног убијања Срба конкретизује Покољем. Остају и геноцид и Покољ. Зар то треба да се „нацрта“ да би било јасно? Проф. др Горан Латиновић у тексту „Покољ или геноцид – о једној вештачкој и штетној дилеми“ (објавио НСПМ а пренио Музеј жртава геноцида), помиње академика Крестића и мене као некакве бесвјесне пензионере које је завео „лукави стоматолог“ др Душан Басташић, да се опредијеле за „штетни и веома опасни(?!)“ термин „Покољ“, па смо се на тај начин прикључили његовом (Басташићевом) аматеризму и незнању. Проф. Др Василије Крестић као академик, није класични пензионер пошто је преокупиран научним пројектима и пословима управника Архива САНУ.

Епископ горњокарловачки Герасим: Предговор дјелу др Ђуре Затезала „Радио сам свој сељачки и ковачки посао”

9. октобар 2021.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање ПРЕДГОВОР ДЈЕЛУ Дјело које имамо пред собом, дјело др Ђуре Затезала, звучног наслова „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” на најреалистичнији начин нас подсећа на најцрњи период у новијој историји рода људског. Период за који сваки човјек на планети, док обитава треба да моли опрост од Господа, јер само један, процентуално небитан за број жртава у Другом свјетском рату, али за наш народ огроман губитак, описан је у овом капиталном дјелу, које мора будућим генерацијама да остане повезница са временом када се радило на систематском истребљењу једног читавог народа

Сведочење о страдању Јеле Ракић из села Стрмен

9. октобар 2021.

Јелу су усташе ухватили, редом силовали, ископали очи, набили на колац и бацили у старо корито реке Саве. Јела Ракић jе рођена 1928. године у земљорадничкоj породици у селу Стрмен, општинa Црквени Бок, срез Костаjница, од оца Дамjана и маjке Мариjе-Маце, рођене Ђуричић. Убиjена jе од стране Јасеновачких усташа 13.10.1942. Јела jе детињство проводила као и сва деца тога краjа, похађала школу, чувала стоку и помагала родитељима око сеоских послова. Избиjањем II светског рата и проглашењем НДХ, становништво триjу села општине Црквени Бок (Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок) било jе присиљено ићи на прекрштавање из православне у католичку веру. Послe тога су живели у релативном миру све до 13.10.1942.

Данас, 80 година од почетка Покоља, сећање на жртве се вулгаризује, а њихов број умањује

8. октобар 2021.

То је посебно видљиво на случају Јасеновца, где се прошлост фалсификује и уместо о истраживању свих појединости геноцида, данас се само говори о цифрама, које чак и десетоструко умањују број жртава геноцида у НДХ. У недељу 12. септембра у свечаној сали Саборног храма у Крагујевцу, у оквиру Великогоспојинских свечаности, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, одржано је предавање на тему “Подвиг и жртва у српској историји”. Гости ове трибине, били су проф. др Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду и др Немања Девић из Института за савремену историју. После уводног излагања о. Срећка Зечевића, историчари су ставили акценат на тужну годишњицу из 1941. и крагујевачки масакр. Господин

Како су 1941. године скончали Срби из Дервенте : Над усташким злочинима занијемио и њемачки генерал Глез фон Хорстенау

6. октобар 2021.

О актуелној теми која се шири по друштвеним мрежама о злочинима усташка у општини Дервента писао је чак и немачки изасланик у Загребу, иначе познати србомрзац, генерал Глез фон Хорстенау, згражавајући се и сам над суровошћу усташког режима. Наиме, у августу 1941. г. усташе су похапсиле све старије Србе од седамнаест година из Дервенте (до тада Лужани Босански), заједно са Србима из села Барице, Костреш и Нови Лужани и одвели их у логор у Славонску Пожегу, који је формиран споразумом између НДХ и Немачке 4. јуна 1941, ради пресељења извесног броја Словенаца у Србију и тзв. ,,одстрањењу “ Срба из НДХ. Тај логор је имао имао статус и категорију усељеничко

Драгослав Бокан: Убијали су нам децу – Ово сваки Србин треба да зна

24. септембар 2021.

Сав смисао историје крије се у односу неког народа према деци својих непријатеља. И томе да ли су и они третирани само као „будући ратници и осветници“ или, ипак, као деца: беспомоћни малишани што, попут сваке светиње, не смеју да буду ни дирнути – а камоли плашени, мучени и убијани. И у тој дисциплини (дубоко повезаних са истинским хришћанством) ми, Срби, смо се показали достојним свог „архиепископа у вечности“, Светог Саве, па и његових (и Христових) завета. За разлику од наших комшија са западне, прекодринске и прекосавске стране. Суровост оних који су „имали довољно (демонски инспирисане) снаге“ да одвајају нашу дечицу од њихових мајки и очева, беспримеран је случај у

Ђурђица Драгаш: Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

23. септембар 2021.

Написала сам и, у претходних годину дана, овде објавила три текста у којима сам се бавила Другим светским ратом, али и сукобом који је почетком деведесетих беснео у бившој Југославији. Писала сам о себи, својој породици, народу којем припадам. Као и увек кад се „потегну“ такве теме, било је реакција, што приватних што јавних, на порталу РТС-а и друштвеним мрежама. Захвална сам свима који су ми пружили подршку, саосећање и разумевање, али било је, наравно, и оних који су критиковали, који ствари не „виде“ мојим очима. Иако је нормално да човека то помало заболи, кад боље размислим, захвална сам и њима. Зашто?! Зато што су ме подстакли на размишљање о

Раде Р. Лаловић: ИЗГРАДЊА ЛИЧНОГ И НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА И КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

21. септембар 2021.

Прије неколико година у школској пракси у Републици Српској на један скроман начин почели су да се реализују наставни садржаји из наставних предмета Српски језик и Историја везани за страдање Срба у 20. вијеку с циљем осмишљеног његовања културе сјећања на та страдања. Сјећам се, памтим, дакле, постојим. -могући модел- Посебна пажња је требала да буде усмјерена на страдања у току Другог свјетског рата и на почињене злочине над Србима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ). Да би овај процес његовања културе сјећања, или културе памћења био што боље методолошки осмишљен, Министарство просвјете и културе Републике Српске је омогућило да наставници српског језика и историје у мањим групама похађају семинаре

Душан Јеринић: Страдање деце у логору Јастребарско

20. септембар 2021.

Као дете логораш преживео сам усташки логор Стара Градишка захваљујући акцији спасавања српске деце из логора, коју је водила хуманитарка Дијана Будисављевић. Као дете логораш преживео сам усташки логор Стара Градишка захваљујући акцији спасавања српске деце из логора, коју је водила хуманитарка Дијана Будисављевић. У последњих 12 година много времена посветио сам читању литературe у вези са холокаустом који су спроводиле усташе за време НДХ. Посебну пажњу посветио сам изучавању усташког геноцида на просторима западне Ђаковштине, о чему сам објавио две књиге. Прочитао сам ауторски текст „Обавеза сећања и незаборава” министра Зорана Ђорђевића, објављен у „Политици” 13. септембра, и желим да реагујем на део његове реченице „ … какав је,

НАЈПОТРЕСНИЈИ СТИХ СРПСKЕ ИСТОРИЈЕ: Млада Српкиња у усташком логору је својом крвљу исписала ове речи!

15. септембар 2021.

Ако се не заборави, истина никада не умире. А др Јован Бабић (81), лекар радиолог и професор Медицинског факултета у Новом Саду, никада није заборавио како су фебруара 1947. године, када је био седмогодишњак, у његову породичну кућу у Шиду банули официри Озне. Одвели су његовог оца Душана и однели сав материјал који је он, као председник послератне Kомисије за испитивање злочина усташа и нациста, до тада прикупио у сремским селима, али и у Јасеновцу. Душанов доказни материјал о жртвама и злочинцима ознаши су уништили у име братства и јединства новоформиране Југославије. Чинило се то уништење неповратним, све док после вишедеценијског трагања др Бабић није пронашао трећи примерак сведочења преживелих

ДР МОМЧИЛО ДИКЛИЋ: У Хрватској је увијек бирана послушна мањина!

11. септембар 2021.

Историчар др Момчило Диклић, аутор књиге Светац, говори о улози Алојзија Степинца и српском питању у Хрватској . Научно дјело историчара др Момчило Диклић Светац – Може ли Алојзије Степинац бити светац посљедњих мјесеци пробудило је велико интересовање јавности. Специфичну тежину књизи даје чињеница што је њен аутор највећи дио своје богате научне каријере посветио изучавању српског питања у Хрватској. Занимљиво је да је тек неколико дана уочи првих демократских парламентарних избора у Хрватској у априлу 1990. магистрирао на тој теми. – Сматрао сам у том односу нема ничега између Срба и Хрвата о чему се не може говорити речником науке. Вријеме је показало да нисам био у праву –